JOVAN ŽIVKOVIĆ: Regionalizacija – modeli, prepreke i javno mnjenje

Jul 30 2011

Koje su osnovne prepreke za decentralizaciju kod nas? To je svakako unitarni kocept države i pojma države. Mi ne možemo da se oslobodimo unitarnosti, koja je zapravo centralistička i koja sadrži paternalizam i monizam

Pošto smo se već upoznali, odnosno manje-više znam ko od polaznika radi u kojem mediju, možemo preći na ovaj oficijelni deo predavanja. Pre nego što pređem na samo predavanje, hteo bih da vam ispričam jednu priču koja bi mogla da bude značajna u afirmaciji ove teme, a novinari je ne intoniraju u pravom smislu reči. (Pogledajte prezentaciju dr Jovana Živkovića “Mogućnosti regionalizacije Srbije”)

Primer se odnosi na Niš. Niš ima fakultet za žurnalistiku i mislim da je sada iz njega izašla četvrta generacija svršenih studenata. Međutim, oni na tom fakultetu na žalost nemaju predmet na kojem izučavaju način funkcionisanja lokalne samouprave. Šta bi bila poenta toga predmeta? Recimo, novinari u Nišu daju isti značaj gradonačelniku i predsedniku gradske skupštine. Mile Ilić je predsednik gradskog parlamenta, jedan od gradskih čelnika iz onog vremena SPS-a i Slobodana Miloševića, i proskribovana je ličnost, bez obzira na to što je njegova retorika danas potpuno drugačija. Drugo je ono što je bilo u istoriji i šta će u istoriji ostati zapisano. Dakle, novinari ga permanentno intervjuišu umesto gradonačelnika. On je elokventniji od gradonačelnika i ima bolju priču i bolje složi stvari. On ume da zaokupi pažnju, ali on je samo „spiker“ Skupštine. On je samo spiker i nikakvu funkciju nema koja može da se uporedi sa funkcijom gradonačelnika. Poenta je u tome što mu novinari daju mnogo prostora, a kad kažem novinari, ne mislim samo na onoga ko je intervjuisao i razgovarao, već i na urednike. Ni urednici to ne znaju, ni direktori to ne znaju. To sve ide tako spontano. Poznavati kako nešto funkcioniše jeste u stvari srž vašeg posla i zato sam se obradovao kada sam video da je tema seminara – decentralizacija. Ovo kažem uz sve poštovanje vašeg opisa posla i iskustava i znanja. Na meni je da to uvek napomenem, u najboljoj nameri.

“Regionalizacija i decentralizacija, put do jačanja države” – to je naslov predavanja Saše Popova. Želim samo tu da vas podsetim na deo “jačanje države”. Ja sam izvršni direktor nevladine organizacije Centar za regionalnu politiku od 2006. godine. Naš slogan je “Jači regioni, jača Srbija”, a ova poenta i ova sintagma “put do jačanja države” je sasvim nešto suprotno od onoga što smo imali prilike da vidimo u periodu dok mnogi od vas nisu ni bili rođeni. Dakle, ne govorimo samo o centralizovanoj državi. Unitarni koncept je istrošio svoju osnovu postojanja.

Pitanje je međutim odakle nama ta tema predstavlja bauk. Šta je to u matrici našeg razmišljanja? U jednoj knjizi je izašao moj tekst o tom pitanju, u kojem sa analizirao kako se kretalo stanovništvo u Srbiji od 1953. godine, prema broju lekara, prema broju televizora itd… i onda sam, analizirajući to, morao da se vratim unazad. Pa sam tako analizirao i kongrese u nekadašnjem Savezu komunista Jugoslavije. Nema ni jednog kongresa, niti jednog skupa, a da se na njima nije govorilo o tome da će se ravnomerno razvijati država. Onda se postavlja pitanje, odakle mi danas, 2011. godine zagovaramo decentralizaciju ili razgovaramo o decentralizaciji. Odakle taj bauk u našim glavama? Mi danas monistički mislimo. Mi pluralistički ne mislimo. U tome je poenta. I kada se antiregionalisti zalažu za centralnu državu, to je ona država koja ne bi trebala da postoji i koja bi trebala da je razrušena, sa jedne strane, a sa druge strane postavljena na sasvim novim principima. Ali, da li mi tako mislimo? Mi se uvek uplašimo i pitamo se: a šta ćemo sa državom? Gde će nam onda država? I tada smo u stvari na klackalici između tog unitarnog, centralističkog razmišljanja, odbacujući upravo taj pluralni pristup državi, punoj različitosti i sloboda na višem stepenu. Zato se opet sve skuplja ka jednom centru. Dakle, to je poenta. Mi unitarno mislimo kao produkt tog monističkog pristupa svetu.

Ako pokušate da nađete neku definiciju monizma lako ćete naći onda i ono što je sa druge strane, tj. pluralizam, koji može da bude različito interpretiran, ne samo kroz nacionalne manjine ili slično, nego i iz ugla regiona, regionalizma i tako dalje.

Ako pogledate popis 2002. godine, videćete da su se tamo ljudi izjašnjavali po osećaju regionalne pripadnosti. Znači, bilo je i onih koji su se izjašnjavali da se osećaju kao pripadnici jednog regiona. To je već jedan pokazatelj pluralnosti, o kojoj smo govorili.

Zašto sam izabrao da naslov ovog dela predavanja bude – “Prvi stavovi o regionalizmu”? Zato što, kada neko govori o regionalizmu i kada slušate one koji su protiv, ispada da mi ne znamo istoriju. Ispada kao da prvi put govorimo o tome. A ovde sam naveo nekoliko stavki, gledano hronološki, da bismo videli kako smo mi u stvari već imali regionalizam. Dakle, u našoj pravno-političkoj i ustavno-pravnoj problematici nikada nije nedostajao aspekt regionalizma. To svi zaboravljaju.

Sretenjski Ustav, o kome jedna politička opcija pogotovo voli da priča po Srbiji, koji nije trajao više od 12 dana, predviđao je i okruge i srezove i opštine. Turski Ustav, koji usvojen 1838. takođe govori o 17 okruga sa nekoliko srezova koji čine više sela sa lokalnim upravama. Ustav Kraljevine Srbije, o kojem niko neće da proslovi, kada se u Srbiju uvodi parlamentarizam, ima okruge, srezove i opštine, a okruzi su srednji nivo vlasti sa ingerencijama po pitanju prosvete, privrede, finansija, saobraćaja i drugih životnih problema. Kada moj prezimenjak Živković, Nenad, ia Nacionalne kancelarije za decentralizaciju dođe ovde da drži predavanje, potražite mu broj 6 lista “Decentralizator”. Ja sam greškom poneo broj 7, ali u broju 6 “Decentralizatora” postoji odštampan tekst iz ustava 1888. godine, gde se tačno navodi taj deo koji govori o tome da smo oficijelno imali u našoj istoriji regionalizovanu državu u pravno-političkom smislu. U to vreme, dakle u 19. veku, Ustav Kraljevine Jugoslavije takođe govori o oblastima, okruzima, srezovima i opštinama – banovinama. Kada odete u NIš i kada kažete da hoćete da stignete do pijace, svi će vam reći da je “iza banovine”. Niko ne kaže – iza zgrade Univerziteta ili iza Rektorata. Svi će spomenuti banovinu. I dalje to ime postoji, to je ušlo u svest i to je nešto mnogo dublje nego što mi mislimo da jeste. Vidimo tada koliko ne žele da prihvate oni koji su protiv regonalizma da to postoji u našoj svesti, samo je negde potisnuto tokom onog perioda ‚ od 1945. godine, pa nadalje.

Samo bih spomenuo Stojana Protića i Josipa Smodlaku. Protić je predlagao 9 regija, a Smodlaka je predlagao 12 pokrajina.

Sve u svemu, poenta je da je to postojalo u našoj istoriji i da danas, razgovarajući o tome u drugoj deceniji 21. veka, ispadamo nekakvi diletanti koji su obrisali nešto što je postojalo i učimo decu da razmišljaju na neki drugačiji način. Možete lako to proveriti. To je evidentno i prisutno.

Evo kako su te banovine otprilike izgledale. Mi smo imali, i ja sam ovu kartu stavio u prezentaciju samo podsećanja radi, da biste vi imali koliko-toliko svest o tome kako je to izgledalo. To su činjenice i ja se bih puno zadržavao na tome. U svakom slučaju, ovu prezentaciju možete dobiti za vašu upotrebu i dalje podsećanje.

MODELI DECENTRALIZACIJE

Slede modeli decentralizacije. Prvo bih hteo da napomenem da je, kada govorimo o modelima decentralizacije, prvo reč o tom sadržinskom aspektu moguće decentralizacije. A potom će uslediti ovaj drugi – okvirni aspekt.

Uglavnom, kada danas govorimo o decentralizaciji, mi mislimo na političku decentralizaciju i ona bukvalno podrazumeva prenošenje velikih ovlašćenja na, uslovno rečeno, regione. Kasnije ćemo se baviti time da li bi to bile autonomne pokrajine ili regioni. Dakle, konstitucionalno prenošenje ovlašćenja po pitanju odliučivanja i finansija sa centralnog nivoa na subsidijarne organe, odnosno na organe srednjeg nivoa vlasti. Konstitucionalno bi u prevodu značilo ustavno, dakle nešto što je konstitucija jedne države i kroz najviši ustavni akt. Tu nema neke dileme.

Kada kasnije budem spomenuo zaštitu regiona, onda ta konstitucionalnost pored toga što oficijelno uvodi regione u Ustav, u isto vreme podrazumeva i aspekt zaštite tih regiona upravo zato što će definisati prenošenje ovlašćenja. Ne samo finansija, već bolje rečeno, svih pravno-pravnih poslova. Ja često insistiram na tim sintagmama, jer su to baš adekvatni pojmovi. To je taj prvi aspekt. On se da još razraditi i ja ću ga kasnije razrađivati iz jednog drugog ugla.

AKTIVIZAM GRAĐANA

Ali, pored njega, što obuhvata mnogo više nego što je to sada ovde rečeno, ova politička decentralizacija podrazumeva aktivizam građana i jačanje građanskog društva. O čemu je sada reč? Vidite i  sami da sve vreme, u ovoj kampanji ove stranke (neću sada da spominjem ni jednu stranku ali ovo je prepoznatljivo), uglavnom retko probija taj aspekt aktivizma građana. Više probija onaj finansijski aspekt ili se govori o novcu u lokalnim samoupravama. Ali, nigde se ne kaže da će time u stvari da jača svest ljudi ili aktivizam ljudi, i da će njihovo uključivanje da bude na višem nivou i „suštinskije“, a ne samo formalno. Mi to danas radimo nedovoljno ili ne afirmišemo dovoljno građanski aktivizam i nekako kao da je taj sistemski aspekt ugrađen i u naše razmišljanje. Na kraju, sama demokratizacija je aspekt koji krasi tu političku decentralizaciju.

Drugi aspekt tog suštinskog modela decentralizacije odnosi se na administrativnu decentralizaciju. Tu podrazumevamo definisanje odnosa između države i lokalne vlasti. Tu nema okruga. Okrug nije region. Nekada smo imali srezove, a sada imamo okruge. Ako biste pogledali šta su oni po Ustavu iz ’74. i iz ’63., videćete da su oni bili administrativni delovi. Oni su bili niži nivoi vlasti, iako bi trebali da su srednji, samo zato što se oni brinu o onome šta je centralna vlast naložila da se sprovede i da kontrolišu opštine. Njihova funkcija je bila da izveste o tome kakva je bezbednosna situacija po pitanju vojske iz vojnog ugla, po pitanju policije iz policijskog ugla, pa do kriminala i tako dalje. Stavovi se sažimaju u određenom okrugu i onda to dalje ide na savezni nivo, gde se sagledava situacija i donose odluke. Dakle, oni nisu imali nikakav drugi upravni karakter. Ako pogledate danas koje su kompetencije načelnika okruga, biće vam jasno da su one nikakve. Oni maltene ne odlučuju ni o papiru koji će kupiti, već dobijaju pare za njega. Oni imaju neku kontrolu u oblasti prosvete, i tu su u glavnom locirani oni prosvetni inspektori koji obilaze škole i ministarstvu u centralnoj vlasti prosleđuju izveštaje o stanju i problemima na koje nailaze, pogotovo ako su u pitanju štrajkovi.

Beležimo tu još i taj hijerarhijski odnos i princip partnerstva. To bi bio najveći domen ako bismo uspeli da uspostavimo partnerstvo. Ali, teško je pričati o partnerstvu kada imamo hijerarhiju i hijerarhijsku zavisnost. Nema onda partnerstva. Lokalna uprava ka autonomiji je pomak od aparata vlasti do servisa građana. To bi trebalo da bude nešto što predstavlja iskorak iz administrativne decentralizacije, ali da ostane na tom nivou kontrolisanja. Modernizacija države, kvalitet usluga  i dobra vladavina bi trebalo da bude jedan rezime ovog puta od aparata vlasti do servisa građana. Dakle, ta administrativna decentralizija je otprilike regulisana, a ona se realizuje kroz različite nivoe dekoncentracije vlasti – kao prenošenje sa centralnog na niži oblik vlasti.

PRENETE NADLEŽNOSTI – LAŽNA DECENTRALIZACIJA

Neko će reći da smo mi decentralizovana država, ali greši. U Srbiji su samo prenete određene nadležnosti sa centralne vlasti na neki niži oblik vlasti, a u nižim oblicima vlasti sede službenici koji su zapravo zaposleni u Republici, samo što tamo ne sede. Odnosno, samo što ne žive u Beogradu. To je sada urađeno i sa ovih nekoliko ministarstava koja su izmeštena u Zaječar , Niš ili gde još…  a to je jednostavno samo dekoncentracija vlasti. I na kraju, kada je Dinkić izmeštao ministarstva izvan Beograda (sada više nisam mogao da izbegnem ni jedno ime), govorili su da će se na taj način makar zaposliti deset radnika, računajući tu i čistačicu, kafe kuvaricu, električara i tako dalje. Daleko je to bilo od suštinskog, sadržinskog razumevanja prenošenja ovlašćenja, koji se ne sastoji od zapošljavanja deset ljudi.

Možete se setiti i kada su se pre 5-6 godina održavale sednice vlade u pojedinim krajevima. Bio sam prisutan u Nišu kada su dočekali sa određenim transparentima tadašnjeg predsednika Vlade i celu tu kamarilu koja je došla kada su ulazili u banovinu. U banovini postoji jedna velika sala koja odgovara skupštinskoj sali i tu su držali sednicu. Predsednik vlade iz demagoških razloga sa još nekoliko ministara došao je autobusom, a ostali su došli svojim kolima. Odjednom se ispred banovine našlo mnogo limuzina sa čuvarima i ostalim propratnim osobljem, dok su oni unutra držali sednicu Vlade. Tada su se svi pobunili i pitali se šta će oni ovde? Zašto su napravili još jedan trošak dolazeći iz Beograda. Da bi pokazali kako su oni… Šta? Da bi saznali u Nišu nešto o Babušnici, Dimitrovgradu, Pirotu, Prokuplju, Leskovcu? Ništa novo nećete saznati. To je ta magla koja se prodaje o razumevanju i dekoncentraciji vlasti, a da tu zapravo nema ništa suštinsko.

Delegacija bi trebalo da bude nešto više, a to je prenošenje određenih nadležnosti iz centra na lokal. Ali, pazite, prenošenje na lokal, koji kontrolisano odlučuje jer donosi izveštaje centru. Na primer, ako je reč o obrazovanju – ko plaća danas obdaništa? Ko plaća osnovnu školu? Ko plaća profesore? Pa, plaćaju ih otprilike lokalne samouprave. A ko imenuje direktore? Pa, ministar. Koliko srednjih škola, na primer, ima u Srbiji? Za svaku tu školu ministar mora da odobri i potpiše odobrenje za imenovanje direktora. Taj potpis je u stvari stvar odluke. On odlučuje. Dakle, o čemu mi onda govorimo? Govorimo o jednom istom obliku, jer u centralizovanoj državi mi ne možemo da vidimo ove nijanse. Nema ih. To ne bi moglo da bude u nekoj drugačije sistemski koncipiranoj državi.

Prenošenje nadležnosti u upravljanju finansijama sa centra na lokal koji je autonoman kroz svojinu, izborni sistem, kadrovsku samostalnost i efikasnost. I to je izvrgnuto kod nas. Ako se i neka nadležnost poveri opštinama ona se finansira iz centra. I šta će se tu poveriti? Ono što centar hoće. To je poenta. Šta neće uraditi cenralna država – ona neće ni dati pare za nove oblike i vidove delatnosti. Ona ostaje na nivou na kojem jeste. Da li lokalna samouprava ima svoju svojinu? Vi dobro znate da je svojina ukinuta lokalnim samoupravama 1995. godine, a i pre toga je sistemski po malo ukidana. I evo i ovde ili bilo gde u bilo kojoj opštini, bilo kojoj školi ili bilo kojoj instituciji sve pripada državi, tačnije centralnoj vlasti i Vladi koja će odlučivati o svemu i svačemu. Ako biste vi sada hteli da nadogradite ovde jedno krilo zgrade ili jednu salu, vi morate da dobijete iz Beograda dopust i saglasnost. Ako je to školski centar, izvolite lepo, direktno u Beograd i Beograd će vam dati ili neće dati dozvolu u ministarstvu koje je odgovorno za datu delatnost.

Dakle, i ove oblike mi znamo samo iz jednog politikološkog ugla. Oni su dakle farsa u stvarnosti i mi ih ne znamo iz prakse. Ovo je samo stvaranje idealnog primera, kao idealni tipovi kod Maksa Vebera , koji će nam posle služiti za upoređivanje sa onim što se dešava u praksi. To, drugim rečima, znači da vam je to putokaz i onda merite dostignuća ili padove prakse, odnosno onoga što se dešava u stvarnosti.

Pored političke i administrativne decentralizacije mi govorimo i o fiskalnoj decentralizciji. Vidite, ni jedan od ovih aspekata nije sam za sebe. Svi su oni prožeti i jedan drugog prate. Oni su ovde podeljeni ovako đački, teorijski ali bi trebali u stvarnosti da se prožimaju. Fiskalna decentralizacije je u stvari suštinski, osnovni aspekt decentralizacije. Vidite kolika se sada prašina digla oko toga. Ja ne ulazim u to kako će ovaj Zakon koji je sada predložen u Skupštini proći, ali je evidentno da se zatražilo pravo da porez na lične dohotke ostane u opštini gde se taj dohodak stvara i realizuje. Pravo na taj disbalans i da li će se u različitim opštinama različito i postupati sa njim govori samo o tome da će ti ljudi imati primarnost shodno situaciji u kojoj se nalaze. Možda će, na primer, Novi Sad dobijati manje poreza nego neke nerazvijene oblasti i gradovi. Negde će se više odbijati od plata da bi se više ulagalo u razvoj. Ali pravo na fiskalnu slobodu je u stvari decentralizacioni aspekt. Pravo na samostalne i stalne finansijske izvore. Pravo na finansijske odluke povezane sa političkom i finansijskom autonomijom lokalne samouprave. Dakle, to je ta veza za koju sam malo pre govorio da ne može da se odvoji od prethodnih oblika.

I konačno, ekonomska decentralizacija. Vidite, sada smo imali, a imaćemo i još strajkova. Štrajkači traže od države da ih isplati, da ih zaštiti. Mnogo toga se traži od države po nekom stečenom, nasleđenom ili pretpostavljenom pravu. To su sve apsurdi. Reč je o tome da se država pretvorila u glavnog investitora. Ona, zapravo, pravi puteve, ona otvara fabrike, ona sve to radi umesto da stvori preduslove. U tome je poenta kada kažemo – decentralizacija. Da se država ne meša u poslove. Da se država distancira i ostavi ekonomsku sferu privrednicima. I što duže na to čekamo, što se duže odugovlači taj postupak, to će nam biti teže. Da smo to mnogo ranije uradili, bilo bi mnogo bezbolnije, a ovako će posledice biti sve teže. A jednog trenutka će svakako doći do toga. Taj trenutak je nemoguće tačno identifikovati. Ako država propada, onda imate potrebu da sve to iz centralističkog ugla raspoređujete, a što smo bogatiji, automatski više slobode ima za druge. Tako je država rasterećenija, jer onda ne trpi nikakav pritisak raznih štrajkačkih odbora. Ona se onda ne bavi time, nego samo stvara preduslove. Tu je poenta! Da država stvori preduslove, a da ekonomiju prepusti onima koji se bave proizvodnjom i koji se bave stvaranjem dobara. Kroz taj aspekt, pogotovo u tranzicionim vremnima, promena je bitna. Ako se propusti taj momenat prelaska, onda ulazimo u jedan sasvim neizvestan period kako će se to realizovati i kolike će biti posledice.

I eto, to su ti suštinski delovi razumevanja decentralizacije, koji se iznutra dešava, nezavisno od države. To je taj model koji politikološki stoji kao relevantan.

OKVIR ZA DECENTRALIZACIJU

Sada da pređemo na taj okvirni deo. Kada govorimo o tome kako će se taj okvirni deo realizovati i koji su to oblici, onda mi možemo da govorimo o stvarnim regionalnim državama kao što su Italija i Španija. Ja sam ovde dao dva primera. Ustavom iz ‘47. odmah je uvedeno 20 regiona, autonomnih pokrajina, a od toga su pet sa posebnim statusom. Dakle, nisu svi isti. Asimetrični su i ovo sada naglašavam, jer ćemo se posle dotaći asimetričnosti i koje sve asimetričnosti mogu da postoje. I ovaj sistem se dograđivao i danas se dograđuje, tim pre što postoji niz aspiracija i u Italiji i u Španiji i stalno se traže dodatne nadležnosti, i to ovih sa posebnim nadležnostima. Otprilike to izgleda ovako: uzmite za primer Lombardiju. Pogledajte koliko je ona „iseckana“ na detalje. Postoji region, pa unutar toga postoje oblasti i još unutar toga postoje ovi dodatni nivoi. To ćemo kasnije videti kroz statističke modele. Pogledajte sada kod Španije. ’78. godine, posle Franka, stvaraju se 17 autonomnih regiona od kojih su takođe pet sa posebnim statusom. Tu takođe prepoznajemo dubinske unutrašnje podele, odnosno samostalnosti.

Da se vratim na one oblike. Kada govorimo o drugom vidu decentralizacije, to su dakle decentralizovane unitarne države, kao što su Britanija, Irska, Francuska, Holandija, Norveška. Njihov dolazak do ovog nivoa decentralizovanosti, uprkos tome što je u pitanju ipak jedna celovitost, jeste različit. Kod Francuske imamo pet nivoa vlasti. U Austriji takođe postoji pet nivoa vlasti. U Nemačkoj postoji čas i šest nivoa vlasti, dok, recimo u Srbiji postoji samo jedan nivo vlasti. To je centralna država i lokalna samouprava. Štaviše, ni autonomna pokrajina Vojvodina ne postoji. (U Ustavu imate jedan apsurd, gde se kaže da će autonomna pokrajina Kosovo i Metohija imati specijalni status, savim drugačiji u odnosu na autonomnu pokrajinu Vojvodinu. Da će imati suštinsku autonomiju. Taj različit pristup, aspekt davanja suštinske autonomije Kosovu, a ne i Vojvodini, gledano pravno i gledano faktički, ne sme da stoji u jednom Ustavu.)

Ti nivoi vlasti u Srbiji su centrlana vlast i opština i Vojvodina, koja bi mogla da bude neki srednji nivo, ali ona je aproksimativno stavljena i ona nema tu suštinsku delatnost uprkos što u Ustavu apsurdno stoji onih 7 odsto. Od toga se dve trećine odvaja, ali moram da postavim pitanje: za koje potrebe? Za one potrebe za koje bi država i onako davala Vojvodini. To je taj apsurd koji ne može da opstane u smislu stvarne decentralizovanosti i sloboda, koje bi trebalo da ima Vojvodina. Svako onaj ko misli da ćemo, jačajući lokalnu samoupravu, postići decentralizovanu državu i da ćemo na taj način dosegnuti taj nivo decentralizovanosti, veliki je demagog. Postavlja se pitanje, da li postoji neko telo koje objedinjuje opštine, gde bi se preko njihovog glasa ili stava tog navodnog tela, moglo uticati na centralnu vlast. Ne postoji. Apsurd je da nivo lokalne samouprave može da bude to telo, jer je on zapravo razjedinjen.

Postoji i federalna država. I to su ti modaliteti decentralizovane države i naglašavam da svaka od njih ima neke posebnosti shodno njihovom istorijskom, kulturno ili nekom drugom načinu na koji su došli do te decentralizovanoti.

PREDLOZI ZA REGIONALIZACIJU SRBIJE

Sada se vraćamo na presek predloga o regionalizaciji Srbije. Taj problem regionalizacije je u poslednjoj deceniji 20. veka počeo da se pojavljuje kod nas u liku profesora Miodraga Jovičića, koji je napisao knjigu “Regionalna država”. Ta ideja nije izašla na veliku pozornost, nije se toj ideji pridao veliki značaj, niti je o tome nešto posebno pričano, ali gledano iz stručnog i pravnog ugla u akademskim krugovima, to je itekako odjeknulo. On je tada zagovarao jedan takozvani simetrični koncept i po tom konceptu Srbija bi izgledala ovako: regioni bi bili Bačka, Banat, Srem, Beograd, Zapadna Srbija, Šumadija, Podunavlje, Stara Raška, Istočna i Južna Srbija, Kosovo i Metohija. To je taj simetrični koncept, koji je u njegovoj knjizi ’96. godine bio obljavljen, iako je on o tome govorio i ranije u nizu intervjua i tekstova. Ta podela je proizašla iz tog simetričnog koncepta.

Sa druge strane, imamo složen ili višestepen model decentralizacije. To su sada oni varijeteti moguće regionalizacije kroz različite nivoe. Govorim o autonomnim pokrajinama istovetnog ili asimtričnog karaktera i značaja, sa regionima i okruzima. Regioni i okruzi takođe su istovetnog ili asimetričnog karaktera, možemo imati okruge i opštine istog ili asimetričnog značaja. Na kraju će verovatno ispasti da ćemo u konačnoj varijanti imati regione i okruge unutar toga, s tim što okruzi neće biti jedan međunivo između regiona i opština, nego će biti samo jedna administrativna opcija da bi region bolje funkcionisao. Gledajući u strukturi, mi bismo zapravo imali centralnu vlast, regione i opštine, koji bi u pravom smislu bili politički regionalizovana opcija i iz političkog ugla realizovana opcija. Ali ostavimo to da vidimo kako će se na kraju završiti.

Kada govorimo o ovim predlozima o višestepenom regionalizmu, tu već imamo Vojvodinu kroz autonomiju sa jedne strane, a onda severozapadnu i severoistočnu Srbiju, centralnu Srbija, Sandžak, Rašku, grad Beograd i Kosovo i Metohiju. Ova podela je iz 2001./02. godine i povod je da vam kažem sledeće: mislio sam tada da je samo pitanje vremena od godinu ili dve kada će se Srbija regionalizovati. I te 2001-2002. godine izašlo je toliko puno tekstova i toliko je priče bilo o tome da ja nisam mogao da poverujem da nešto može da se desi, pa da ta ideja usahne i nestane, da se potisne iz medija i iz priče. Bilo je raznih skupova, po 4-5 godišnje o ovoj temi na koje sam i ja odolazio. Ali tek se tamo 2008. počinje se ponovo pričati o tome, a toliko je bila narasla ta tenzija i svest o tome posle političkih promena dve hiljadite, da su tada nastali i mnogi predlozi ustava decentralizovane države, o kojima ću kasnije nešto više reći.

