Kastriran u policiji i ostao bez pravde

22 Dec 2015

Za policijske torture iz 90–tih u Sandžaku niko nije odgovarao

Sulejman Muratović, rođen 1935, iz sela Žitnića, u opštini Sjenica, jedan je od 15.000 Sandžaklija, koji su tokom devedesetih godina prošlog veka preživeli policijsku torturu pod optužbom da se bave neprijateljskom delatnošću i da se zalažu za stvaranje ilegalne države Sandžak. Policajci su ga tokom torture kastrirali. Protiv njega nikada nije podignuta optužnica za dela za koja su ga sumnjičili.

Od 1994. jedino su on i pokojni Mustafa Džigal koji je preminuo 2012. u 80. godini života, tražili pravdu za preživljenu toruturu i 2014. njihov predmet stigao je do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koji je odbacio njihovu tužbu protiv Srbije.

Evropski sud za ljudska prava, odnosno sudija H. Jaederblom kao pojedinac, u skladu sa članom 24 stav 2 Konvencije o ljudskim pravima, odlučio je 4. septembra 2014. da „predstavku proglasi neprihvatljivom“.

Konačna odluka suda u Strazburu

„Imajući u vidu svu raspoloživu dokumentaciju, i u meri u kojoj su žalbeni razlozi u nadležnosti Suda, Sud je utvrdio da uslovi prihvatljivosti, predviđeni u članovima 34 i 35 Konvencije, nisu ispunjeni“, ističe se u odluci Evropskog suda za ljudska prava. „Ova odluka je konačna i protiv nje ne postoji mogućnost žalbe Velikom veću niti bilo kom drugom telu. Sekretarijat suda vam, stoga, ne može omogućiti uvid u detaljne razloge odluke sudije pojedinca vezano za ovaj predmet, niti može voditi dalju prepisku sa vama tim povodom“, ističe se odluci koja je dostavljena Sulju Muratoviću i Rizu Džigalu.

Evropski sud Strazbur

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu

Inače, članovi 34 i 35 se odnose na prava pojedinaca, organizacija i drugih stranaka u postupcima, koje imaju pravo da se žale Sudu u Strazburu, nakon iscrpljenih svih pravnih sredstava pred domaćim sudovima.

Otežavajuća okolnost za Muratovića i Džigala bila je činjenica da je najviša pravna instanca Srbije – Ustavni sud Srbije, prethodno prihvatila njihovu ustavnu žalbu u delu povrede prava na suđenje u razumnom roku, tako da su u tom delu bila iscrpljena sva pravna sredstva. Sa druge strane, Ustavni sud odbacio je deo ustavne žalbe, koji je bio vezan za preživljenu policijsku torturu.

S obzirom da su Muratović i Džigalov sin Rizo pokrenuli tužbu protiv Srbije pred sudom u Strazburu, koja je u međuvremenu odbačena, ostali su bez prava na obeštećenje i za povredu prava na suđenje u razumnom roku. A što se tiče torture koju Muratović i Džigal preživeli od policajaca, Ustavni sud Srbije je ranije konstatovao da se navodi ustavne žalbe u ovom delu odnose na osporene presude kojima su okrivljeni u ovom krivičnom postupku oslobođeni od optužbe da su počinili krivično delo koje im je stavljeno na teret.

Sud štiti prava okrivljenih policajaca

Ustavni sud je istakao da se pravom na pravično suđenje „u krivičnom postupku pre svega jemče prava okrivljenog lica, jer se radi o postupku u kom se ne odlučuje o pravima i obavezama oštećenog“, već o optužbama koje su okrivljenom stavljene na teret. Na taj način Muratović i Džigal su ostali bez prava na obeštećenje za torturu koju su preživeli.

„Ne znam šta ću sad. Za mene nema pravde na planeti. Ne verujem više nikome i ovakav ću u grob otići“, ističe Muratović koji je ove godine napunio 80 godina života.

Dok je rat besneo u Bosni i Hercegovini, Srbija i Savezna Republika Jugoslavija navodno nisu učestvovale u sukobima, ali su na prostoru Sandžaka masovno kršena ljudska prava državljana Srbije bošnjačke nacionalnosti. Iznad Novog Pazara tih godina bila je raspoređena artiljerija Vojske SRJ, a po gradu su ordinirali, dugim cevima naoružani, pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova.

Tokom 1992. i 1993. zabeležene su otmice i ubistva 17 državljana Srbije iz sela Sjeverin, kao i 19 ljudi iz voza u železničkoj stanici Štrpci, koje su srpske paravojne formacije sa teritorije BiH, uz podršku srbijanskih državnih organa, organizovale na teritoriji Srbije. Za otmice i ubistva odgovoran je, između ostalih, haški osuđenik Milan Lukić, koji izdražava doživotnu zatvorsku kaznu, ali ne i za te zločine počinjene nad Sjeverincima i putnicima voza na pruzi Beograd-Bar, već za zločine počinjene na teritoriji Višegrada. Pored svega, na tromeđi Srbije, Crne Gore i BiH bile su raspoređene brojne snage rezervnog sastava Vojske Jugoslavije, kao i srpske i crnogorske policije čiji su pripadnici zastrašivali i proterivali lokalno muslimansko stanovništvo. U jednom granatiranju sela Kukurovići, u opštini Priboj ubijeni su Uzeir Bulutović, Mušan Husović i Fatima Sarač. Apelacioni sud u Beogradu odbacio je kao neosnovanu optužnicu 20 građana Kukurovića za torturu i zločin nad stanovnicima tog sela, jer prema navodima presude nije bilo moguće utvrditi da li se radi o pripadnicima Užičkog korpusa ili nekoj drugoj vojsci u vreme tadašnjih ratnih sukoba u BiH.

U to vreme srpski državni organi su konstantno hapsili i prebijali građane bošnjačke nacionalnosti na prostoru Sandžaka.

Komandant magle i vetra

Sandzak

Vojska na ulicama – svakodnevna pojava u Sandžaku devedesetih godina

Suljo Muratović je tako 22. juna 1994. iz svog sela Žitnića krenuo sa ćerkom koja je trebalo da se porodi za Novi Pazar i tek što je ostavio u porodilištu, pokupila su ga dva policajca i privela ga u novopazarsku policijsku stanicu. Tražili su mu oružje i optužili ga da naoružava Pešter i da ima nameru da podigne ustanak u tom delu Sandžaka.

„Pozvao me je (zamenik načelnika OUP Novi Pazar Radoslav) Stefanović. Prvo me je pitao: ‘Gde ti je oružje? Jesi li donio oružje? Dao ti je Suljo Ugljanin kamion oružja, koji si podelio narodu. Ti si komandant za celi Pešter“. Ja sam se samo nasmejao i pitao ga: „Čega komandant magle, vetra ili čega“. Kaže: „Nemoj da se praviš budala, nego gde ti je puškomitraljez, zvani šarac?“, ispričao je Muratović.

Sulji Muratoviću su policajci u kući pronašli dve lovačke puške i pištolj za koje je imao dozvole. U istrazi je proveo tri dana u samici novopazarskog zatvora. Nakon toga vratili su ga u policijsku stanicu, u kojoj su tada vođene serije informativnih razgovora.

„Kroz hodnik, kroz ono prizemlje, išao sam i sve vreme gazio krv. U prizemlju, pa uza stepenice na prvi sprat, pa uza stepenice na drugi sprat, pa na treći sprat, sve sam gazio krv. Tukli su Smaja Hamidovića, Dauta Hamidovića i Meha Smaljevića“, priseća se Muratović, kojeg su tada uveli u sobu broj 25, gde su ga čekali policajci.

„Desetak milicionera beše unutra. Imali su kratke rukave. Neki su imali palice po metar dužine, neki od pola metra. Kako sam ušao unutra pukla je tortura protiv mene. Ja ne umem da vam pričam šta je sa mnom bilo, koliko sam dobijao tih udaraca i šta je sa mnom rađeno. Bio sam onesvešćivan dosta puta. Sa izvinjenjem, da vam ispričam, ja sam kastriran. Vukli su me za mošnje. To mi je radio Milić Karličić. I tako, onesveste me, pa me odvedu u kupatilo da me osveste, pa me opet dovedu, pa me opet ubi. Eto, tako se sa mnom jedno dva-tri sata iživljavalo“, naveo je Muratović.

Pokoran bogu i vladaru

PesterKada je pušten, njegov advokat, rođak i sinovac su ga na rukama uneli u bolnicu na hiruško odeljenje, ali ga doktor nije primio kada je video u kakvom je stanju i kada je čuo odakle mu povrede.

„Ne, ne, ne, ni prvu pomoć, ni ništa apsolutno. Ja sam mu na sudu psovao i oca i majku. Išao sam da ga bijem na sud. To je bio Avdo Ćeranić (bivši načelnik Zdravstvenog centra Novi Pazar)“, kazao je Muratović.

Brat ga je odveo kući. Kupio ovčije kože, na njih usuo so i umotao ga sa najlonima. Sutradan je otišao kod privatnog lekara, ali mu ni ovaj nije dao lekarsko uverenje. Nakon toga je otišao u Skoplje i tamo se lečio. Posle svega, otišao je za Nemačku i tri godine se nije vratio kući.

Da ironija bude veća, na prvim više stranačkim izborima u Srbiji Suljo Muratović bio je predsednik izborne komisije u svom selu i zaslužan je što je početkom devedesetih celo Žitniće glasalo za Slobodana Miloševića i Socijalističku partiju Srbije.

„Mi muslimani, nama je dužnost da smo prvo pokorni bogu, drugo vladaru i onda roditelju. Ti ljudi koji nisu pokorni tome, to ne mogu da budu muslimani, ne mogu da budu ljudi. Za mene je Milošević bio vladar i tada je zahvaljujući meni dobio svih 375 glasova iz našeg sela“, ispričao je Muratović.

