Kako se britanski novinar zaljubio u rakiju

17 Mar 2017

On već godinama degustira rakije Balkana, a sada je doživeo prosvetljenje

“Ako putujete Balkanom, izbegavanje rakije zahteva podjednaku gimnastiku kao zaobilaženje loših restorana u Kostariki ili zaluđenika za jogu na Baliju”, počinje svoju priču o srpskom nacionalnom piću novinar BBC-ja Dejvid Farli.

On već godinama degustira rakije Balkana, a sada je doživeo prosvetljenje.

“Dok sam pešačio Vojvodinom pre dve godine, bilo je dovoljno da uhvatim nečiji pogled, pa da odmah dobijem uzorak domaće brlje. U lokalnom seoskom pansionu, uz svaki doručak čekala me je flaša rakije, da potera kafu”, piše u članku objavljenom na sajtu BBC.

Svako ima oca ili dedu, koji nekim slučajem pravi ‘najbolju’ rakiju, baš kao što u Italiji svaka mama pravi ‘najbolji bolonjeze’. Štaviše, rakijska kultura dugo je bila isključivo lična stvar, budući da se pravila i pila kod kuće.

Danas postoji više od 10.000 privatnih proizvođača rakije u Srbiji i srpska vlada dozvoljava građanima da destiluju do 200 litara godišnje. Iako prodaja nije dozvoljena, mnogi to čine ispod žita.

Neki ljudi s kojima sam razgovarao povezuju kulturu kućne proizvodnje sa vekovima dugom okupacijom Osmanlija. Turci su podigli porez na rakiju na čak 12 akča, zbog čega je proizvodnja bila smanjena. Međutim, čim je Srbija postala polunezavisna država početkom 19. veka, porez je odbačen, a proizvodnja je procvetala. Sve se promenilo devedesetih. Mnoge srpske fabrike uništio je NATO, uključujući i velike proizvođače rakije”, piše Farli.

Nove generacije, koje su nekada prednost davale viskiju i votki, sada se vraćaju nacionalnom piću, ali mnogo kvalitetnijem, piše novinar i nabraja sada svetski poznate brendove poput “stara sokolova” i “gorda”.

“Nije sva domaća rakija loša. Postoje neke kućne destilerije koje se ponose svojim radom. Dok sam pešačio po Vojvodini sa prijateljem Duškom Medićem, nekoliko dana smo proveli kod njegovih roditelja u Apatinu, na Dunavu. Čim smo ušli, rakija je izneta pred nas. ‘Brend’ njegovog oca čak je imao posebne nalepnice sa njegovom slikom. Kad ispraznim čašicu sa providnim pićem suptilno slatkog ukusa, ona se magično ispuni u sekundi.

Mnogo sam putovao Balkanom i probao mnogo rakija. Ali sve do ove posete Beogradu bio sam početnik, koji se zadovoljavao verzijama slabog kvaliteta, misleći da rakija treba da progoreva grlo, stomak i sve između. Međutim, sada kad sam probao tako mnogo dobrih rakija, nema nazad.”

(B92)