KOKAN MLADENOVIĆ: Na Balkanu se lako manipuliše mržnjom

"Nijedan narod sa prostora bivše Jugoslavije se nije potrudio da počisti sopstveno dvorište"

18. feb 2019

Intrigantna pozorišna predstava „Jami distrikt“ po tekstu Minje Bogavac i u režiji Kokana Mladenovića stigla je do Praga. Glumci su pred prašku publiku izašli po 62 put i to nakon što su igrali na raznim scenama u državama bivše Jugoslavije, ali i u Evropi. Predstava je osvojila niz regionalnih nagrada, od Sterijinog pozorja, do nagrada u Zagrebu, Banjaluci, Tivtu i Vranju.

„Jami distrikt“ je tipična kazališna predstava sa scene beogradskog BITEF teatra i problematizira postojanje nacija i nacionalnih država u Hi-Tech svijetu 21. stoljeća. U selu Jamena, koje se nalazi na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, znanstvenici su otkrili najstarije paleolitsko naselje u povijesti čovječanstva – homo sapiens je znatno stariji nego što se do tada znalo.

„Ovo revolucionarno otkriće je važno za ceo svet, ali najviše za Srbe, Hrvate i Bošnjake. Kad se ne dokaže kome homo sapiens pripada nastaje rat s ogromnim gubicima. Završava se međunarodnim protektoratom i sva tri naroda se spuštaju na paleolitski nivo u službi velikog kapitala“.

Praška predstava odigrana je na poziv udruženja „Lastavica“ koji okuplja građana iz svih država bivše Jugoslavije.

RSE: Kako predstavu primaju izvan Zapadnog Balkana? Kakve su reakcije publike u Evropi?

Mladenović: Reakcije su izuzetne. I pre godinu i više dana kada smo igrali u Rumuniji, na festivalu, bili smo zapanjeni količinom pozitivnih reakcija. Ova predstava je pravljena za prostor ex-Jugoslavije, ona je rugalica nekom mogućem budućem ratu, ali očigledno je da svi mi u ovim zemljama imamo neku zajednicu koju mrzimo i da je ta mržnja univerzalna. Menjaju se predmeti mržnje, menjaju im se imena, ali način na koji mrzimo, ili način na koji neko manipuliše nama da bi nas naterao da mrzimo gotovo je identičan svuda, pa tako i reakcije. Igrali smo na celom prostoru bivše Jugoslavije, u Rumuniji, Mađarskoj, Belgiji, Francuskoj, a reakcije su, nažalost, iste, jako pozitivne po predstavu, ali to mora da nas zabrine, jer ta mržnja nije nimalo naivna.

RSE: Kako to da nacionalizam, šovinizam, ta mržnja, nije nestala u 21. stoljeću? Vjerovali smo nakon onog posljednjeg rata, da se tako nešto više ne može ponoviti, a čini mi se da ta mržnja i dalje vrlo intenzivno živi među narodima na Balkanu.

Mladenović: S jedne strane, nijedan narod sa prostora bivše Jugoslavije se nije potrudio da počisti sopstveno dvorište. Ne postoji nijedan narod na tom našem prostoru koji je imao hrabrosti da se suoči sa sopstvenim udelom u nesreći koja nam se dogodila. I dalje guramo stvari pod tepih, i dalje se ne suočavamo sa njima, i dalje živimo neke svoje izmišljene, pre svega mitske, a ne realne istorije. Sa druge strane, to podgrevanje nacionalizma, to hranjenje nacionalizma je jako profitabilna stvar. Ova predstava se, između ostalog, i završava time da kad prestanu nacije, počinju korporacije. Svi mi, koji smo tako rigidno shvatili fenomen nacije, nacionalizma, na kraju završimo kao majmuni za nečiji korporativni interes, što je u predstavi i bukvalno tako.

RSE: U državama iz kojih mi dolazimo taj jedan mitomanski odnos prema naciji tako snažan da preovladava i nadilazi gotovo svakodnevni život.

Mladenović: Kad pogledate političku scenu Hrvatske, Srbije i BiH, na njoj se nalaze ili iste politike ili bukvalno isti ljudi kao što su u Srbiji bili na vlasti 90-tih godina, sa retorikom koja jedva da je malo promenjena, ali je prilagođena nekim novim političkim okolnostima. Kada pogledate naše medije, naše udžbenike istorije koji školuju našu decu za neke buduće ratove, to su udžbenici mržnje, a ne udžbenici odgoja, onda vam je jasno da je ogromna opasnost od nekog budućeg rata.

Ova predstava je nastala i zbog suočavanja sa prošlošću, jer ja najčešće radim na prostorima Hrvatske, Bosne, Slovenije, Makedonije, Srbije. I kada čovek sluša šta oni stvarno govore, šta ljudi pevaju kad se napiju, šta kaže dnevna politika, kako se lako manipuliše mržnjom pre svega u Bosni, sve postaje jasnije. Znate, kada narod izađe na ulice da kaže da je gladan, a vi mu kažete da je to pokušaj rušenja Republike Srpske ili pokušaj ukidanja Federacije BiH, onda se ljudi povuku u svoje kuće, uplašeni su pre svega za neku geografsku teritoriju, zaboravljajući da su praznih stomaka i da su zbog toga izašli na ulice. Jako je veliki prostor za manipulaciju narodima i nacionalnim pitanjima, mada je meni, kao i vama, sramotno da u 21. veku uopšte razgovaramo o narodima kao o nekim važnim faktorima u našim životima.

