Ko ima pravo da bude vozač?

13 Sep 2012

Šta se dešava kada osoba sa invaliditetom želi da postane vozač? Država šalje sramotnu poruku: Može, ali plati najmanje duplo!

U vremenu “velike borbe protiv brojnih oblika diskriminacije u Srbiji”, najveći broj slučajeva ostaje samo bledo ispraćen, a obećanja i najave nadležnih organa ostaju samo deklarativna. Osobe s invaliditetom susreću se sa najrazličitijim vidovima neprihvatanja, poteškoća, sa kojima, nažalost, uglavnom moraju same da se izbore. Takva je situacija sa onima koji žele da polažu vozački ispit, gde je jedini kriterijum tržište, a na potrebe osoba s invaliditetom se gleda isključivo kao na trošak. Jedini način da se takva situacija “ispravi” je prava reakcija države, koja je, kako smo istražili, “debelo” izostala.

Na teritoriji Novog Sada ne postoji auto-škola koja poseduje posebno prilagođen automobil za obuku osoba s invaliditetom. Zbog ove situacije, osobe sa invaliditetom koje se odluče za polaganje vozačkog ispita, imaju gotovo duple troškove, jer uz obavezne takse za sve građane pri uplati polaganja, testova i vozačke obuke, primorani su da sami iznajmljuju vozilo u kom će se obučavati i polagati vožnju. Da stvar bude gora, ni zakonodavac nije novim Zakonom o saobraćaju predvideo obavezno posedovanje vozila opremeljenog za vožnju invalidnih lica u pogonu auto-škola.

Svi isti pred zakonom?

Naime, ako svi drugi, kada polažu za vozačku dozvolu, imaju pravo da padnu ispit, da nemaju sopstveni auto, i da im, u krajnjoj liniji, troškovi budu namenjeni samo za plaćanje sume koju je zakon odredio kao obaveznu pri polaganju, nije li time osobama sa invaliditetom rečeno: “vaše polaganje je skuplje i nepotrebni je teret za državu”? Uostalom, zašto bi neko ko nije invalidno lice bio u prednosti, jer ne mora da ima svoj automobil i jer ga sve manje košta?

Novosađanin Mladen Jovičić, koji je posle automobilske nesreće pre pet godina ostao u invalidskim kolicima, pokušava već šest meseci da dobije priliku za polaganje vozačkog ispita. U međuvremenu se, kaže, obratio nekolicini institucija, ali je dobio slične odgovore kao i mi tokom istraživanja. Za takve slučajeve jasnog rešenja nema.

Jovičić je razočaran, i postavlja nekoliko ključnih pitanja: “Da li je moguće da će njega, za razliku od ostalih, polaganje koštati dvostruko?” “Kako će uopšte da nabavi ovakav automobil?”, “Šta će se desiti ako ne položi vožnju?”, “Da li je uopšte po zakonu obavezan da poseduje automobil da bi imao vozačku dozvolu, kada to nije obavezno za ostale građane?”.

Osobe sa invaliditetom, građani drugog reda

– Ja nisam znao za taj problem, ali odlučio sam se za polaganje i pozvao, kao i svi, auto-škole da čujem uslove. Međutim, rekli su mi da nemaju auto osposobljen za nas, osobe sa invaliditetom, i da moram sam da ga nabavim ili iznajmim od nekoga. Pitao sam da li to znači da ću, barem, imati neki popust na troškove koje plaćaju ostali, ali mi je rečeno da neću. Pozvao sam i Upravu saobraćajne policije, tražeći savet, pa su mi oni naveli neke škole koje bi mogle da imaju takav automobil. Postojao je jedan čovek koji je imao potrebno vozilo, ali ga je vratio u prvobitno stanje jer nema dovoljno potražnje. Dobro, nema nas puno, ali smo tu i plaćamo praktično dodatne troškove. Stoga pitam, a ne znam ni koga, da li smo mi samo cifre? Da li je to što sam invalid moja greška i moja smetnja? Pitam se i šta ako padnem? Hoću li onda duplirane troškove još da dupliram? Ne mogu da verujem da sam, kao invalid, postao građanin drugog reda – rezigniran je Jovičić.

Pitanja su svima “škakljiva”

Odgovore na jasna pitanja, pokušali smo da dobijemo od nekoliko nadležnih institucija, istražujući da li je u pitanju jedan od primera klasične diskriminacije, u ovom slučaju osoba sa invaliditetom, ali se niko nije usudio da nam zvanično da koliko-toliko smislen odgovor na ovo pitanje. Poruka svih upitanih bila je jedinstvena, u nezvaničnim razgovorima poručeno nam je da je “tema osetljiva i pipava” i da, po običaju, pravi odgovor treba tražiti “od nekog drugog”.

U Auto-moto savezu Srbije kažu da je suštinski problem u tome što zakon nije predvideo da su auto-škole, ili neka druga instanca, obavezne da obezbede automobil ovakve vrste. Takođe, u Auto-moto savezu Srbije objašnjavaju da se sama vozila ovog tipa razlikuju od slučaja do slučaja, te da nije moguće napraviti jedinstveno vozilo sa posebnom opremom koje bi moglo da koristi svako invalidno lice.

