Kako propadaju vojvođanske šećerane

10 Oct 2009

Nije nikakva tajna da će u Vojvodini za nekoliko godina preživeti najviše pet šećerana, od 11 koliko ih je nekada b…

secerna_repa.jpgNije nikakva tajna da će u Vojvodini za nekoliko godina preživeti najviše pet šećerana, od 11 koliko ih je nekada bilo, ali je pitanje zašto nove gazde čekaju kada je jasno da ni sada za sve nema dovoljno repe i da rade s pola gasa.
Inače, od 11 šećerana, one u Zrenjaninu i Kovinu, kao i u Novoj Crnji verovatno više nikada neće proraditi. Sremska Mitrovica je takođe na kolenima, kao i Bač, dok konstantno rade samo one u Pećincima, Kovačici, Vrbasu, Žablju, Crvenki i Senti , ali do kada će za sve biti posla? Pomenimo i ko gazduje vojvođanskim šećeranama. Ovo je jedan od sektora na koji su šapu stavili stranci, što je dobro jer je sve što nisu uzeli pod svoje već propalo. Niko nije hteo da uzme Kovin, pa je prošao kako jeste, od Zrenjanina je odustao Filip Cepter, fabrika u Sremskoj Mitrovici je u “našim rukama” dočekala kraj. Kada je najveću sremsku šećeranu kupio beogradski “Šećer plus” to je ličilo na ozbiljnu privatizaciju, ali je otišla u bankrot. Sudeći po tome, vojvođanskim šećeranama stranci su više nego dobrodošli. Pomenimo, “Sunoko”, čiji je većinski vlasnik “Nord cuker” ih ima četiri: “Vrbas”, “Pećince”, “Kovačicu” i “Bač”; grčki “Helenik šugar” drži fabrike u Žablju i Crvenki a italijanski “Sfir” one u Senti i Novoj Crnji.
Decidan odgovor na pitanje kada će uslediti zatvaranje šećerana za sada niko u industriji šećera neće da da, osim što su u više navrata mnogi iz ovog sektora tvrdili da će neke fabrike katanac morati dobiti. Međutim, iako se za sada ćuti, odgovor se nazire, ali u Evropskoj uniji. I o dugom je štapu. Naime, vlasnici čekaju EU novce za zatvaranje fabrika, koji će stići kada postanemo deo evropske porodice. Reformom šećernog sektora EU je obezbedila novce za zatvaranje suvišnih fabrika i to 700 evra po toni šećera koji je u njima proizvođen. Tako onaj ko je proizvodio 50.000 tona šećera godišnje od EU dobija 35 miliona evra da zatvori fabriku. Međutim, ovi novci ne idu gazdama u ruke direktno već su dužni da evre investiraju u neki drugi posao ili drugačiju proizvodnju. Znači nema keša, ali ima para za nova ulaganja. Takođe, sve pare ne stižu odmah već sukcesivno kroz nekoliko godina.
Neizvesno je da li će ovaj program važiti i kada uđemo u EU, ali se u našoj šećernoj industriji nadaju da će i njih pričekati EU pare. EU reforma šećera je ograničena i doneta je na tri godine, a rok ističe, međutim, postoji relana šansa da se poseban program usvoji i za države koje sledećih godine postanu članovi Unije.
Ovaj bi program svakako bio koristan jer bi se dobijeni novac iskoristio za pokretanje nekog drugog biznisa ili proizvodnje u Vojvodini, dok bi šećerane koje ostanu mogle da rade punim kapacitetom i profitabilno. Sve ovo je samo pretpostavka a kako stvari sada stoje?
U ovoj i narednoj godini, sve su prilike, biće zatvorena još jedna ili dve šećerane u Vojvodini. U pitanju su dve “Sunokove”. Čaršijske priče o tome da će ona u Baču biti pretvorena u ženski zatvor još nisu potvrđene, ali su sve bliže istini, a pre par meseci bila je maglovita i sudbina šećerane u Kovačici. Za sada se tlo pod nogama ne drma šećeranama u Žablju, Crvenki, Senti, Vrbasu i Pećincima. Samim tim, neminovno je i smanjenje površina pod šećernom repom.
– Cenimo da će u Srbiji ostati četiri šećerane, najviše pet. Našem tržištu je potrebno oko 200.000 tona šećera, a imamo preferencijalni izvoz od 180.000 tona, što je 380.000 tona. Samo su šećerane u Žablju i Crvenki lane napravile oko 140.000 tona, što znači da su četiri fabrike dovoljne – kaže pomoćnik generalnog direktora šećerane u Žablju Željko Kovačević. – Pitanje je i koliko će trajati preferencijalni izvoz. Kada ga ne bude, mogle bi ostati dve šećerane.
– Najgori scenario bi bio da se ugase sve šećerane, što je u krajnjem slučaju moguće. To se desilo u Bugarskoj, Makedoniji, BiH, dok je u Mađarskoj, recimo, od 13 ostala samo jedna fabrika. Šta će biti, ostaje da se vidi, ali sudbina šećerne industrije nije svetla – kaže direktor šećerane u Senti Ljubiša Radenković, napominjući da je cena šećera stalno u opadanju i na domaćem tržištu i u EU, što još više pogoršava tu perspektivu.
Šećerane su igrači u velikoj tržišnoj utakmici, kaže naš sagovornik. Bore se da obezbede sirovinu, tržište ih tera da podignu cenu šećernoj repi i izlaze u susret proizvođačima koji, opet, svoj profit traže samo kroz slatki koren a ne i kroz povećanje kvaliteta svoje proizvodnje.
– Kada proizvođač s hektara, u koji svakako uloži hiljadu i po evra, ne bi proizveo 50 već 90 tona repe, s digestijom ne 15 već 18, samim tim bi, uz ista ulaganja, povećao svoje prihode za 50 odsto i imao bi profit. S druge strane, šećerane nemaju više prostora da povećaju cenu šećerne repe, jer je, između ostalog, cena šećera u EU opala sa 630 evra tona, kolika je bila pre četiri-pet godina, na ispod 500 evra. Na domaćem tržištu cena se nije menjala nekoliko godina, a istovremeno su porasli troškovi za šećernu repu, gas, transport, radnu snagu… Elem, šećerane ekonomski slabe i propašće i zbog toga ako ne zbog nečeg drugog – upozorava Radenković, napominjući da bez prave politike države, koja će obezbediti zaštitu tržišta od prekomernog uvoza šećera i podršku proizvođačima šećerne repe, situacija u ovom sektoru nije svetla. – Jedna od mera koja se primenjuje u drugim zemljama je premiranje proizvodnje šećerne repe. U Hrvatskoj proizvođači dobijaju 500 evra po hektaru, naši svega stotinak, ali je pitanje da li su i te pare dobili. Proizvodnja traje dugo, sve vreme se ulaže, a finansiranje je teško jer su bankarski uslovi nepovoljni pa, prema tome, poljoprivrednim proizvođačima treba izvor finansiranja koji će olakšati tu proizvodnju.