RSE: Govorimo o Balkanu, no ni Evropa nije daleko od nekih mračnih vremena. Kao da se vraćamo u one godine o kojima smo mi učili iz udžbenika, u tridesete godine 20. stoljeća. Kako je moguće?

Mladenović: Razne države u Evropi, pre svega Mađarska, Poljska, sad već i Italija, hrane taj desni populizam. Ono što je velika porodica evropskih naroda uspela da stvori gradeći evropsko zajedništvo sad se vraća kao bumerang, jer su se mnoge lokalne velmože i vlastele nastale na hranjenu desnog ekstremizma. Tu ne možemo govoriti o Evropi ravnopravnih ljudi, ne možemo govoriti o Evropi ideala, to je pre svega zajednica interesa i kapitala. Jedna Orbanova Mađarska nije uređena demokratska država. Svakako jedna klerofašistička Poljska ili Hrvatska nisu uređene države po evropskom standardu.

Uostalom, ta ista Evropa podržava jednu krajnje nedemokratsku, opasnu, nacionalističku vlast u Srbiji. To su neki problematični aršini, i ja se bojim da jedino što kroji mapu sveta jeste uistinu novac i sila, koji služe da se neko nahrani našim znojem i krvlju i da uzme za sebe što više novca.

RSE: Da li se Srbija budi? Da li dolazi sebi iz jednog mračnog vremena? Da li dolaze nove generacije jer već tjednima traju prosvjedi u Srbiji. Jeste li optimista?

Mladenović: Mi smo bili veliki optimisti nakon 5. oktobra 2000., kada je ta nakaradna Miloševićeva vlast napokon otišla, a onda se ispostavilo da smo bili u zabludi. Propuštena je ogromna prilika da se denacifikuje taj narod, odnosno da mu se objasni šta smo mi uradili drugim narodima u regionu tokom 90-tih godina. O pokolju u Srebrenici, o zločinima u Hrvatskoj i na Kosovu govorilo se tek nekoliko dana, ne više od desetak dana, da bi se napravila medijska priprema za hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića tribunalu u Hagu. To je stvarno prošlo fenomelano, narod je bio zaprepašćen količinom informacija za koje do tada nismo znali. Od tada pa do sada prošlo je puno godina, a ništa nismo uradili da ta pitanja dobiju konačan odgovor.

Srbija je abolirala sebe za svoju kompletnu noviju istoriju, i dalje živi neku izmišljenu realnost sa početka 90-tih umesto da živi jednu poratnu, traumatičnu realnost kojoj pripada. Ali, bez te samosvesti će se teško napraviti jedna demokratska zemlja. Činjenica da je 67 gradova protekle nedelje protestovalo protiv vlasti Aleksandra Vučića budi nadu. Ono što ne budi nadu je što u tim protestima učestvuju ravnopravno levica i desnica, zagovornici građanske države i čisto nacionalne države.

Nama se već jednom pokazalo da Demos, koji je srušio Miloševića, a sačinjen od tako koherentnih političkih opcija teško može da napravi jednu dugoročnu promenu društva. Ja se bojim da, kako god pozitivni val prepravljuje Srbiju, mi nemamo nijednu razumnu alternativu ovoj vlasti, a ova vlast je neizdrživa. I s tom realnom opcijom da realno nema ko da preuzme vlast u Srbiji, to može samo da eskalira u pravcu uličnog nasilja, a onda može da se izrodi u ko zna šta.

RSE: U Sarajevskom „Kamernom teatru“ radite predstavu „Sjećaš li se Dolly Bell?“, po romanu Abdulaha Sidrana. Plašite li se usporedbi sa filmom?

Mladenović: Ne. Taj roman ima svoju autonomnu slavu, i roman ima mnogo više poetskog. On je svojevrsni amarkord bivše Jugoslavije. To je leto jednog sedamnaestogodišnjeg dečaka. Leto koje će se završiti tako da on više neće biti dečak, postaće odrastao muškarac, koji shvata da dve velike ideje koje njemu usađuju u glavu, komunizam i ljubav, nisu ni prineti onome što on o njima misli. Taj film je imao svoj ogroman uspeh i uopšte taj sarajevski ciklus Emira Kusturice, „Dolly Bell“ i „Otac na službenom putu“ jesu dve ogromne, veličanstvene posvete samom Sarajevu.

Ali ovo se sve dešava 40 godina od snimanja filma, 39 nakon premijere, i u našoj predstavi se taj ostareli Dino kao neki Markesov junak vraća u grad svoje mladosti, u grad koji objektivno više ne postoji, kao što ne postoji zemlja u kojoj smo se rodili. Ta subjektivna vizura, čeprkanje po sećanju, ta, kako kažu pesnici, slatka ptica mladosti, će svakako dati nešto što je pozorišna metafora i pozorišni jezik. Verujem da će publika u Sarajevu videti sve ono što voli da vidi na filmu – i neke čuvene scene, i čuvene rečenice, ali mi pravimo našu priču. Mnogo godina kasnije, ta priča nije ni tako naivna, ni tako bezazlena kao priča sa početka 80-tih godina.

Uostalom, setite se samo scene kada Šintor dovede momke da siluju Dolly Bell. To je tamo napravljeno kao grubo sarzevanje jedne generacije, ali, nakon desetina hiljada silovanih žena u Bosni ne možete praviti nikakvu pošalicu na tu temu. Prosto, vreme je dalo novi kontekst samom romanu, i mene taj kontekst mnogo više zanima.

(Mirjana Rakela, Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Raspust
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga