Karavan nade jednog Britanca

19 Feb 2014

Oko 150.000 izbeglica iz Malija još uvek čeka na povratak kući. Ujedinjene nacije za sada ne mogu mnogo da učine. Ali jedan Britanac, na svoju ruku, vraća narod Tuarega iz egzila kući

„Jedna stara poslovica Tuarega glasi: ‘Kada ti neko spasi život, njegov si dužnik do kraja života“, kaže Gaj Lankester. Taj Britanac, poreklom iz Zimbabvea, ranije je u Africi radi kao fotograf i turistički vodič. Ali, otkako mu je jedan Tuareg spaseo život u pustinji, Lankester je svoj život posvetio tome da pomogne nomadima Afrike. Mnogi od njih morali su da napuste svoju domovinu kada je pre dve godine izbila kriza u Maliju. Tada su se islamisti na severu zemlje nasilno dokopali vlasti i zaveli svoj režim.

Preživao svašta, ali egzil je najgore iskustvo

Jedan od onih koji su morali da pobegnu, bio je i Radvan. On je najstariji član jednog plemena Tuarega koje je živelo u blizini grada Timbuktua na severu Malija. Priča se da je Radvan napunio 100 godina, ali to niko sa sigurnošću ne može da potvrdi. Radvan i njegovo pleme utočište su pronašli u izbegličkom logoru „Đimbo“ u susednoj Burkini Faso, oko 600 kilometara od Timbuktua. „Moja najveća želja bila je da se konačno vratim kući“, kaže starac promuklog glasa. Radvan je u svom životu mnogo toga i proživeo i doživeo. Pedesetih godina prošlog veka borio se protiv francuskih kolonizatora, preživeo je bezbroj sušnih perioda kao i mnoge borbe u kojima su se Tuarezi borili protiv centralne vlasti u Bamaku. Ali bekstvo iz Malija i život u egzilu, za njega su, kaže, daleko najteža iskustva.

Međutim, od 8. februara ove godine Radvan je konačno ponovo u svojoj domovini. Gaj Lankaster dovezao ga je u svom starom kamionu u Timbuktu. Radvan je sada tu kod rodbine i čeka da ostali članovi plemena dođu iz Burkine Faso kako bi svi zajedno mogli da se vrate na mesto na kome su ranije živeli. „Zahvalan sam Gaju na pomoći. On mi je postao kao sin“, kaže Radvan.

Čežnja za Timbuktuom

Radvanov nećak Mamajiti još uvek je u izbegličkom logoru u Burkini Faso. „Ovde je gore nego u zatvoru. Za nas nomade sloboda je elementarni deo života. Osećam se kao da me neko zatvorio u neku konzervu“, kaže Mamajiti. Od Ujedinjenih nacija on za sada ne može da očekuje nikakvu pomoć. Svetska organizacija, naime, još uvek čeka na odobrenje vlade Malija za povratak 150.000 izbeglica. Ali u Bamakou očigledno još čekaju „bolja vremena“, odnosno uspostavljanje stabilnosti i na severu Malija.

Drugim rečima, Mamajiti sada sve nade polaže u Britanca Gaja Lankastera i njegov projekat „Karavane nade“ uz čiju pomoć se do sada u domovinu već vratilo 2.000 izbeglica. U početku je taj projekat bio planiran kao saradnja između Lankastera i organizatora muzičkog festivala – „Festival au Desert“. Ta manifestacija održavala se od 2001. godine u Timbuktuu u cilju promocije tradicije i muzike Tuarega. S obzirom na to da su tokom krize u Maliju mnogi Tuarezi pobegli u Burkinu Faso, festival je preimenovan u „Festival egzila“. On se od tada održava na raznim mestima, čak i van Malija. Međutim, nakon nekog vremena, Gaj Lankaster je prekinuo saradnju sa njima i počeo je da radi sam. „Organizatorima je taj muzički događaj bio važniji od izbeglica“, kaže Britanac.

Neobično prijateljstvo

On trenutno radi sam na spomenutom projektu. „Uvek sam se sa Tuarezima dobro osećao. Uvek sam imao osećaj da sam deo njih“, kaže Gaj. Sa Radvanovim nećakom vezuje ga naročito prijateljstvo. Taj mladi Tuareg mu je, prilikom jednog izleta na koji su vodili turiste, spasao život. Kriminalci su oteli Gaja i odveli ga u alžirsku pustinju. „Možda je taj projekat sada moj životni zadatak. Oni su spasili život meni, a ja sada imam mogućnost da im to vratim“, kaže Gaj.

Akcija spasavanja Radvana i njegovog najstarijeg sina Išmalea morala je da se obavi po noći. On ih je sa svojim kamionom dočekao van izbegličkog logora. Tek ujutro su mogli da krenu za Timbuktu. Neposredno pred ciljem, akcija je zamalo propala. Zaustavila ih je jedna vojna kontrola. Naterali su ih da izađu iz kamiona, a na Gajeve reči da je Radvan starac koji gotovo da ne može da hoda, samo su kratko odgovorili: ‘Obećavamo vam da će danas da prohoda!“ Odveli su Radvana u policijsku stanicu i tražili od njega da dokaže da nije islamista. „To je bila totalna glupost i ludost. Radvan nikada u životu nije imao pasoš. Svi ga ovde poznaju. Motivi takvih akcija leže u nečem drugom. Ovde žive razne manjine i ljudi se sada nadaju da će na taj način moći da isteraju Tuarege sa njihovih područja kako bi se sami tu naselili“, objašnjava Gaj.

Nakon što je vojska zatvorila starca i njegovog sina u zatvor, Britanac je kontaktirao UN i vodeće političare u Timbuktuu. Na njihov pritisak, Radvan i sin su, nakon 48 sati, pušteni na slobodu. „Ponekad mislim da preterujem u radu, ali kada vidim poverenje i nadu u Radvanovim očima, to mi daje snage i hrabrosti da nastavim“, kaže Lankester. On namerava da i dalje vršiti pritisak na UN kako bi se Tuarezi vratili kući. „Ako mi to ne pođe za rukom, onda ću sam da ih prevozim iz izbegličkog logora u Burkini Faso u Timbuktu“, kaže Lankaster. „Tako će ti ljudi ipak da se vrate svojoj kući.“

(Gvendolin Hilze / Željka Telišman, Deutsche Welle)

Podelite ovu stranicu!