PRAVNO-ZAKONSKA REGULATIVA

Naglasio bih pravno-zakonsku regulativu, jer je to prvi aspekt regionalizacije. Bez toga sve pada u vodu. Kada kažemo da ćemo biti regionalizovana država, to mora da stoji u Ustavu – Srbija je regionalizovana država ili Srbiju čine ti, ti i ti regioni. Vi ćete i u sadašnjem Ustavu naći to, ne baš ovako eksplicitno, da smo  mi regionalizovana država. Tačnije, nigde nećete naći da smo centralizovana, unitarna država. To je dosta volšebno prošlo, i vi bi trebalo da se sećate, bar neki od vas, kako je prošlo usvajanje tog Ustava. Bez diskusije, bez javne debate, poslanici štaviše nisu ni znali koji je koncept na stolu. Tog dana kada su glasali oni su dobili prvi put predlog tog Ustava, koji će potom izglasati za 15 minuta. To je bio haos, i obaška što je referendum trajao dva dana, obaška što je vršen pritisak od strane onih lica i institucija koje ne bi smele da se u sekularnoj državi mešaju u ta pitanja (po vašim osmesima, verujem da znate na šta mislim). Dakle, to sve vam je pokazatelj kako ovaj aspekt (zakonska regulativa) ima svoju važnu ulogu, funkciju, značaj i da bez toga nema ništa. To je onaj konstitucionalni aspekt koji smo spominjali u političkoj decentralizaciji. Ako njega nema, onda sve ostalo pada u vodu.

Upravljanje sferama u obrazovanju, ekologiji, kulturi… To je ono što smo u Ustavu iz 1888. godine imali. A kada sada vi kažete da policija ne može da bude decentralizovana ja kažem: ko kaže da ne može? Bitno je da iz ravnomernog ugla promišljamo decentralizaciju, pri tom se ne bojeći za takozvanu unitarnu državu. Ako se svako pridržava svojih načela ili ovlašćenja ili nivoa ovlašćenja, onda ne treba da postoji strepnja.

FISKALNA I FINANSIJSKA SAMOSTALNOST

Fiskalna i finansijska samostalnost. Ova finansijska je ona ekonomska, koju smo spominjali. Fiskalna decentralizacija je sada aktuelna tema. Ne ulazim ja u to kakav je predlog fiskalne decentralizacije, ali je evidentno da to dolazi na političku scenu. Tu više nema povratka i sada su samo modaliteti u pitanju. I samo su možda neki pragmatični interesi određenih političkih opcija i struja u pitanju. Ali, poenta neće biti u tome da nestane tih ideja i predloga da se nešto realizuje. Toga neće nestati.

Sticanje sopstvene imovine. Pa svakako, ovo je jedna od osnovnih poenti koje bi trebalo da dominiraju u svesti građana. Posle ćemo kroz ove podatke koje ste dobili pogledati ovo poslednje istraživanje, pa ćemo se vratiti na to pitanje.

Ravnopravna participacija u centralnoj vlasti. Ovo znači da regioni mogu da kontrolišu centralnu vlast i da centralna vlast ne može da donese odluku, a da se regioni o tome ne pitaju. Naprotiv, regioni moraju da daju saglasnost da bi se odluka donela. To je ta ravnopravna participacija. To znači ograničiti državu. A kada je moguće ograničiti je? Onda kada je država decentralizovana.

Regionalno povezivanje i subregionalizacija. Kada govorimo o regionalnom povezivanju, u Strazburu imamo Savet za regionalno povezivanje koji objedinjuje regione, a govorimo o oko 300 regiona u Evropi. Oni se međusobno povezuju. Menja se koncept razumevanja, a menja se i koncept razumevanja države unitarnog tipa ili razumevanje takozvane samostalnosti ili suverenosti države. Menja se koncept suverene države. Koncept suverene države ne može da postoji na teoriji 19. ili 18. veka. To nikako da shvate upravo antiregionalisti, jer onda gube tlo, i tu matricu iz koje deluju i gube potrebu za postojanjem.

2007. sam izbacio jedan zbornik radova, u kojem su analizirane partije koje su u tom trenutku bile u parlamentu i kakav odnos prema regionalizmu imaju. Svakako, analizirao sam i G17 plus. Oni nikakav bolji odnos prema ovom pitanju nemaju nego bilo koja partija. Šta više, DS je tada imao bolji odnos nego G17, a haos je recimo bio u nekim partijama kao što je partija Velimia Ilića. Zašto haos? Pa oni se zalažu i za kraljevinu i za decentralizaciju, i za unitarizam, i za regionalizam, i za sve živo. Jednom za jedno, drugi put za drugo, treći put za nešto sasvim peto, pa, što bi se reklo “izvolite, uzmite šta vam je potrebno”. To je zaista haos od programa partije gledano politikološki, a ne samo sadržinski.

Iz Evropske povelje o regionalnoj autonomiji izveo sam deo – pravo i stvarna sposobnost teritorijalnih zajednica u okviru svake države članice da obavljaju po svojoj sopstvenoj odgovornosti i interesu svog stanovništva značajan deo poslova u javnom interesu u skladu sa principom subsidijarnosti. To je opšti stav. Ova povelja, nađite je slobodno na internetu, izglasana je i donesena 1997. godine. Međutim, sada postoji i nacrt Evropske povelje o regionalnoj demokratiji iz 2008. godine, koji još nije usvojen. Ona štaviše predviđa da sve države koje ulaze u Evropsku uniju moraju da budu regionalizovane. Nigde ne piše da Srbija mora da se regionalizuje da bi ušla u Evropsku uniju. To vam niko neće reći iz mnogo razloga, a jedan od njih je političko-taktičke prirode.

Ali, vratite sada film i pogledajte, Hrvatska je podeljena na županije, Poljska, češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, sada i Bugarska, sve su regionalizovane države. To su različiti nivoi sa različitim kompetencijama, ali su sve već regionalizovane. Taj aspekt svi zaboravljaju. Kad kažem svi, ne mislim na nas građane, nego na upravljačku strukturu. Na kraju ćemo opet, kada nam neko lupi šakom na sto, na brzinu i pod hitno kao i Bugarska morati da radimo ove promene. Dakle, zapamtite ovo i pogledajte Povelju na internetu. Videćete o čemu vam govorim.