‒ Suštinski, reč je o tome da u novom Zakonu o saobraćaju, koji stupa na snagu od oktobra, zakonodavac nije predvideo da auto-škole imaju obavezu da obezbede automobil na kom će polagati kandidat koji ima neku vrstu invaliditeta. Auto-škole stoga nisu dužne da obezbede takav automobil. Po novom Zakonu, naime, predviđeno je da osobe sa invaliditetom mogu da polažu na sopstvenim automobilima, i da na njima vrše obuku. Zakon je usvojen još prošle godine i to je suština problema, međutim, problem je i to što ne postoji neki univerzalan auto koji bi mogao biti prilagođen svakom invalidnom licu. Drugim rečima, zakonodavac je, donoseći zakon, i ovog puta išao sa pretpostavkom da onaj ko se odluči na polaganje ima sopstveno vozilo. Pretpostavljam da to, u najmanju ruku, izaziva neprijatnost kod ljudi koji se, uprkos hendikepu, odluče da postanu vozači, ali problem je u zakonskoj regulativi ‒ rekao je za Autonomiju Dragan Škrnić iz Odeljenja za rad auto-škola pri Auto-moto savezu Srbije.

Međutim, osnovno pitanje je da li je u pitanju tek neprijatnost ili nešto suštinski bitnije, budući da je na ovaj način napravljena suštinska razlika između “običnih građana” i ljudi sa invaliditetom.

Birokratija – stara priča

Da ni nadležne institucije ne mare mnogo, uvideli smo kada smo zatražili odgovor od Ministarstva za socijalnu zašitu. U tamošnjem Sektoru za zaštitu osoba sa invaliditetom nismo uspeli da dobijemo zvaničan odgovor, a u nezvaničnom razgovoru rečeno nam je da je tema “pipava”. I dok smo prebacivani kod kolege koji je “upravo za to zadužen”, saznadosmo jedino da se Sektor za zaštitu osoba sa invaliditetom pri ovom ministarstvu bavi ne toliko problemima, koliko “podrškom udruženjima osoba sa invaliditetom” i, kako rekoše, “projektima”, te da oni nisu prava adresa kada neki invalid ima pravi, “pojedinačni problem”.

Udruženje: U pitanju je jasna diskriminacija!

Kada je u pitanju omogućavanje osobama sa invaliditetom da polože vozački ispit pod istim uslovima kao i svi ostali, Savez invalida rada Novog Sada poručuje da je jasno da je reč o jednom obliku diskriminacije, jer se osobe sa invaliditetom u ovom slučaju stavljaju u različit položaj od drugih građana.
– Mora se uticati iz medija i iz javnosti na rešavanje ovog problema. Narod nije obavešten. S druge strane to je neka vrsta diskriminacije vrlo jasna, jer se pravi razlika u odnosu prema invalidima, međutim javnost nije informisana. Rešenje bi bilo smanjenje troškova osnovice, ili obezbeđivanje automobila za polagače – kaže za NSN Milan Ivić, predsednik Saveza invalida rada Novog Sada.

Zvaničan odgovor nismo dobili ni od Uprave saobraćajne policije, jer, kako kažu, ni oni nisu upućeni u ovu problematiku. Da naše putešestvije kroz besmisao državnog aparata i državne organe koji bi trebalo da se bave ovim problemom, ili bar skrenu pažnju javnosti, bude još paradoksalnije, celishodan odgovor nam do zaključenja broja nije stigao ni iz Kancelarije republičkog poverenika za zaštitu ravnopravnosti. I tamo smo samo čuli, opet nezvanično, kako je poverenik zauzet, i na sastancima, te da treba malo sačekati “jer je tematika krajnje ozbiljne prirode”. Takođe, rečeno nam je da poverenik do sada nije imao pritužbe po ovom pitanju, ali da je jasno da postoji problem.

Invaliditet – izazov u celom okruženju

Kada se problemi osoba sa invaliditetom sagledaju iz šire perspektive, ispunjavanje njihovih potreba i dalje je izazov u jugoistočnoj Evropi. Iako su neke zemlje postigle puno na polju poštovanja prava i jednakih mogućnosti invalida, druge i dalje nisu stigle dotle, a Srbija je, nažalost, u “drugom košu”. Srbija nema dovoljno razvijenu sistemsku podršku za osobe sa invaliditetom, tvrde predstavnici brojnih nevladinih organizacija i roditelji hendikepiranih. Ogroman problem su zakonski propisi, koji se, doduše, i kada se usvoje, ne sprovode.

– Recimo, u Srbiji je postojanje smeštaja za osobe sa invalidetom u velikom broju institucija rezultat nedovoljne političke volje da se one zatvore i da ljudi koji u njima žive počnu da vode aktivan i involviran život – kaže Zoltan Mihok, izvršni direktor Centra za društvenu orijentaciju.

On je dodao da naši zvaničnici „generalno nisu dobro upoznati, niti zainteresovani, za sistemsko rešenje problema invalidnosti i nisu spremni za proces deinstitucionalizacije”. Prema Mihoku, problemi se najbolje rešavaju u trouglu država-lokalna vlada-EU.

– Evropska unija je spremna da investira i pruži pristup fondovima, ali programi moraju da budu dobro osmišljeni i planirani nekoliko godina unapred – kaže Mihok.

On je takođe istakao da lokalne službe treba da pruže podršku za nezavistan život, transport, obdaništa, predškolske ustanove, rehabilitaciju i druge usluge koje su osobama sa invaliditetom neophodne, kako bi njihov život bio što manje “drugačiji” od života ostalih građana. Prioriteti Evropske unije, kao i sve ostalo što dolazi iz te zajednice, nažalost i dalje nisu prioriteti Srbije, pa taj problem ostaje “vruć krompir” koji se u našoj državi prebacuje od vlasti do vlasti, od institucije do institucije, dok jednog dana ne postane obaveza, za nekog ko će imati dovoljno sluha.

Aleksandar Vukovac (Autonomija)

Tekst “Ko ima pravo da bude vozač?” izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Podelite ovu stranicu!