Mustafa Džigal iz sela Trijebina, opština Sjenica, krajem aprila 1994, po pozivu je otišao u SUP Sjenica. Policajac Vlado Vranić ispitivao ga je gde se nalaze četiri puške koje je navodno ilegalno nabavio i da će za to „debelo da odgovara“. Kada mu je Mustafa rekao da ne poseduje nikakve puške, naredili su mu da se svaki dan javlja u SUP Sjenica što je on i radio sve do 8. maja 1994. godine, kada mu je naređeno da sledećeg dana ode u SUP Novi Pazar i da se javi Miliću Karličiću.

Mustafi je odmah po dolasku Milić Karličić naredio da se izuje i da klekne na stolicu da bi odmah počeo da ga udara po tabanima službenom palicom. Potom ga je udarao palicom po rukama i nogama, pesnicama po glavi od čega je Mustafi pukla bubna opna. Stavljao mu je palicu u usta i udarao ga kolenima u stomak. Tortura je trajala sve do 21:00 čas, kada su ga bukvalno izbacili iz policijske stanice. Mustafa se od posledica torture desetak dana lečio u Domu zdravlja u Sjenici. U vreme kritičnog događaja Mustafa je imao 62 godine.

Pripravnik nije mogao da bude osuđen

Okružni sud u Novom Pazaru je 6. februra 2009. godine izrekao presudu kojom se Milić Karličić, Radoslav Stefanović i Mile Nedić, policajci OUP-a Novi Pazar oslobađaju odgovornosti za zlostavljanje Sulje Muratovića i Mustafe Džigala u maju i junu 1994. godine. Organizacije za ljudska prava u Srbiji ocenile su da se ovom presudom žrtvama kršenja ljudskih prava tokom devedesetih šalje poruka da institucije Srbije još uvek nisu u stanju da im donesu pravdu, da se u sprovođenju pravde isključivo vode interesima onih koji su kršili osnovna ljudska prava i da su oni i dalje pod zaštitom države.

Antonijević: Slučaj pravno zapečaćen, sada je na redu država

milan antonijevic

Milan Antonijević: Država da ispravi nepravdu

Presudom Suda u Strazburu slučaj Muratovića i Džigala je potpuno zapečaćen, ističe Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM). „Mene iskreno čudi što je Sud u ovom slučaju ovako presudio, jer se radi o očiglednoj policijskoj torturi. Sa druge strane, sama praksa Evropskog suda za ljudska prava sve više postaje formalna, samim tim što sudija ima pravo da odbaci predstavku bez jasnog obrazloženja“, ističe Antonijević. Direktor JUKOM-a navodi da bi sada država „morala da nađe način i reaguje“, kako bi obeštetila ljude koji su preživeli policijske torture devedesetih na prostoru Sandžaka, gde je „očigledno bilo masovnih kršenja ljudskih prava i sloboda“. „Ne mora da znači da, ukoliko sudovi nisu utvrdili odgovornost, da država uz pomoć lustracije ne može kazniti one koji su kršili ljudska prava, jer to može ostati kao otvorena rana i može joj se vratiti kao bumerang“, ocenjuje Antonijević.
Prema njegovim rečima, pravo mesto za rešenje ovog problema sada bi trebalo da bude Skupština Srbije, koja bi u vidu deklaracije morala da donese odluku da se ispravi nepravda, koja je počinjena nad ovim ljudima.

Optužnica protiv Milića Karličića, Radoslava Stefanovića i Mila Nedića, podignuta je 2003. godine za kivično delo iznuđivanja iskaza. Presudom iz 2005. godine Okružni sud u Novom Pazaru je oglasio krivim Milića Karličića i izrekao mu kaznu u trajanju od dve godine zatvora, dok je Stefanovića i Nedića oslobodio krivice.

Vrhovni sud Srbije je usvojio žalbu okrivljenih i zastupnika Sulje Muratovića i Mustafe Džigala i ukinuo ovu presudu te vratio predmet na ponovno suđenje. Nakon ponovljenog suđenja i izvođenja brojnih dokaza (svedocima koji su potvrdili navode optužnice, nalaza veštaka, medicinske dokumentacije i drugi materijalni dokazi) koji nesumnjivo dokazuju odgovornost policajaca za brutalnu torturu nad Muratovićem i Džigalom, Okružni sud u Novom Pazaru je izrekao oslobađajuću presudu presudu sa obrazloženjem da Milić Karličić „nije bio službeno lice“, a da Stefanović i Nedić „nisu bili na mjestu izvršenja dela“.

Karličić je u to vreme, kako se navodi u presudi opštinskog suda u Novom Pazaru, bio pripravnik u Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnosno nije imao položeni državni ispit.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo i Sandžačkog odbora za ljudska prava, iako su slučajevi policijske torture nad građanima Sandžaka prijavljivani, u većini njih nikada nisu sprovedene ozbiljne policijske istrage ili discplinski postpupci protiv pripadnika MUP-a Srbije, koji su ih sprovodili. Štaviše, većina tih policajaca koji su, učestvovali u batinjanju sandžačkih Bošnjaka i danas rade u MUP-u Srbije.

Aleksandar Reljić (Autonomija)

grb_vojvodinaTekst “Kastriran u policiji i ostao bez pravde ” nastao je u okviru projekta “Antidiskriminaciono novinarstvo”, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Pokrajinskog sekretarijata.