Šverc uzima maha

Šverc šećerom i dalje je u Srbiji unosan posao. Ima i prepakivanja, što se, naravno, radi ilegalno, ali veću muku vojvođanskim šećeranama zadaju mutni poslovi koji se obavljaju uz befel države. Reč je o šećeru iz trske, koji se transportuje brodovima, stiže do Bosne, a kod nas se ilegalno uvozi kao kristal ili legalno, ako je rastopljen, i to oslobođen carina i prelevmana jer za njega važi drugi tarifni sistem. Tečni šećer legalno uvoze proizvođači soka. Najviše – oni najveći i najizvikaniji. Po kvalitetu on ne zaostaje za šećerom dobijenim iz repe i pravilnicima je dozvoljen ali je očito država izašla u susert sokarima nauštrb “slatke” industrije. Sada se već može govoriti o 40.000 tona trščanog šećera koji ozbiljno preti domaćoj proizvodnji. Šećer iz trske je jeftiniji, a onaj ko ga uvozi na crno može ga prodavati jeftinije jer i u toj varijanti dobro zaradi, a to obara cenu domaćem i tera šećerane u gubitak, što, naravno, direktno pogađa i poljoprivredne proizvođače. U šećeranama napominju da se samo prošle godine, zahvaljujući rupama u carinskom zakonu koje koriste uvoznici tečnog šećera, u državnu kasu slilo oko tri miliona evra manje. Carina na saharozu je 20 odsto (to je carinska tarifa 1701), ali je saharoza s vodom svrstana pod tarifu 1702, za koju važi liberalan uvoz uz carinu od nula do pet posto. Znači, država je omogućila da se pod tom tarifnom oznakom uvozi rastopljen šećer, a u šećeranama sumnjaju u njene dobre namere.

(www.autonomija.info)

Podelite ovu stranicu!