Koje su osnovne prepreke kod nas? Šta je to što stoji kao prepreka? Neravnomeran pristup decentralizaciji proizilazi iz unitarnog koncepta države. Mi ne možemo da se oslobodimo te unitarnosti koja je zapravo centralistička i tu, u stvari, prosleđujemo onaj paternalizam i onaj monizam koji sam na početku spominjao. Monistički koncept sada podrazumeva i centralizam i unitarizam i paternalizam, i on razara nivo svesti čoveka danas koji postoji ovakav kakav jeste. U tom smislu i partokratija je proizašla iz toga, ali u tom kontekstu proizlazi sve ono što je sada: i korupcija i mito i bilo koji oblik toga da država postane ta koja je prvi privrednik, prvi regulator svega, prvi “požarni aparat” ili kako da se izrazim najbolje… Ona “gasi”, ona stvara, a gde su tu ljudi? Takva država nema poverenja u ljude. To je odlika desnih snaga u istoriji i politikologiji. Oni se, prvo i osnovno, zalažu za tradiciju, a zalažući se za nju oni su protiv čoveka, jer ne veruju čoveku. Ne polaze od njega kao od vrednosti i slobodnog samostalnog bića, nego od toga da je on tu zbog ideje koja bi trebala da živi, a to je npr. nacija. Zato su oni desna nazadna snaga, jer nemaju koncept poverenja. Taj protekcionizam države se proširuje na sve stvari. Zašto bi neko imao drugačiji model zdravstva ili sudstva ili prosvete od postojećeg modela koji je propisala država? Ne! Mora sve da bude jednoobrazno, da bi moglo da se bolje kontroliše i da se ima bolji uvid. To je to tradicionalno razumevanje pojma suvereniteta. Ako menjamo taj koncept, a moramo da ga promenimo, treba da promenimo i pojam suvereniteta. Bez promene tog pojma, u našim glavama nema ni razumevanja decentralizacije.

Imam sada nekoliko mladih pravnika koji su završili pravni fakultet i sa njima upravo radimo na modelima suverenita i aspektima izmenjenog pojma suverniteta, pa se nadam da će moj Centar tu studiju uskoro izdati, sa sugestijama kako bi to trebalo da izgleda, jer se više niko ne bavi time osim onih koji to pravnički rade i predaju o tome.  To je opet tradicionalno i klasično predavanje, sa klasičnom literaturom i klasičnim pristupom da se pamti dok se ne položi ispit, a posle se zaboravi i potisne, i čim se izađe sa fakulteta nastavimo da mislimo onako kao i većina.

PITANJE IMOVINE, IZVORNE I PRENETE NADLEŽNOSTI

Aspekti koje treba ugraditi u buduća dokumenta. Razrešiti pitanje imovine na nivou lokalne samouprave. Bez obzira kakva je ovo ideja i šta stoji iza ove ideje koja se valja u političkoj stvarnosti i javnosti Srbije ovih dana i meseci, ideja je sasvim okej. Kako će se ona realizovati – znamo. Shodno postojećim političkim propozicijama i pozicijama u kojima se nalaze subjekti koji odlučuju, a to su političke partije. Tu nema neke velike dileme.

Promeniti određenje izvornih i prenetih nadležnosti. To je ta glavna tema i glavna borba, koja će se voditi utoliko žešće, ukoliko je ne rešimo na sistemski način. Ako onu političku dimenziju pre realizujemo, ustanovimo, ustoličimo, onda će i ovo da bude samo deo razumevanja stvarnosti. Ako to ne rešimo na tom nivou da ne možemo više centralistički da delujemo, onda će sve i dalje biti stvar pogodbe i nagpdbe, prepucavanja i neko će na toj priči uzimati poene, neko će ih gubiti i tako dalje.

Uvesti princip subsidijarnosti. To je ta direktna linija koja podrazumeva sve ovo gore rečeno.

Obezbediti konstitucionalni status delovima države koji će biti regionalno organizovani.

Razraditi i konkretizovati sistem zaštite regiona – ovo proizilazi iz prvog određenja kakva smo država, a onda će se lako videti koi su oblici dalje zaštite. Ako to nemamo definisano, onda ćemo se opet sporiti oko mnogo elemenata šta i kako zaštititi. Uzmite upravo onu dilemu, koja nam je rečena kad je neko iz Vojvodine rekao da traže da se policija decentralizuje. Na to je neko rekao da to nije moguće. Čekajte, pa ko kaže?

Najčešće isticani nedostaci od strane protivnika decentralizacije su birokratizacija i otuđenje od grđana. U analizi ćemo videti da to nije baš tako. Državni vrh postaje usko grlo u odlučivanju. Spor i šablonizovan pristup u donošenju odluka u organima subsidijarnih nivoa. Ovo su samo neka mišljenja protivnika decentralizacije i pokušaji argumentovanja tog protivljenja. No, nema ni jednog argumenta koji ne možete oboriti. Istraživanje je to i pokazalo: korumpiranost i nepotizam su najveće na centralnom nivou. Gde je zanemarivanje inicijativa nižih nivoa veće nego iz ugla centralnog nivoa? Tako imate stalno žalbe juga Srbije ili nekog drugog dela, da su mnogo nerazvijeniji od npr. Beograda ili Vršca, ili nekog druog dela Vojvodine. Kako god bilo, svako mora da razmišlja iz svog ugla, a da pritom bude ispoštovana ona parola – “jači regioni, jača država”.

Sada ćemo se pozabaviti ovom pretposlednjom temom pod nazivom “Dva aspekta decentralizacije Srbije”. Prvi aspekt je prema ustavnim mogućnostima, a drugi aspekt je prema zamišljenim mogućnostima. U ovom smislu, član Ustava 94. govori o ravnomernom razvoju Srbije. Dva poslanika iz Novog Pazara su zaslužni za ovaj član. Oni su javno rekli da nije njih bilo, taj član nikada ne bi bio ugrađen u Ustav. Ako pogledamo karakter tog člana 94, on je ekonomističkog karaktera, on nije pravno-politički  i on ne daje šansu za sistemsko sprovođenje ravnomernog razvoja. To je ta slabost, jer to je jedino mesto gde se region uopšte i spominje.

“Republika Srbija stara se o ravnomernom i održivom razvojau u skladu sa zakonom”. I ništa više ne piše. To je ceo taj član. I što je najgore, ni ta jedna rečenica se ne implementira, niti se ta rečenica razrađuje, nema sistema, nema sistemskih rešenja, nema kako, u kom periodu, ko to realizuje… Nema ništa. Kad je reč o teritorijalnom uređenju postoji pokrajinska autonomija i lokalna samouprava. Da se vratim na deo rečenice “prema ustavnim mogućnostima”. Ja sam zagovarao jedan aspekt, a to je da ako možemo sada to da rešimo, hajde da ne kršimo ustav i da prema mogućnostima koje nam ustav daje – realizujemo decentralizaciju. Ali to je onda stvaranje autonomnih pokrajina, jer ako hoćeš ustavno da deluješ, onda jedino to nije sporno. Nije sporno da mi prema postojećem Ustavu i zakonskim rešenjima realizujemo autonomne pokrajine. Zatim sam analizirao da li je to u stvarnosti moguće. Autonomne pokrajine imaju status pravnih lica. Kakav status onda ima lokalna samouprava ako ne postoji telo preko kojeg se lokalne samouprave objedinjuju i obraćaju centralnoj vlasti? Koja je to onda kompetencija lokalnih samouprava, osim da ako „zna nekog ministra“ dobije više para?

