JOVAN ŽIVKOVIĆ: Robin Hud protiv “kruga dvojke”

16 Aug 2010

Nužno je promeniti postojeća ustavna rešenja ako hoćemo kvalitetne društvene promene, uključujući decentralizaciju i regionalizaciju

Predsednik niškog Centra za regionalnu politiku prof. dr Jovan Živković ocenio je da aktuelna politička elita, kao ni neke prethodne, nema državničku hrabrost, mudrost i građansku otvorenost da započne sa elementarnim menjanjem centralizovanog i unitarnog načina upravljanja. On u intervjuu ta portal autonomija.info ukazuje na to da se ne može neko stalno pozivati na neadekvatne uslove, “tim pre što ih neće nikada ni biti ako ne stvaramo osnovu da se menja postojeće okruženje”.
– Posmatrano iskustveno, čini se da svako neodređeno ili nemušto izjašnjavanje predstavnika vladajuće elite o regionalizaciji Srbije proizilazi iz njihove nespremnosti, iz dva ugla. Najpre je posredi neovladanost idejama i značajem regionalizacije kojom se dograđuje decentralizovani građanski koncept društva, dakle onaj društveni koncept u kome će se stvarno menjati položaj čoveka na račun smanjivanja uloge centralizovane države. To se izražava kroz stav da u građanskom društvu stepen slobode i položaj čoveka ne određuje stav države kao unitarne institucije koja stoji iznad njega. Drugi aspekt je još konkretniji – pa odatle i pogubniji za kredibilitet političke elite u ovom vremenu, što važi i za bilo koju garnituru od 1953. godine, koju uzimam kao nultu godinu. Posredi je upućivanje na socijalno-ekonomski položaj građana koji permanentno nazaduje do danas u srazmeri 1:15 ili do mere da to znaju i vrapci, odnosno da se na račun siromašnog načina života na jugu Srbije prave razne pošalice. To dokazuje samo da je licemerstvo onih koji dele finansijske i druge karte dostigao nepristojan nivo, budući da od državne i druge solidarnosti nema ni “s”. Setimo se samo projekta “Robin Hud” ili ideje da se tri grada ispod Beograda uzmu kao osnova preko kojih bi se razvijala čitava područja. Od toga je ispalo samo to da se nekadašnji premijer Vojislav Koštunica slika u Vranju pri otvaranje fabrike duvana – navodi dr Živković.

Koliko takav odnos centralne vlasti zapravo sputava građanske incijative, odnosno stalno podgreva strah od dezintegracije zemlje?
– Svaka ideja i praktični koraci koji bi označili iskorak iz prethodnog načina društvenog upravljanja moraju da uslede od onih koji su na rukovodećim položajima voljom građana. Ako menjanje starog društvenog koncepta izostaje i u želji da se zadrži društveni status quo poziva na razne fobije, “teorije zavere”, odnosno da se govori kako svaka društvena promena iziskuje neodređeno vreme ili da se i danas smatra relevantnim društveni koncept iz 18. i 19. veka, tada je zaista na delu ogromno sputavanje građanske inicijative od strane onih koji upravljaju državom i sav teret lošeg i bezidejnog načina savremenog društvenog organizovanja pada na njihovu dušu. Kada predstavnici političkog delovanja tako misle i rade – što je prevashodna odlika npr. SNS, SRS, DSS, NS ili SPS-a (jer se i ova partija protivi regionalizaciji Srbije, a zalaže za jačanje lokalnih samouprava i gradova), onda to proizilazi iz predstave da je to za njih pragmatičan pristup, odnosno da njihovo biračko telo i dalje misli centralistički i unitarno. To svakako više nije tačno, jer ni građani koji čine biračko telo tih partija nisu više protiv regionalizacije kao novog konstitucionalnog koncepta.

Da li je danas svest građana o značaju procesa decentralizacije i regionalizacije izraženija, i mislite li da su, na primer, realna nedavno objavljena istraživanja agencije “Lubris M” o većinskom raspoloženju Nišlija za sticanje autonomije te regije po uzoru na vojvođansku?
– Video sam u štampi rezultate istraživanja agencije “Lubris M” i smatram ih relevantnim. Nije se samo u ovom istraživanju došlo da apostrofiranih nalaza. Podsetio bih i na istraživanje Srećka Mihajlovića – “Mnenje građana centralne Srbije o decentralizaciji i regionalizaciji” (2008), u kome eksplicitno piše da se za “pretežno pozitivan odnos prema decentralizaciji” izjašnjava 54% respondenta, dok iza stava da će uvođenjem decentralizacije Srbije biti ostvareni “dobri rezultati” stoji 60% ispitanika. Skrenuo bih pažnju i na veliki broj zbornika radova sa sličnim i još kompleksnijim analizama i saznanjima, objavljenih od strane Instituta za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu, u okviru dva projekta na kojima sam i sam učestvovao, ali i na to da sve to ostaje u okviru akademske zajednice, odnosno da te nalaze niko od relevantnih aktera ne koristi uprkos tome što su urađeni i publikovani za opšte dobro. No, uz postojeću političku elitu, ostaje da ponovim da oni i njihova stručna tela deluju po principu trenutne interesnosti – a to je svojevrsni autizam. Bilo kako bilo, sigurno je tačno da se vrednosni sistem građana znatno izmenio prema pitanjima kakva su decentralizacija i regionalizacija Srbije u odnosu na period iz devedesetih godina prošlog veka.

Ukoliko su ovi procesi neminovnost za Srbiju, mislite li da će prelomna tačka za njihovo pokretanje biti u pritiscima od dole, ili će ipak sve zavisiti od političke volje u “krugu dvojke”?
– Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Najkraće rečeno, regione mora da obeležava mnogo aspekata: geografski, demografski, istorijski, kulturni, pa onda npr. ekonomski i politički. Ipak, taj proces je nezaustavljiv i najbolje bi bilo kada bi paralelno tekli napori za njihovo uvođenje. Svakako, iniciranje regiona na konstitucionalan način je pravi put i on mora da se realizuje kao osnovni preduslov. Kako će se doći do njega nije samo u zavisnosti ni od aktuelne vlasti ili “kruga dvojke”, kako ste se izrazili i o čijem sam vođenju politike iz ugla ravnomernog razvoja regiona pisao u više navrata, ali niti od spremnosti ljudi iz potencijalnih regiona da se ostvare “odozdo”. Veliku ulogu će igrati i međunarodna zajednica sa svojim standardima, a oni su gotovo potpuno definisani u “Nacrtu evropske povelje o regionalnoj demokratiji” (2008) – u kome je predviđeno da je svaka zemlja koja pretenduje da postane članica EU regionalizovana. Imajući u vidu profile aktuelnih političara, ne samo onih koji sada vrše vlast, već i onih koji pretenduju da tek budu izabrani, to neće biti lako – kao i sve što ide kod nas. Uradićemo i mi sve kao i ostale države u EU, ali sa ogromnom zadrškom dodatno dovodeći u pitanje postojeći labilni demokratski kredibilitet.

Smatrate li da bi procesi statističke regionalizacije i dekoncentracije vlasti, koje afirmiše deo političke elite, mogli biti prvi korak ka procesu decentralizacije, ili je reč samo o fingiranju i odlaganju vertikalne podele vlasti?
– Statistički regioni nisu niti decentralizacija, a ni regionalizacija. Oni su samo pomoćno sredstvo u ustanovljavanju kapaciteta i potencijala jedne države po određenim delovima radi boljeg funkcionisanja celine. Međutim, mogu da budu i osnova u sagledavanju potencijala i kapaciteta budućih regiona, ali nikako i da su i sami regioni – pogotovo po načinu razvrstavanja na NUTS od 1-5. Sasvim je druga stvar što su neki pomislili da je to uvod u regionalizaciju Srbije. Moram ipak da podsetim, istine radi, da statističke regione ni jedan od relevantnih političara nije povezao sa stvarnom decentralizacijom, koliko se sećam. Interesantno je to što se taj problem toliko ispolitizovao kao da je bilo reči o stvarnoj regionalizaciji, mada je i to dokaz da su ljudi spremni za taj društveni proces. Kada regionalizacija bude usledila, biće tu prave bure, jer ova oko statističkih regiona je ništa prema onome šta će se sve aktualizovati iz ugla brige za zajednicu koja je po definiciji zatvorenog tipa.

Kako vidite poruke predstavnika vlasti da mnogi regioni u Srbiji nemaju institucionalne i druge kapacitete za preuzimanje novih nadležnosti, a da istovremeno odbijaju zahteve za fiskalnom decentralizacijom, pa čak i vraćanjem imovine lokalnim samoupravama?
– Poruke “da mnogi regioni u Srbiji nemaju institucionalne i druge kapacitete”, ma od koga da su došle (što spominju najčešće zabrinuti intelektualci koji inkliniraju nekoj od napred navedenih parija koje brinu tobož o celini Srbije dok njena supstanca/građani propadaju) – a tim gore ako dolaze od političara, predstavljaju neviđeni cinizam. Sigurno je da regioni nemaju pretpostavljene institucionalne kapacitete, jer nisu nikada ni stvarani. Nekadašnji srezovi, pa potom okruzi, nisu bili institucionalni okviri za stvaranje današnjih regionalnih potencijala, već transmisije (administrativna sredstva) državno-partijskih oligarhija. Uzmemo li u obzir da nije izvršen povratak imovine opštinama od 1995., kao i da se taj proces vezuje danas za restituciju, onda ispada da se sve čini da predstavnici lokalnih vlasti ne steknu samostalnost i iskustva u rukovođenju. Ukupna zbivanja nam sugerišu, makar tako deluje, da je centralizam najbolje pronađeno rešenje do daljnjeg, a Srbija je uvek bila centralizovana država sa državnim protekcionizmom – zar ne!? Međutim, ako se zna da se u Srbiji gotovo svakodnevno održavaju brojni okrugli stolovi, tematske konferencije, debate i drugi oblici edukacije o značaju regionalizacije ili o aspektima koji će biti u nadležnosti regiona, te da ima sve više političkih regionalnih organizacija uz iste programske i druge inicijative u patijama na vlasti (DS, SPO, G17+), onda se može poručiti: kada neka aktuelna vlast pristupi regionalizaciji, tada će građani biti mnogo spremniji za preuzimanje odgovornosti u rukovođenju regionom nego što misle oni koji se kriju iza zabrinutosti za celovitu Srbiju i spočitavanja da će budući regioni izvršiti secesiju.

Ima li opasnosti da insistiranje na centralističkom upravljanju i nezainteresovanost elite u Beogradu za glasove iz provincije dovede do rasta tenzija u društvu i do toga da se ovi procesi odvijaju “stihijski”? Može li u tom kontekstu da se tumači i inicijativa nekih sandžačkih stranaka za vraćanjem takozvane partizanske autonomije tog dela zemlje?
– Pošto svi znamo da se gotovo ceo društveni život realizuje preko partija, a partijski način delovanja odvija uz strogu centralizovanost, onda je to i odgovor zašto nema više razumevanja za konkretan život i inicijative u pojedinim delovima države, pre svega od strane onih predstavnika koji potiču ili žive u sredinama gde se tenzije javljaju. To je dokaz da se departizacija društva mora sprovesti, a najbolji način je regionalizacijom. Zbog svega toga postoji opasnost da se uz postojeću političku organizovanost dodatno gradiraju tenzije u čijoj osnovi egzistira isti centrizam poput onoga koji izvire iz unitarnog koncepta. Ili, po principu unitarnog koncepta i eventualni nivo tenzija u pojedinim delovima države predstavlja samo refleksiju na postojeću matricu u kojoj ne dominira društvo, već sindrom zaostale svesti o zajednici. A da li će doći do “stihijskih” procesa ili nekontrolisanih akcija – što u prevodu može da znači i sukobe niskog inteziteta, u to ne verujem, tim pre što su anahrone godine za nama, najpre, a potom i zato što je zakonska regulativa znatno odmakla po bilo kom pitanju o statusu i delovanju manjinskih nacionalnih zajednica u Srbiji. Takođe stoji i činjenica da nema više vođenja politike na način da je to individualna stvar nekoliko političara. Prava nacionalnih manjina ili nacionalnih zajednica su tekovina građanski ustrojenog društva. Taj princip je relevantan i on funkcioniše samo u slučaju da se po izborenim pravima ne istakne dodatni zahtev od strane manjinskih zajednica – kao što je centrizam na etničkoj osnovi i da rezultira kroz aspekte onoga što prevazilazi kulturnu autonomiju. Hronološki gledano stvari počinju tako što na centrizam većinskog naciona isto reaguje manjinski, da bi onda, na manjinski centrizam usledila reakcija većinskog naciona – zbog čega negativnoj spiralnoj tendenciji nema kraja. Sledeći ovu natuknicu, ističem da bi bilo neprirodno da regioni budu obrazovani isključivo prema etničkom sastavu, pogotovo zato što tu nema istorijskog legitimiteta o čemu istoričari znaju taksativnije.

Bilo je više ideja o načinu organizovanja regiona u Srbiji. Šta je ono što evropski standardi u tom pogledu podrazumevaju?
– Način decentralizacije i regionalizacije nije tipiziran od strane međunarodne zajednice, ali ni u dokumentima kakvi su npr. “Evropska povelja o regionalnoj autonomiji” (1997) i “Nacrt evropske povelje o regionalnoj demokratiji” (2008). To drugim rečima znači da je taj društveni proces različit od države do države. Kako će se urediti konstitucionalni okvir zavisi od postignutog konsenzusa unutar jednog državnog entiteta. Svakako, postoje parametri o broju stanovnika, teritorijalnoj veličini, resursima za održiv razvoj, ali nema univerzalnog pravila. Evropski standardi se više odnose na jačanje lokalne i regionalne demokratije, što će reći na širenje demokratskih kapaciteta zemlje među kojima centralna mesta zauzimaju aktivistički položaj čoveka u sredini u kojoj radi i živi, ali i podsticaj inicijative u postliberalnom smislu reči, tj. u okviru svih domena društvenog i javnog života. Prerogativi kojima se afirmiše regionalizacija su uglavnom: ostvarena pravno-zakonska regulativa kojom su regioni postali konstitucionalni elementi društvenog sistema; upravljanje podsistemskim sferama – u privredi, obrazovanju, zdravstvu, policiji, informisanju, kulturi, ekologiji, turizmu itd.; fiskalna i finansijska samostalnost; sticanje sopstvene imovine; ravnopravna participaciju u centralnoj vlasti; ravnopravna podela troškova centralne vlasti; regionalno povezivanje (subregionalizaciju) itd. U osnovi ovih prinadležnosti je zaživljavanje principa subsidijarnosti do koga se dolazi prenošenjem svih ovlašćenja na regione koji ne ugrožavaju funkcionisanje centralnog državnog aparata.

