Kako se navodni horor u Obrenovcu pretvorio u totalnu stravu u medijima

04 Feb 2017

Zahvaljujući medijima i njihovom ponašanju, Obrenovac je za samo dva dana postao grad u kojem je vanredno stanje

„Otimala sam kolica od njih, dete je moglo da mi ostane invalid! Potresna ispovest Obrenovčanke kojoj su migranti hteli da otmu sina“

„INCIDENT U OBRENOVCU Migranti napali majku sa troje dece, pokušali da joj otmu bebu?„

„Horor u Obrenovcu: Migranti pokušali da otmu bebu ženi iz kolica, pred dva maloletna deteta?!“

Pod ovim i sličnim naslovima, domaći mediji izvestili su o navodnom pokušaju grupe migranata da jednoj Obrenovčanki otmu dete. Prosečnom čitaocu, ti i takvi naslovi bili su sasvim dovoljni da zaključe, i to ovim redom:

1. Da migranti haraju Srbijom radeći šta hoće;

2. Da vrlo verovatno trguju decom ili ih zlostavljaju na drugi način;

3. Da je Srbija – majčica, humana, ona koja raširenih ruku dočekuje putnike namernike iz ratom zahvaćenih oblasti – opet zloupotrebljena i opet žrtva.

O nastavku ovog niza može samo da se pretpostavlja, ali je sasvim sigurno da prosečan čitalac – zatrpan takvim medijskim tvorevinama – svakog sledećeg migranta kojeg sretne neće dočekati s osmehom i dobrodošlicom.

Nije stoga čudno što su sledeći naslovi iz Obrenovca glasili ovako:

Obrenovac: Migranti u kasarni dobijaju legitimacije

Migranti u Obrenovcu – život u kasarni po novim pravilima

Obrenovac: Migranti ne mogu van kasarne posle 22h

OBRENOVAC POD OPSADNIM STANJEM Migranti i do prve prodavnice uz POLICIJSKU PRATNJU

Zahvaljujući medijima i njihovom ponašanju, Obrenovac je za samo dva dana – od 1. do 2. februara – postao grad u kojem je vanredno stanje, u kojem vladaju strah i napetost, i u kojem se iz dna duše mrze oni koje je muka naterala da baš tu – u staroj kasarni – provedu nekoliko dana.

Ni sve to, međutim, ne bi bilo baš toliko neobično i strašno, da je čitava stvar imala bar trunku potvrđene i nesumnjive – istine. A to, nažalost, nije bio slučaj.

A onda Čučković reče

Primarna informacija koja je objavljena bila je bazirana na svedočenju neposredno umešane osobe – na Fejsbuku, a opis „razvoj događaja“ isključivo na tvrdnjama „jedne strane“, bez ikakvog pokušaja utvrđivanja činjenica. Sve počinje detaljnim navođenjem Fejsbuk statusa Obrenovčanina Predraga V. čijoj su sestri, navodno, migranti „pokušali da otmu kolica sa detetom“.

Mediji pokušavaju da ga pozovu, telefon je isključen, ali on javnost na Fejsbuku uredno obaveštava o događajima:

„Trenutno se nalazimo u policijskoj stanici Obrenovac, zajedno sa predsednikom opštine Miroslavom Čučkovićem, gde moja sestra daje iskaz za tužilaštvo kako bi se ovaj nemili događaj rešio i kako ubuduće naši sugrađani ne bi imali slične probleme.“

Iako izveštavanje o ovakvim i sličnim događajima predstavlja abecedu novinarstva, a obaveza istinitog informisanja nešto kao novinarsko „vjeruju“, mediji su ovde zažmurili na sva pravila koja moraju da poštuju – ne zato što je to „moderno“, ne zato što tako kažu raznorazne deklaracije o ljudskim pravima i medijskoj etici, već pre svega zbog posledica koje njihovo izveštavanje može da ima kako na ljude kojima se neposredno bave, tako i na kompletno okruženje.

Jer, onako kako je primarno predstavljena, priča o migrantima – otimačima dece može da ima samo jedan, vrlo verovatno krvav epilog.

Naime, nakon ispovesti na Fejsbuku, u dramaturgiju se uključuje i Miroslav Čučković, čije se „svedočenje“ ovako najavljuje:

„Da se zaista i desilo sve što je Predrag napisao potvrdile su i reči predsednika opštine Obrenovac Miroslava Čučkovića, koji je pokušao da smiri sugrađane objavom na Tviteru…“

Otkad je to Miroslav Čučković garant istinitosti i verodostojnosti? Otkad su baš reči nekog gradskog zvaničnika konačan dokaz jedne i jedine istine?