SLUČAJ VLASOTINCE

Daću vam primer, možda mogu da se nađu i snimci ili transkripti. Evidentno je da je u prvoj vladi, kada je Dinkić postao ministar ekonomije, on odmah dao pare Vlasotincu. Više od duplo nego što im pripada. Toliko im je novca dao, da su u skupštini Vlasotinčani izlazili za govornicu da se izjasne i kažu „da dobili smo, ali je bio takav dogovor da iduće godine dobijemo manje“. Ja se toga sećam. Znači, jedino uz pomoć poznanstava možeš to da dobiješ ono što ti treba. Ja nisam video da je Velimir Ilić napravio neki put u Južnoj Srbiji dok je bio ministar. Svaka mu čast, Ibarska magistrala je sređena u njegovo vreme i neka je nastala, jer je to bio strašno ruiniran i opasan putni pravac. U tom kontekstu i tako razumevajući, autonomne pokrajine imaju status pravnog lica, ali šta to znači? Pogledajte staus Vojvodine i status lokalnih samouprava u njoj. Sve je u toj mogućoj implementaciji dovedeno do apsurda.

Da se vratim na članove Ustava. Evo ga ceo član 182: “Nove autonomna pokrajine mogu se osnivati, a već osnovane ukidati i spajati po postupku predviđenom za promene Ustava. Predlog za ukidanje postojećih ili spajanje postojećih autonomnih pokrajina utvrđuju građani na referendumu u skladu sa zakonom”. Postavljam tu pitanje: Ko pokreće referendum? Ko ga organizuje? Kojim sredstvima se organizuje, za koga se organizuje? Doći ćemo do nekog rezultata referenduma. Kako taj rezultat beležimo i kome taj rezultat prezentujemo? Koja to lokalna samouprava ima pravo da organizuje referendum, uprkos Zakonu o lokalnim samoupravama, po kojem 2 ili 3 opštine mogu da se organizuju i da formiraju neke nove institucije, neka zajednička preduzeća (na primer, deponije).

VEĆE GRAĐANA I VEĆE REGIONA

Nigde ne piše da te lokalne samouprave/opštine mogu da se organizuju povodom zajedničkih ideja za promenu svoga statusa ili formiranja autonomnih pokrajina. Nema stavke na koju se ti možeš pozvati da bi menjao ustav ili ustavno određenje. Hajdemo sada ispočetka: “Nove autonomne pokrajine mogu se osnivati, a već osnovane ukidati i spajati po postupku predviđenom za promene Ustava” – čak i da se desi ovo, kako će se to realizovati po postupku za promenu Ustava, jer prvo moraš da imaš dvotrećinsku većinu u skupštini, pa zatim da izađeš na referendum, pa zatim da se ponovo vratiš u skupštinu i da opet dobiješ dvotrećinsku većinu. Da vas podsetim kako se promenio ovaj Ustav. Promenio se tako što je Koštunica rekao sledeće: Ustav smo promenili, a ja sam odustao od regionalizma, jer je to bio kompromis sa Tomislavom Nikolićem. Samo se ne sećam tačno da li je rekao “sa Tomislavom Nikolićem ili sa Srpskom radikalnom strankom”. Bio je to kompromis da bi SRS prihvatila predlog ustava i da bi se dobila dvotrećinska većina. Pogledajte samo koliki broj stranaka mora da se usaglasi da bi se dobila dvotrećinska većina. Taj princip više smeta nego što pomaže. Antonić u jednom svom napisu kaže da je dobro što je ustav tako preciziran da ne može da dođe do stvaranja novih autonomnih pokrajina, jer se onda ruši centralizovana država. To je on javno rekao.

Zamišljeni aspekt ili mogući bio bi možda i onaj koji će se i odvijati u krajnjoj konsekvenci. Ostajemo na parlamentarizmu kao društvenom obliku organizovanja vlasti, kao primarni oblik implementiranja decentralizacije Srbije. Bez toga nema ničega. Idealno podrazumevamo dva veća – Veće građana i Veće regiona sa ingerencijama verifikacije odluka Veća građana. Dakle da Veće regiona verifikuje odluke Veća građana i da nema majorizacije od strane veća građana. Time se kroz delokrug odlučivanja Veću regiona priznaje da su njegovi sastavni elemnti, jer se jedino tako region može priznati. Ovako, ako Veće regiona ne može da utiče na stavove Veća građana, onda on i dalje ostaje aproksimativan i načelan.

U tom smislu bi tada, ako bi došlo do ovoga, regioni kroz Veće regiona bili konstitucionalni delovi države. Dakle, najviši zakonodavni oblik je Skupština regiona, a status regiona regulisan je statutom republike Srbije. I to je taj princip koji bi trblo da važi. Region čine okruzi koji objedinjavaju nekoliko opština, ali više kao jedan međuoblik, koji bi više bio stručnog karaktera, a ne i političkog koje odlučuje. Srbija bi bila sastavljena od ukupnog broja opština. Kad smo kod broja opština, ima ih oko 150, a trebalo da ih imamo 1050. 40.000 stanovnika najviše bi treblo da bude u jednoj oipštini. Opštine bi bile sastavljene od izbornih jedinica u kojima će se građani, ali u autonomnim pokrajinama, izjašnjavati za predstavnike skupštine Srbije, za Veće građana direktno i za skupštinu regiona. Dakle, mi bismo delegirali Veće regiona tako što bismo izabrali rukovodstvo koje će biti u Veću regiona. Neko će pitati – “šta je sa parama’? Tako će se razrešiti Beograd. Beograd neće imati toliko novca. On ni sada nema više kapaciteta da primi više stanovnika. Svake godine 50-60 hiljada stanovnika dolazi u Beograd, onih koji se odsele iz raznih delova Srbije u kojima nema novca. Beograd nema više kapaciteta. A u isto vreme, šta ćemo sa devastiranim područjima kao što je ono oko Kuršumlije i nadalje. Šta je sa jugom Srbije, šta je sa delovima istočne Srbije? Ne govorim ja sada o susednim državama. Govorim o Srbiji, o kapacitetima, o rodnom mestu, o milion stvari koje na neki način znače zavičajnost svakom čoveku.

PREDLOG STATISTIČKIH REGIONA

Predlog statističkih regiona. Statistički regioni zapravo nemaju nikakve veze sa regionalizacijom. Njihova funkcija je da beleže kapacitete pojedinih delova države, ne samo u privrednom ili reproduktivnom smislu, nego i iz npr. ugla ljudskih resursa. To su i obrazovni, zdravstveni, privredni kapaciteti, vodotokovi, rudnici itd. Oni su osnova za dalju komunikaciju sa drugim regionima ali gledano privredno. Nikakvih političkih konotacija tu nema. U Srbiji su po sadašnjem zakonu o statističkim regionima statistički regioni sledeći: Vojvodina, Istočna Srbija, Južna Srbija, Srednja, zapadna Srbija i grad Beograd. Zašto je to tako ispalo i da li su neki drugi predlozi koji su bili ponuđeni na početki bolji ostaje da razmatramo. No, jedno je sigurno, a to je da statistički regioni ne mogu biti osnova za regionalizaciju, jer se ona radi uključujući mnoga druga pravila.

