Južni tok političko obećanje

28 Dec 2011

Jasno je od početka da izgradnja Južnog toka nije izvesna, kao i da Rusi nijednom nisu formalno garantovali izgradnju u pregovorima za NIS. Za njih je to zapravo drugo rešenje, a najbolje je dogovor s Ukrajinom

Pitanje je – da li će Rusi da grade Južni tok? Čini mi se da je najtačniji odgovor – “niko ne zna”. Zašto?

Kao što sam napisao pre jedno tri godine, Južni i Severni tok služe isključivo kao alternativa sadašnjim gasovodima koji idu kroz Ukrajnu i Poljsku, dakle izgradnja nije prevashodno podstaknuta nedostatkom kapaciteta. Pošto Rusi periodično imaju probleme i sa jednima i sa drugima, prosto žele da diversifikuju kanale snabdevanja. Ukoliko, recimo, uspeju da se nekako dogovore dugoročno sa Ukrajincima, Južni tok je čisto bacanje para. Čak i da se poveća tražnja u Evropi, uvek je jeftinije da naprave još jedan gasovod kroz Ukrajnu, nego da ga postavljaju po dnu Crnog mora.

Drugo veoma bitno pitanje sa realizaciju ovog posla (a koje se otvorilo tek u poslednjih par godina) je otkriće velikih zaliha gasa u Poljskoj, kao i energetska politika drugih EU zemalja (Koga zanima ovo pitanje, obavezno neka pročita ovaj članak. U stvari, pročitajte članak i ako vas energetska politika ne zanima previše, stvarno je dobar). Ukratko, ako Nemačka nastavi sa planovima za odustajanje od nuklearne energije, otvara se ogromno dodatno tržište energije. Međutim, u Poljskoj su nađeni velike zalihe gasa koje novom tehnologijom mogu da se eksploatišu. Pitanje je kako će Francuska (kojoj je nuklearna energija primarni izvor energije i koja računa na veliki izvoz u Nemačku nakon zatvaranja tamošnjih nuklearki), kao i Rusija (kojoj se očigledno nasmeši brk svaki put kada nemački antinuklearni lobi postigne neku pobedu) da reaguju na mogućnost eksploatacije gasa u Poljskoj. Naime, tehnologija vađenja gasa koja bi morala da bude primenjena u Poljskoj je relativno “prljava”, pa postoji bojazan da će Francuzi (ali i Rusi) lobirati u Briselu da se Poljacima maksimalno oteža i poskupi eksploatacija. Naravno, pitanje je i da li Poljaci imaju dovoljno dobar regulatorni okvir koji bi privukao privatne investicije bez kojih nema ništa od eksploatacije.

Ljude u Srbiji ovo pitanje zanima prevashodno zbog toga što je svojevremeno dovedeno u vezu za prodajom NIS-a. Dakle, ovde je narodu “prodata” prodaja NIS-a bez tendera pričom da je vezano za izgradnju Južnog toga. Ali, treba biti svestan da ako Južnog toka uopšte ne bude, ne treba kriviti Ruse.

Naime, ruska strana u pregovorima za NIS nikada nije ništa pismeno garantovala. Možete pročitati vesti od pre tri godine, pa ćete se sami uveriti. Evo jedne vesti:

“Vlada, naime, nije prihvatila da se sa Gaspromom napravi jedinstveni ugovor, koji će obuhvatati i prodaju NIS-a i garancije o izgradnji gasovoda Južni tok kroz Srbiju i izgradnju skladišta Banatski Dvor. Prema izvoru B92, Dinkić je ponudio opciju da Gasprom kupi 25 odsto NIS-a sada, a da preostalih 26 odsto akcija dobije kada se potpiše ugovor o Južnom toku.”
Većina članova Vlade odbila je taj predlog insistirajući da se NIS proda Gaspromu bez ikakvih garancija.

Evo i druge vesti:

“Cvetković je kazao da će Srbija i Rusija potpisati jedan krovni sporazum, koji će sadržati političke garancije da će Srbija dobiti gasovod preko svoje teritorije i završetak izgradnje skladišta gasa Banatski Dvor. Iza tih garancija, za koje je ocenio da nisu male, biće predsednik ruske vlade i predsednik Rusije Vladimir Putin i Dmitri Medvedev”.

Na pitanje da li je Srbija uspela da u pregovorima zaštiti svoje interese i uz podsećanje da je predsednik Srbije Boris Tadić ranije kazao da Srbija traži finansijske i pravne garancije za realizaciju celog sporazuma, Cvetković je naveo da za sada Srbija nema takve garancije, ali da ih očekuje u roku od dve godine.

“Imamo političke garancije dva predsednika Putina i Medvedeva, koji su založili svoj lični i politički kredibilitet. Nije finansijska garancija i mi zakonski gledano ne bi mogli da naplatimo garancije ukoliko do realizacije sporazuma ne dođe. Međutim, malo je verovatno da će dva takva državnika pogaziti ono što su obećali”, objasnio je premijer.

Znači, jasno je od početka da izgradnja Južnog toka nije izvesna, kao i da Rusi nijednom nisu formalno (kada kažem “formalno” mislim – “pismeno, uz jasne pravne i finansijske sankcije za nepoštovanje dogovora”) garantovali izgradnju Južnog toka. Svakome ko iole poznaje situaciju je jasno da je Rusima izgradnja Južnog toka second best rešenje, a da je najbolje rešenje dogovor sa Ukrajincima. Takođe, jasno je Rusima da im Južni tok ne rešava sve probleme. Dok na Ukrajinskom gasovodu treba samo da se dogovaraju sa Ukrajincima, na Južnom toku treba da se dogovaraju sa makar tri zemlje (Bugarska, Srbija, Mađarska), koje nisu ništa bolje raspoložene prema Rusima od Ukrajinaca (osim možda nas, mada smo i mi prevrtljivi).

Sve u svemu, moj zaključak je da se još ne može znati da li će Južnog toka biti ili ne. Ali, kakva god odluka da bude, nemamo razloga da se ljutimo na Ruse, oni su ljudi štitili svoje interese. Možemo samo našim političarima da budemo zahvalni na svemu ovome. Namerno kažem “političarima” a ne “vladi”, jer je privatizacija NIS-a imala apsolutnu podršku skoro svih stranaka. Ako se dobro sećam, protiv su bili samo G17 i LDP.

Marko Paunović, Tržišno rešenje)

Podelite ovu stranicu!