Kad carina maltretira: A, kad bi sad Vučić došao…

21 Aug 2015

Šikaniranje građanke T.G. na carinskom prelazu kod Bačke Palanke

Da građani Srbije ne mogu više da budu sigurni da će – iako imaju uredna dokumenta i nisu načinili nikakav prekršaj – glatko preći neki od graničnih prelaza u sopstvenoj zemlji i da vrlo lako mogu da budu prepušteni na milost i nemilost carinskih službenika, bez obzira na propise, pokazao je nedavni događaj na granici Hrvatske I Srbije, kod Bačke Palanke.

Novosađanka T.G. (ime poznato redakciji) vraćala se u Novi Sad svojim automobilom, u sredu 19. avgusta, s puta u Italiju s bolesnom majkom i maloletnim sinom. Hrvatsku granicu kod Iloka prešli su nakon uobičajene procedure – kontrole pasoša i uljudnog pozdrava za srećan put.

Nakon što su prešli most preko Dunava i stigli na granični prelaz u Bačka Palanka nisu ni slutili šta ih čeka i da neće tako jednostavno, lako i skoro ući u Srbiju. Još manje da ih očekuje višesatna tortura i “deportacija” nazad u Hrvatsku!

“Gnušam se činjenice da u Srbiji svako može da radi šta hoće, po sopstvenom nahođenju, ne hajući za propise! Bilo je oko 19 sati, policija nam je na prelazu u Palanci proverila pasoše, a kad smo stigli na carinu, carinik M. J, uz napomenu da su mu kolege iz Hrvatske dojavile da sam obavila povrat poreza i da mi je bolje da mu dam sve overene račune, detaljno nam je pregledao auto i naglavačke preturio naše kofere, čak i prljav veš…”, priča T.G. “Na koferima su, na vidnom mestu stajale stvari koje smo kupili u Italiji – cipele (u kutiji) za mene, čizme (u kutiji) za moju majku i džemper za mog sina. Pravno sam potkovana, dobro poznajem propise, jer je to moja struka, a profesionalno obavljam poslove za koje su mi poverena javna ovlašćenja. Vrlo dobro znam da svaka osoba može preko granice da prenese robu u vrednosti od 100 eura. I zbog prirode mog posla, a i ne samo zbog toga, nikada mi nije palo na pamet da prekršim bilo koji propis, niti sam ga prekršila. Pa tako i ovaj put. Međutim, carinik je odlučio da mi pokaže svu svoju moć. Imajući u vidu činjenicu da u prtljažniku automobila nije pronašao nikakvu skrivenu robu, dohvatio je kutiju sa čizmama na kojoj je pisalo da su koštale 140 eura (iako sam ih na sniženju platila manje, ali nisam imala dokaz da to i potvrdim), cipele 94, džemper 108. Carinik M. J. je ocenio da na kupljenu robu treba da platim carinu oko šest hiljada dinara! Razlog: skuplje čizme od dozvoljenog, a dete se ne računa kao osoba koja može da prenese robu preko granice! Iako takvu odredbu zakon ne poznaje, bez reči sam izvadila karticu, da platim. Ne može kartica, samo gotovina, nemamo ni bankomat, ni menjačnicu, reče mi carinik, vidno ozlojeđen i nezadovoljan što nemam keš. Uostalom, vratili su vam porez na hrvatskog granici, dodao je! Nisu! Jesu! Nisu… Ako su vam već javili da su mi vratili porez, sigurno su vam rekli i koliko novca su mi vratili! Ne, to mi nisu rekli! – Sigurno imate kompjuter i internet, platiću e bankingom! Ne može! Nemamo internet! Predložim da mi izdaju rešenje po Zakonu o opštem upravnom postupku, da mi odrede rok i da platim kad uđem u zemlju. Ne može! Tražim šefa. Pojavljuje se žena, koja neće da mi se predstavi, iako je dužna! Kaže da je šef noćne smene. Ipak, nakon konsultacije shvata da mora i kaže da svoje ime. Predlažem joj da ostavim čizme, tamo, na granici, u prostorijama Uprave carine! Ž. Č. odgovara da to nije moguće, jer nisam načinila carinski prekršaj, nisam sakrila robu i zato ne mogu da mi je oduzmu! Nemaju osnova za to… Morate nazad u Hrvatsku! Neću da idem u Hrvatsku! Srbija je moja matične država! Nemate pravo da mi zabranite ulazak! Na to Ž. Č. odgovara – ne branimo mi ulazak vama, već vašim čizmama! Zovu policiju, i odvode me u kancelariju… tražim da napišem izjavu o svemu što se događa… Pišem … Molim vas da mi potpišete da ste primili ovu moju izjavu i molim da je prosledite nadležnima! Ne može! A, šta može, pitam? Može da platite carinu! Kako? Kešom! Nemam! Sad kad bi došao Vučić i video da vam nisam naplatio carinu, kaznio bi mene, a ja hranim dvoje male dece! Zabezeknuta sam, ne verujem svojim ušima, kažem: Ja bih volela da dođe Vučić, on je pravnik, zna propise! Maltretirate me iz čistog hira i višestruko ste prekršili zakon, ne jedan! A, on će na to: Možete da se vratite u Hrvatsku i otarasite se robe! Znači, vi meni i mojoj porodici – majci od sedamdeset godina i dvanaestogodišnjem detetu, ograničavate slobodu kretanja i deportujete nas iz zemlje, nazad u Hrvatsku odakle smo došli !? Gledam u policajca, koji me je pratio u stopu i posmatrao čitavu torturu… Neprijatno mu je, ali kaže da su mu vezane ruke! U svakom slučaju, ne može da nas pusti da nastavimo put ka Novom Sadu! Moramo napolje iz zemlje…“