Stavovi o regionalizmu u Srbiji. Ja bih vas podsetio da je 500 hiljada stanovnika (izvan Vojvodine) reklo da je za regionalizaciju. Činjenica je da su oni uzeli učešće u stavu da je Srbiji potrebna regionalizacija. To je neprikosnoveno i to više nije pitanje sumnje. To će uvek ostati kao jedan dokumenat koji više ne može da se stavi pod tepih. Motivi, razlike, stavovi su drugo pitanje i oni mogu biti tema političkog, sadržinskog i stručnog raspravljanja.

Ovo istraživanje je sproveo Srećko Mihajlović 2008. godine u 13-14 gradova južne, zapadne i centralne Srbije. Podaci: Opšti odnos prema decentralizaciji – 54 odsto odgovorilo „pretežno pozitivan“, a „pretežno negativno“ svega 5 odsto. Zato se sada pitam zašto antidecentralisti “trube” o tome da ona nije u interesu Srbije. Na osnovu čega to tvrde, kada je svega 5 odsto negativnih odgovora među građanima. Sledeće pitanje: Očekivana efikasnost decentralizacije – 50 odsto je reklo “visoka efikasnost”, 19 je reklo “osrednja”, a svega 13 odsto “neefikasna”. Zatim: Očekivani rezultati decentralizacije – 60 odsto odgovara sa “dobri”, a “slabi i nikakvi” 10 odsto. Dakle već tada su podaci bili frapantni. No, ipak sam se od onda do danas naslušao toliko stavova koji ne odgovaraju ovakvoj slici iz rezultata istraživanja. Dalje u istraživanju su odgovri na pitanja o efektima decentralizacije išla u smeru “bolje komunalne usluge” – 53 odsto, “boljitak u kulturi umetnosti i sportu” – 51 odsto, “bolje u privredi i ekonomiji” – 51 odsto, “bolje u prostornom urbanizmu i prostornom planiranju” – 52 odsto, “bolja naplata poreza” – 46 odsto, “bolje osnovne i srednje škole” – 44 odsto, “socijalna zaštita” – 44 odsto, “bolje funkcionisanje domova zdravlja” – 44 odsto… i tako dalje. Svi ovi pokazatelji su itekako ohrabrujući. Istraživanje dalje govori o stavovima po sektorima, odnosno oni koji se bave određenim sektorom (privreda, zdravtvo, školstvo…) govore o decentralizaciji iz svojih uglova delovanja. Ovde su rezultati mnogo spektakularniji, jer pozitivan odnos seže i do 70 odsto ispitanika (npr. vlasnik firme govori o pozitivnim efektima decentralizacije na privredni sektor).

ISTRAŽIVANJE O ODNOSU PREMA DECENTRALIZACIJI

Sada ovde imamo još i najnovije istraživanje. Njega sam izveo sa svojim saradnicima u Pirotu, Babušnici, Leskovcu, Prokuplju, Kuršumliji i Ražnju i to je upravo odgovor na ono što je gospodin Sejdinović na početku spomenuo, a to je da vidimo kako ljudi iz Istočne Srbije ili nekog drugog dela, viza vi Vojvodine razmišljaju o regionalizaciji. Pogledajte prvo pitanje: Kako bi po vašem mišljenju regionalizacija Srbije uticala na ekonomski razvoj regiona? 82,8 odsto kaže da bi podstakla razvoj, a svega 1,6 kaže da bi usporila razvoj. Zamislite taj podatak! Ja sam ovo podelio partijama i raznim ljudima koji bi trebali da vide ovakve podatke. I? Jel neko izašao sa tim? Jel me neko pozvao da govorimo o ovom pitanju? Nije… Ništa se nije desilo. Sve je ostalo samo na tom istraživanju.

Sledeće pitanje: Da li za vas regionalizacija Srbije znači sprovođenje aršina po kome ljudi u regionu preuzimaju odgovornost za vlastiti razvoj? „Da, u potpunosti“ odgovorilo je 55 odsto i „da, makar delimično“ odgovorilo je 32 odsto. I ne moramo da saberemo u jedan rezultat ova dva prva odgovra, koja su slična po poimanju. Ali pošto to ima smisla može se reći da je pozitivnih stavova o ovom pitanju bilo u 88 odsto odgovora. Oni mogu da se tumače kao slični. Nasuprot ovome, svega tri odsto ispitanih kaže „stepen odgovornosti će biti na nižem nivou“.

Zatim pitanje: Da li za vas regionalizacija znači oslobađanje preduzetničkog duha građana u regionu? „Da, u potpunosti“ – kaže 35 odsto, „makar delimično“ – 46 odsto. Svega 2,3 odsto kaže da bi stepen preduzetničkog duha bio manji. Kada pogledamo ove podatke, i ako bi imali u vidu sve probleme na koje nailaze preduzetnici, kao što su teško dobijanje dozvola, korumpiranost i sve ono što otežava bavljenje privatnim biznisom, velik je broj onih koji su za. To nam govori da je taj liberalni koncept prihvaćen, a on bi se lakše realizovao u nekoj boljoj, da kažem to tako „državnoj atmosferi“. Ili ustavno-pravno formulisanoj atmosferi. Odatle to veće poverenje prema manjoj instanci nego što je to u odnosu na postojeći centralizovani unitarni koncept.

Sledeća pitanja bave se komunalnim uslugama, razvojem infrastrukture, donošenje odluka i uticaju građana na donošenje odluka, ljudskim pravima itd. gde su svi rezultati visoko pozitivni u korist decentralizacije.

Ja nemam više sta da vam dodam, osim ako nema nekih pitanja. Bili ste dobri!

Transkript predavanja na seminaru “Mediji i decentralizacija”, održanom u na Paliću od 24. do 26. juna 2011. godine. Projekat podržala američka fondacija NED (www.ned.org). Predavač je predsednik niškog Centra za regionalni razvoj i profesor na niškom Filozofskom fakultetu.

Ne sviđa mi seSviđa mi se (No Ratings Yet)
Loading...Loading...
Odštampajte ovaj tekst Odštampajte ovaj tekst

Pogledajte još:

Posted by on Jul 30 2011. Filed under Decentralizacija, Seminari. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0. You can leave a response or trackback to this entry
NAPOMENA:
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije internet portala Autonomija.info. Molimo korisnike da ne koriste govor mržnje i da se uzdržavaju od vređanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Autonomija.info zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja.
Neki komentatori, koji su duže prisutni na našem sajtu, imaju mogućnost objavljivanja komentara bez moderiranja. Molimo vas da ne zloupotrebljavate naše poverenje i da vaš iskazi budu primereni i uljudni.
Hvala na razumevanju!

Pretraga arhive

Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga

Prijatelji sajta

Log in | Designed by Gabfire themes | GoDev