U tom kontekstu, posebno je licemerna najava da je on „pokušao da smiri sugrađane“, jer na pomenutom Tviter nalogu nema nikakvog smirivanja. Naprotiv: „Bes koji osećam kao roditelj dok sam uz porodicu Blažić, koji osećate svi, ne sme pobediti razum. Uveravam Vas da će počinioci dela biti najstrože kažnjeni u skladu sa zakonima Republike Srbije. Takođe, pojačane snage policije biće garant bezbednosti građanima Obrenovca“, objašnjava Čučković, čiji dosadašnji mandat pokazuje da nije reč o osobi kojoj mediji, pa ni bilo ko drugi, mogu da veruju.

I da jeste – da je u pitanju osoba čijem se liku, delu i moralnim vrednostima divi čitav svet – Čučkovićeve reči moraju da se provere. Posebno ako se odnose na navodnu krivicu drugih ljudi i, posebno, na pripadnike grupe koja je inače ugrožena.

Ali, sledeći svetle primere kolega koji su devedesetih žarili i palili po ratištima – vrlo rečito i poetski pozivajući tuđe sinove u smrt – žurnalisti novog doba ne osvrću se na bilo čija ljudska prava, na bilo čiju sudbinu.

Navode tako da su „pojedini Obrenovčani predložili samoorganizovanje kako bi predupredili da se nešto slično ponovi“ (iako nije utvrđeno ni šta se dogodilo), a citiraju i reči „poznatog obrenovačkog doktora“, koji, opet pod firmom smirivanja javnosti, objašnjava da je „po informacijama koje stižu, jedna porodica bila ugrožena na najvandalskiji način“.

Obrt i „neobrtnje“

Nakon tako plasirane priče, medijima se, sasvim neočekivano – dogodila istina. Procurila je, naime, informacija da postoji snimak na kojem se jasno vidi da su migranti bili isprovocirani, da su mladići koji su bili u društvu žene – glavne junakinje – prvi napali njih, a da su se zatim, tokom međusobnog koškanja, kolica s detetom otkotrljala malo dalje niz ulicu.

Neki su se u toj situaciji relativno dobro snašli, posipajući se pepelom elegantno i skoro neprimetno – konstatujući kako su okolnosti događaja „čudne“ i kako je otmica o kojoj su prethodno izveštavali kao o nesumnjivoj, sada „navodna“.

Za razliku od njih, oni najglasniji – baš oni čiji su naslovi bili najjeziviji, a tekstovi lišeni i poslednjih tragova profesionalnih standarda, stvar su predstavili kao „obrt“, konstatujući da je „ovo druga verzija priče o otmici bebe u Obrenovcu! O njoj se do sad nije pričalo“.

I tekst koji sledi posle najave o obrtu, potpuno je prilagođen nameri da se situacija dodatno zagreva i da se sopstvena greška ne prizna, bez obzira na cenu. Umesto da svoje čitaoce odmah obavesti o postojanju snimka, redakcija Telegrafa odlučuje da najpre prepriča svoju verziju događaja – od teze kako se „Srbija juče digla na noge“, preko informacije da su „migranti izazvali veliki incident, kada su pokušali da otmu bebu u kolicima“, do navoda da je „jedan migrant saslušan i ubrzo pušten“.

Tek u drugoj polovini teksta navodi se da se na snimku bezbednosnih kamera „ne vidi ništa što ukazuje da su migranti želeli da otmu bebu“.

Zaključak je, konačno, da „policija istražuje obe verzije slučaja“.

Poetika u službi priče

Osim forsiranja neproverenih informacija, osim nepriznavanja sopstvene greške, osim otvorene netrpeljivosti prema migrantima, u izveštavanju o navodnom obrenovačkom incidentu, bilo je i patetike – opet usmerene na potpirivanje netrpeljivosti i veličanja „našeg“, svetog i (podrazumeva se) nevinog.

