Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, nije mala, Rim je svetu dala

15 Jun 2015

Saga o Samofalusima (golim kurčevima)

Dosta mi je onih koji lažu da Srbi nisu narod najstariji. Dokazaću da jesu. Time ću da učinim stvarnijim predsednikov vremeplov koji je u politiku vratio proročanstva iz devedesetih odbacivši nas blagonamerno u doba kada je bio četnički vojvoda.

Zato ću izneti najvažnije analogije koje će osvestiti napaćeni antički srpski narod. Neću koristiti leksičke i geografske pojmove koji dokazuju da su se Srbi pre Indijanaca doselili u Ameriku, poput one priče da su naši drevni plovili i plovili pa kada smalaksaše upitaše još drevnijeg kralja „Kuda idemo?“ a on im odgovori „Ka nadi“ i ukaza se zemlje pred Srbljima i dadoše joj ime Kanada. Već ću se zaustaviti na novijim – antičkim Srbima.

Naime, danas, kada se vlada teška srca odlučila na bolne rezove za dobro svih nas, što znači otpuštanje hiljada ljudi i neotvaranje novih radnih mesta za nezaposleni milion, nama ne trebaju prevelika lutanja po prošlosti. Nama treba da se konačno na nekoga ugledamo. Ne možemo baš kao onaj Šilja, da kada vidimo prvu Nemicu govorimo da smo kao Nemačka, ili kada vidimo vratara u američkom Kongresu, da smo kao Amerika. Moramo biti fokusirani na najjačeg, najvećeg i nama najbližeg. Šta je? Mislite na Rusiju?

Niste u pravu.

Ja mislim na vekovno srpsko Rimsko carstvo.

Ima mnogo dokaza da su Rimljani bili Srbi i da su Srbi Rimljani. Previše je sličnosti. Dobri poznavaoci istorije setiće se čuvenih rečenica „Vidi Rim i umri“ i „Svi putevi vode u Rim“. Rim je bio čuvena imperija, ekspanzivna kada je reč o osvajanjima, a kvalitetna kada je reč o građevinarstvu. Dakle, skoro pa kao Srbija. Vojnička mašina devedesetih, a građevinarsko poduzetna kao danas, sa kvalitetno napravljenim i svečano otvorenim putevima na grobljima, ugrađenim liftovima i ofarbanim pešačkim prelazima. Zato možemo da kažemo „Vidi Srbiju i umri (od smeha)“ i „Svi (auto)putevi vode u Srbiju a ona narod u propast“. Moji dokazi žele da ukažu na to da kako nekada rimska, tako danas i srpska politička elita zabavljaju (ne)radni narod pričom, dok ne smisle nešto pametnije.

Kao što je u Rimu politika povezivala sve segmente života, deleći ljudima čak i nadimke na osnovu političkog rada ili stava, i u Srbiji su političari prema načinu upravljanja dobijali nadimke (Rođa, Budža, Mufta). Jedino što ovakvi nadimci nisu protkani efikasnim rimskim (starosrpskim) duhom. E, to ćemo da promenimo!

Prateći vladu koja bi da bude efikasna i da smanji broj poslanika, a reformama i natalitet, ja ću poslanicima i običnom puku uniformisati imena. Zbog štednje, ali i zbog toga što će to novo ime duboko prožeti političku stvarnost Srbije. Razlikovaćemo se samo po uniformisanim prezimenima. Zbog toga predlažem svima znano rimsko-srpsko političko ime za one koji su najvažniji u državi. Poslanici! Od sada neka svaki nosi ime – Samofalus! Slobodan prevod sa latinskog na srpski je „goli kurac“. Objašnjenje – Samofalusi su sveprisutni i svedosadni na političkoj sceni. Svojim stranačkim vođama (Samofalusima Maksimusima) klimaju glavama, dive se, brane ih u medijima, kao papagaji ponavljaju šta im ovi narede da kažu i pri tome ne razmišljaju koliko je to što govore glupavo. Oni će da mere svoju snagu po tome koliko sati mogu da izdrže da ne izvade svoje ime u toaletu skupštine, da ime drže zakopčano, odobravajući pri tome svojem šefu stranke. Oni će, kada viđeniji skupštinski drug napusti stranku i kaže da će napraviti još jedan samofalusni pokret, napadati ga samofalusno bespametno u medijima pokušavajući da zauzmu njegovo skupštinsko mesto.