Mrak je već odavno pao. Kiša pada… Maltetiranje i tortura su trajali puna tri sata! Građanka T.G. seda u kola, izbezumljena, izmrcvarena… „Dete moli – mama plati, ajdemo kući… Sine, hoću, ali oni nemaju tehničkih mogućnosti u 21. veku da mi naplate carinu elektronskim putem… majka drhti zbog visoke temperature… T. G. okreće auto na parkingu i kreće nazad u pravcu Hrvatske…“

„Tada se gospodin M. J. setio da je trebao da mi izda CPD! Očajnički me moli da mu ponovo dam pasoš kako bi obavio proceduru koju je trebalo da obavi na samom početku. Gospodine M. J. vi ste nas upravo deportovali iz zemlje! Molim policajca da mi udari pečat da sam napustila zemlju. Pečat je udaren! Policajac viče M.J –u: Napuštaju zemlju, dižite rampu!“

„Na hrvatskoj strani u neverici pitaju šta se desilo? Svi sve već znaju. Hrvatski policajac me pita, pa zar tako vaše kolege sa vama postupaju? Eto, vidite! I kada želite da platite carinu, ne možete to da uradite tako lako! Prilazim carinskom delu Republike Hrvatske… Žena, carinik, me posmatra, takođe sa nevericom! Sve smo čuli! Ja je pitam da li zna da se njen kolega M. J. poziva na njih i da tvrdi kako mu je javljeno da sam obavila povrat poreza u Hrvatskoj? Ona negoduje glavom i kaže – to nije naš posao!“

A što ovuda za Novi Sad?

Po povratku u Hrvatsku, T.G. ostavlja ocarinjenu robu negde u njivi u blatu, u potpunom mraku… Kiša pljušti, put je neosvetljen, putokaza nema… teškom mukom nalazi put do Šida i prelazi granicu… Pitaju je: A, što ovuda za Novi Sad? Neka sremska sela promiču, na drumu nema žive duše… prva svetla u Divošu, seoska slava… Benzin je na izmaku, panika…

„Shvatam da me je slagao i obmanuo, i da je kinjenje imalo samo jedan razlog i cilj – da izvuče novac! Ili je očekivao da mu ponudim mito (mišljenje je većine koji su čuli ovu priču). I stalno se pozivao na Vučića…Vrhunac je bilo ’priznanje’ i sulude reči carinika… a, kad bi sad Vučić došao, a ja vama nisam naplatio carinu…! Sad shvatam otkuda one informacije, kojima nas gotovo svakodnevno bombarduju i hvale se, o punjenju državne kase od saobraćajnih, prekršajnih i raznih drugih kazni i dažbina – u šoku iznosi T.G. i kaže da će zbog ove torture i samovolje državnog službenika na graničnom prelazu tužiti državu Srbiju – pokrenuće postupak za nadoknadu štete (carinici nisu bili u stanju da naplate carinu), za ograničavanje slobode kretanja bez pravnog osnova, za pretrpljeni strah, duševnu bol…

Branislava Opranović (Autonomija)