Večito opijeni ispovestima žrtava i mučenika, neki mediji pohitali su da intervjuišu majku deteta koje je navodno moglo da bude oteto – zaboravljajući opet na profesionalne standarde. No, sve se to nekako i moglo očekivati: kod nas je uobičajeno da se objavljuju imena roditelja (što upućuje na identitet deteta, a što opet znači kršenje prava na privatnost maloletnih lica), uobičajeno je da se bez provere iznose tvrdnje neposredno uključenih osoba i da se slepo veruje onome ko nam priča.

Ono što je ovde bio novitet jeste isticanje da je majka „čekala dete 10 godina“:

„Išla sam na vantelesnu oplodnju i ne mogu da verujem da sam ovako nešto doživela u svom gradu, da su migranti hteli da mi otmu sina.“

Da li je ovde poruka kako roditelji koji nisu čekali svoju decu čitavu deceniju i koji nisu išli na vantelesnu oplodnju, manje vole svoja čeda? Da bi oni znatno lakše podneli nestanak deteta? Ili da je, naprosto, u inače dramatičnoj priči, žednoj publici trebalo ponuditi i dodatnu, netrpeljivošću prožetu poetiku? Jer, tek su tako svi šovinistički arhetipi tu: zli „stranci“ tamne puti, majka koja se bori za „krv svoje krvi“, a fali jedino dimenzija žrtvovanja – ovaj put majke koja je prešla preko trnja i kamenja, došla do cilja, da bi zli tamnoputi stranci pokušali da joj sve to uzmu.

U svemu ovome, najbitnije je to što su kao apsolutno istinite predstavljane nepotvrđene optužbe, nagađanja i pretpostavke, što je za posledicu imalo podizanje tenzija, netrpeljivosti i straha u Obrenovcu i šire. No, čak i ukoliko je sve ono o čemu su mediji prvobitno izvestili potpuno tačno – ukoliko su migranti zaista pokušali da otmu nečije dete – o tome mora da se izvesti mirno, bez podgrevanja strasti, bez upiranja prstom, bez generalizacije (jer dete nisu otimali svi, nego NEKOLIKO migranata).

Ako niko drugi, to bi morali da znaju bar oni koji su svojim očima videli kakve su posledice medijskog progona na nacionalno-rasnoj osnovi, dokle mogu da dovedu neosnovane optužbe i kako je kratak put od „pisane reči“ do krvi i grobova.

ŠTA SU NOVINARI MORALI DA ZNAJU

Na način izveštavanja u ovom slučaju odnose se brojni delovi Kodeksa novinara Srbije:

Obaveza je novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost, poštujući pravo javnosti da sazna istinu i držeći se osnovnih standarda novinarske profesije. (Poglavlje 1, tačka 1)

Pravo je medija da imaju različite uređivačke koncepte, ali je obaveza novinara i urednika da prave jasnu razliku između činjenica koje prenose, komentara, pretpostavki i nagađanja. (Poglavlje 1, tačka 2)

Sa novinarstvom nespojivi su objavljivanje neosnovanih optužbi, kleveta, glasina, kao i izmišljenih pisama ili pisama čiji autor nije poznat ili njegov identitet nije proverljiv. (Poglavlje 1, tačka 5)

Novinar se mora suprotstaviti svima koji krše ljudska prava ili se zalažu za bilo koju vrstu diskriminacije, govor mržnje i podsticanje nasilja. (Poglavlje 4, tačka 1)

Novinar je dužan da poštuje pravilo pretpostavke nevinosti i ne sme nikoga proglasiti krivim do izricanja sudske presude. (Poglavlje 4, tačka 3)

Novinar ne sme slepo da veruje izvoru informacija. Novinar mora da vodi računa o tome da izvori informacija često slede svoje interese ili interese društvenih grupa kojima pripadaju i prilagođavaju svoje iskaze tim interesima. (Poglavlje 5, tačka 2)

Prećutkivanje činjenica koje mogu bitno da utiču na stav javnosti o nekom događaju jednako je njihovom namernom iskrivljivanju ili iznošenju laži. (Poglavlje 5, tačka 3)

Novinar ne sme među ljude unositi neopravdan strah niti ulivati lažne nade. (Poglavlje 6, tačka 8)

Novinar je obavezan da osigura da dete ne bude ugroženo ili izloženo riziku zbog objavljivanja njegovog imena, fotografije ili snimka sa njegovim likom, kućom, zajednicom u kojoj živi ili prepoznatljivom okolinom. (Poglavlje 7, tačka 4)

(Tamara Skrozza, Cenzolovka)

Podelite ovu stranicu!