A njihovi šefovi Samofalusi Maksimusi (slobodan prevod sa latinskog na srpski „gole kurčine“)? E, oni su duži od prethodnih. Čvršći su. Penetriraju dublje, na našu žalost ili sreću, samo preko medija, što znači da su mediji lubrikanti (na srpskom „kurtoni“). I to pravo u naše glavudže. Kako kome i koliko duboko, zavisi od spremnosti da ih primimo. Zbog toga sva ostala publika su Samofalusi Primusi (na srpskom „jebeni“).

Kao što se dele političari na „obične“ i one „maksimalne“, tako se i mi delimo. Postoje Samofalusi Juliusi. To su oni što već nigde ne rade pa će se radovati u julu kada desetine hiljada krenu da ostaju bez radnog mesta. Njih će biti toliko da će im ime biti češće nego što je bilo devedesetih među novorođenim Rimljanima, odnosno Srbima, Vukova i Nemanja. Za njima slede Samofalusi Avgustusi. Oni su boljestojeći. To su oni što neće dobiti otkaz. Međutim, sva nadanja da će smoći snage da odu u Grčku na odmor, makar krajem avgusta, razbiti će se lako kao što svaka šuša danas razbija stariju srpsku fudbalsku reprezentaciju.

Ipak, u nečemu će da prate poziv jednog velikog Samofalusa Maksimusa. A to je da letuju u Srbiji. Ostaju ovde, jer “Sunce tuđeg neba, Neće vas grijat kô što ovo grije; Grčki su tamo zalogaji hljeba…“ – doduše u stanovima ili u najboljem slučaju kod babe na selu.

I pored dobrih izgleda da će i ubuduće dobijati platu, oni su najteže pogođeni Rimljani, odnosno Srbi. I to zbog teške psihičke torture kojom na njima skupštinski Samofalusi primenjuju nove kovanice koje su čuli negde u tuđini. Tako na Avgustusima se praktikuju svakodnevni izrazi poput „samofalusni mobing praznog stola“ (prevod na srpski „jeb’o si ježa ako odeš na godišnji“). Odnosno, Samofalusima Avgustusima se ne daju radni zadaci na koje su navikli. I još gore, na njihove stolove sedaju neki novi Avgustusi, a golurokim i napaćenim starosedeocima ostaje samo stolica i izbeglištvo u ugao kancelarije. Sve Samofaluse Primuse će pogoditi „samofalusna reformska agenda“ (na srpskom „do kurca sa stezanjem kaiša“). Ili, kada dođe poskupljenje struje a sa njim i kada sve ostalo poskupi istopiće se stomačine nabrekle u prvoj deceniji 21.veka i stegnuće kaiševe sve do svog cenjenog imena. Svi će videti kako izgleda „samofalusni održivi deficit“. Mislite da je reč o tome da ćemo opstati uprkos nedostatku golih kuraca kada im se smanji broj u skupštini? Ma kakvi. Pomenuti pojam predstavlja granicu dokle država može da trajno troši više nego što zarađuje. E, tu nastaje problem! Zato jer sa zaduživanjem sve više će Juliusi i Avgustusi pucati, ekonomski, fizički i psihički.

I stvaraće se masa autonemaša. Oni nisu autonomaši. Autonemaši su oni koji danas nemaju auta, ili na engleskom „kar“, a sutra stanove i zadužene kuće. Njihovo ime je Samofalusi Nekarusi. To znači „go kurac al’ niđe vajde“. Niko više ne može da ih kara, ali ni oni nemaju čime da karaju. Oni apstiniraju izbore. I što je najgore. Apstiniraju život. Oni su kao gladijatori – kada ne valja u državi, tu su da nas, preko „kurtona“ zabave.

Dakle, poimence (u prevodu, „samo po imenima“) pravi smo Rimljani. Jer kod nas kao i na rimskim orgijama jebe se one koje se stigne, koje je najlakše da se uhvati. To su oni što nemaju ni s čim, niti znaju kako, a ni zašto da beže.

Na njima se ostvaruje drevni srpski vic iz 2100 godina starog zapisa u srpskim Pompejima. On je duboko penetrirano politički jer govori o ekonomskoj krizi.
Mladoženja pita svoju ženu nimfomanku: “Šta ćemo da radimo? Seks ili da jedemo?” “Šta ti je od volje”, odgovori žena, “ali hrane nema u kući”.

(Autonemaš) 

Podelite ovu stranicu!