JOVAN KOMŠIĆ: Repriza bajate epizode iz vremena jogurta

09 Feb 2009

Ovaj tip ponašanja političke elite podseća na model takozvanih poludržava ili pseudodržava, koje imaju međun…

komsic.jpgOvaj tip ponašanja političke elite podseća na model takozvanih poludržava ili pseudodržava, koje imaju međunarodno priznanje Ujedinjenih Nacija, ali naprosto ne pokazuju sposobnost i upravljačku efikasnost i ne uspevaju da ostvare nužan balans između dva principa moderne države, a to su legitimnost i efikasnost. Ne mislim da za ovaj deo posla obaveznog usaglašavanja Statuta Vojvodine u Skupštini Srbije ne postoje intelektualne, pravničke, stručne sposobnosti upravljačke klase Srbije. Ne! Država Srbija je u tom smislu dovolno zrela. Ali, po mom sudu, nivo političke volje pre svega vladajuće koalicije – koja i po anketama javnog mnenja dobija čak 40 odsto podrške, koja dakle ima dovoljno garancija da može da potvrdi Statut Vojvodine u republičkom parlamentu i to uz jake argumente – veoma je niska. Jer da ta volja postoji – to bi naprosto moglo da bude urađeno. Po meni, iza brda se valjaju i nagoveštavaju neki drugi scenariji…

Saglasan sam sa osećajem da mnogo toga podseća na rimejk, na bajatu epizodu zbivanja s kraja osamdesetih i početka devedesetih gopdina prošlog stoleća, kada se katastrofalno pogrešno definisala polazna pozicija tranzicije. Definisanje ciljeva države i pravaca razvoja države, koje je izvedeno u tom periodu svoje rezultate je na žalost dalo polovinom i krajem devedesetih godina, čije socijalne posledice još uvek osećamo. I sada se ponovo suočavamo sa potvrdom da nismo sposobni da učimo ni na ključnim i vrlo uverljivim indikatorima pogrešnosti sopstvenih razmišljanja.

Opet nije problem u reaktiviranju onog tipa političara i teoretičara u Srbiji, koji su nepopravljivo privrženi jednoj stereotipnoj i bajatoj devetnaestovekovnoj, romantičarskoj formuli unitarne države Srbije, u kojoj se jedinstvo države Srbije dokazuje pravom nosilaca izvršne vlasti da samostalno i nekontrolisano donose odluke od ključnog interesa za čitavu državu pa i za njene regione. Za to je najbolji primer ugovor sa Alpina Porom o izgradni autoputa Horgoš-Požega, u čemu čitava javnost pola godine nije imala snage da dovede izvršnu vlast u saglasnost za Zakonom o transparentnosti informacija.

Po meni je pre svega reč o tom mukotrpnom pokušaju da se Srbija vrati nazad i da se ne usaglasi sa evropskim standardima i modernim poimanjem države kao javnog decentralizovanog servisa i sa prilagođavanjem institucija životu. A život – to su različite regije, različiti regionalni društveni, socijalnio i nacionalni interesi, kao i sposobnost harmonizacije delova u interesu i delova i celine. I to su neke elementarne lekcije koje su moderne evropske države savladale.

A ova vrsta animoziteta prema autonomiji Vojvodine uopšte i u principu, a onda i prema konkretnim normativnim rešenjima, u stvari samo pokazuje nespremnost države da se okrene budućnosti i čini mi se ilustruje želju protagonista te vrste priče za izmeštanjem Srbije iz evropskog konteksta u mentalni, nekakav centralnoazijski kontekst novih država koje tek tragaju za svojim profilom.

U tom kontekstu vidim i reakcije uticajnih nevladinih organizacija, uključujući i jednu zanimljivu poruku koja se šalje iz krugova verskih dostojanstvenika Srpske pravoslavne crkve, crkvenog Sinoda. Naprosto, taj vid komunikacije podseća na zamenu za demokratski centralizam i delovanje Centralnog komiteta Saveza komunista Jugolsavije u periodu 70-ih i 80-ih godina, kada je komunistima CK davao smernice za delovanje u parlamentu da bi donosili zakone i odgovarajuće pravce razvoja, uključujući i izmene ustava. Jednopartijski sistem smo izgubili, a zadržali smo surogat takvog uniformnog mišljenja i želje za komandovanjem dušama građana i političkih ljudi, kroz smernice koje bi, kao, trebalo da sačuvaju državu. Čini mi se da i to potvrđuje samo jedno veliko posrtanje i stvara utisak da se otvara prostor za veću restauraciju ideja i protagonista starog režima iz 90-ih godina. Začuđuje me mlaka reakcija Demokratske stranke na ideje DSS-a i narodnjačkog bloka, čime zapravo otvaraju prostor za revalozriaciju činilo se zaboravljenih starih ideja države kojoj danas vreme nije.

Kada je reč o Vojvodini, sve to može da znači i poruku da politiku ne shvatamo kao traganje najodgovornijih, najkreativnijih i najmudrijih pojedinaca i organizacija u ovom društvu za rešenjima koja će biti na korist svim građanima, nego naprosto politiku tretiramo kao igru nultog zbira i komandovanja i nespremnosti za dogovaranje i pregovaranje. U strahu od bilo kakvog instaliranja srednjeg nivoa vlasti i decentralizacije vlasti, ograničenja moći centralnih organa vlasti, naprosto progovara jedna atavistička pohlepa za neograničenom moći, koja je bila primerena prvim ranim fazama države iz 18. i 19. veka. A ako se želi različitostima komandovati sa stanovišta interesa jedne dominantne skupine u državi, tada se naprosto previđa imperativ moderne države, a to je legitimnost i istovremeno ekonomski imperativ države, a to je potreba koja dolazi “odozdo”. I ekonomisti, i filozofi, i politikolozi, i pravnici upućuju na model decentralizacije i pokrajinskih autonomija, kao funkcionalan odgovor i rešenje primereno demokratskom upravljanju različitostima,. Naprosto, to su elementarne lekcije!

Mene najviše začuđuju profesionalci koji vrlo dobro znaju šta su prednosti autonomija i podele moći za demokratiju. Ali, zarad poriva za nepodeljenom moći, oni prećutkuju ionako male šanse da se ova naša država osloni na inicijativu, podršku, lojalnost svih segmenata zajednice. A Vojvodina naprosto daje šansu da se promeni poražena logika komandovanja državom i društvom posredstvom ministarstava sile. Danas je metafora moderne države, pored ministarstava sile, da ona bude nosilac znanja i nosilac individualnih inicijativa i odgovornosti za sopstvenu sudbinu. Danas su metafora države profesori i naučnici.

Podelite ovu stranicu!