Da li je za to neophodna promena Ustava?
– Ima li se u vidu da se negativan pristup decentralizaciji oslanja na unitarni koncept države, tj. da odatle proizilazi i partiokratski način upravljanja koji pogoduje rukovodećim partijskim kadrovima da kroz državni centralizam koriste protekcionističko ponašanje države sve to povezujući sa tradicionalim razumevanjem pojma suvereniteta – što je generalno posmatrano sve po Ustavu, onda je osnovni stav da je nužno menjati postojeća ustavna rešenja ako hoćemo kvalitetne društvene promene. Ustavna praksa se mora opredeliti da li bi trebalo odmah uvesti i pojam regiona uz decidno definisanje kako se oni osnivaju. Istovremeno bi trebalo da se dodatno pojasni i način formiranja autonomnih pokrajina, budući da se u sadašnjem članu 182. više zamagljuje mogućnost njihovih osnivanja. Međutim, način njegove promene nije ni malo jednostavan pa bi u budećem periodu trebalo biti posvećen ukazivanju na to koje su njegove manjkavosti, sve s namerom kako bi takva ideja prošla bez većih otpora u javnom mnjenju. Drugim rečima, što pre treba otvoriti javnu raspravu o validnosti sadašnjih ustavnih odredbi po mnogim pitanjima koja više ne odgovaraju stvarnosti, a ne kao kada je postojeći Ustav izglasan, pošto je prvo pao dogovor između onih partija koje su preferirale unitarni koncept.

Simetrična, ili asimetrična decentralizacija?
– Ovo pitanje je veoma kompleksno i nekada je na njega lakše odgovoriti kada imamo iskustva vezana za tačno određene uslove ili praksu koja se pokazala uspešnom ili manje racionalnom. Istina je da u Evropi postoje različita rešenja, odnosno da postoji regionalna asimetrija u pojedinim državama (Italija), ali i takvih ishodišta u zemljama koje pristupaju EU gde se praktikuje simetričnost. Problem u ovom razmatranju je taj što bi sadašnje uvođenje svake administrativne asimetrije legalizovalo izvesnu neravnopravnost ljudi ne samo unutar jednog regiona kao mogućnost, već, pre svega, između samih regiona, što pogotovo važi za građane onih regiona koji bi bili zamišljeni sa manjim kompetencijama. Da ne bi došlo do dodatne nejednakosti ljudi na samom startu prema budućem konstitucionalnom određenju, čini se izvesnim da je bolje da se u Srbiji formiraju autonomne pokrajine koje bi potom oformile regione (okruge). Ovaj predlog ima smisla i zato što u državi već imamo takvo rešenje, pa bi i slični predlozi približno odgovarali veličini, broju stanovnika i resursima. Svaka promena, tj. anuliranje postojeće stvarnosti radi izričitog stvaranja države regiona (bez autonomnih pokrajina), bilo bi znatno, znatno problematičnije.

Jednodomi ili dvodomi parlament?
– Ako je parlamentarizam društveni oblik organizovanja i realizacije vlasti istovremeno i primarni oblik implementiranja decentralizacije, tada se njime omogućava veći stepen demokratizacije ili stvaranja prostora za ispoljavanje različitih stavova građana shodno svakom supstancijalitetu/stukturi koja čini celinu. Odatle je dvodomni parlament i u Srbiji osnovni odgovor, a Narodnu skupštinu bi činili predstavnici Veća građana i Veća regiona (tj. autonomnih pokrajina). Najviši zakonodavni oblik regiona (autonomne pokrajine) bila bi Skupština regiona (autonomne pokrajine), dok bi se status regiona (autonomne pokrajine) regulisao statutom u okviru Republike Srbije. Uostalom, mi o ovom pitanju ili društvenom fenomenu već imamo relevantne predloge od kojih bi mogla da započne javna diskusija, kao što su predlozi za novi Ustav Srbije Beogradskog centra za ljudska prava, profesora Pavla Nikolića i Foruma Iuris.

Svetlana Ratkov

Podelite ovu stranicu!