JOVAN KOMŠIĆ: Politički monopoli strahuju od Vojvodine

08 Nov 2010

Sadašnji odnos centralne vlasti prema autonomiji Vojvodine zasniva se na predmodernom obrascu monopolne vlasti

Član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, politički analitičar Jovan Komšić ocenio je da Srbija ne koristi evropski potencijal Vojvodine u dovoljnoj meri, jer to ne odgovara delovima političkih elita koji se plaše da bi time izgubili postojeći politički i ekonomski monopol. U intervjuu za portal Autonomija.info Komšić kaže da u eliti Srbije zapravo postoji izvesna doza straha i podozrenja od Vojvodine, koju vide kao konkurenciju.

– Na ekonomskom planu, monopoli se ograničavaju zakonskim propisima, dok su na političkom tržištu Srbije partije u kartelskom položaju. Zarad očuvanja te pozicije, one građanima nude nacionalni preporod po devetnaestovekovnom modelu, ali nemaju rešenja za konkretne probleme građana, jer „proizvode“ poražavajuće ekonomske rezultate. One onda nastupaju s maksimom kako je baš nerazvijenost i siromaštvo naša prednost u tom nacionalnom preporodu. I u tom ambijentu stvara se nova klasa moćnika koji najčešće nisu u prvom krugu politike, i koji su u prvoj fazi zavisni od garniture političke vlasti, dok u drugoj fazi vlast zavisi od njih i njihove ekonomske moći. A u takvom ambijentu se Vojvodina, kao razvijeniji deo Srbije, koja je sačuvala koliko-toliko vitalnosti i ima odgovarajuće i infrastrukturne i organizaicione i kulturološke i druge pretpostavke za učešće na ekonomskom i političkom tržištu, ne uklapa u interese političkih elita u Beogradu, odnosno oligrahijskom tipu vladavine koji ne trpi konkurenciju – ukazuje Komšić.

Koliko se takav odnos kosi s proevropskom retorikom vlasti u Srbiji?

– Političke elite zapravo nemaju interesa da institucionalizuju autonomiju Vojvodine, koja bi onda postala jedan od partnera, odnosno jedna od kota političke vlasti i koja bi bila i saradnik i akter u procesima solidarnosti sa nerazvijenima, ali i konkurent u toj ekonomskoj i političkoj utakmici. Zato se sadašnji odnos centralne vlasti prema autonomiji Vojvodine zasniva na jednom predmodernom obrascu monopolne vlasti. Međutim, taj obrazac ne može dugo opstati, jer nije kompatibilan s evropskim obrascem, koji podrazumeva i vladavinu prava i podelu moći i na horizontalnom i na vertikalnom nivou. A to znači i spuštanje vlasti ka srednjem i lokalnom nivou. A autonomija Vojvodine jeste objektivna potreba i istorijski ponuđena šansa u koju se ne može sumnjati, jer se ta autonomija već pokazala pozitivnom kad je reč o ekonomskim i socijalnim rezultatima. Istorija nudi, dakle, ne samo sećanja građanima Vojvodine, već i iskustva da je moguće efektivno upravljati svojim resusrima. Ali, dok god političke elite u Beogradu budu mogle da usporavaju taj proces podele moći, one neće deliti moć sa drugima. Čini se da je, ipak, sve bliži momenat kad to građani Srbije više neće tolerisati. Naime, javnomnjenjska istraživanja pokazuju da takvo raspolaženje nije većinsko samo u Vojvodini, nego i u drugim delovima Srbije.

Znači li to da je Srbija onda jako daleko od procesa decentralizacije i regionalizacije? – Do stvaranja složene države, odnosno do regionalizacije može doći samo u demokratski izgrađenim sistemima i zemljama u kojima nema monopola poltičkih elita. Jer, tamo gde postoji cilvilno organizovano društvo, poltički akteri moraju da pristanu na podelu moći. A Vojvodina će dobiti snagu jače institucionalne karte u mapi Srbije onda kad Srbija prihvati standarde po kojima žive i evropske nacije, i kad je reč o borbi protiv korupcije i kontroli finansijskih tokova, vlasništva nad mandatima poslanika, transparentnosti odlučivanja, prava lokalnih vlasti da učestvuju u donošenju odluka… U racionalnom interesu centralnih vlasti je da prenesu deo nadležnosti i odgovornosti i samoinicijativnosti na niže nivoe.

A da li to što se ovde godinama odlaže vraćanje imovine lokalnim samoupravama, na primer, govori i da naše elite zapravo ne razumeju Evropu, o kojoj inače tako mnogo pričaju, dok istovremeno demokratska pravila i procedure primenjuju gotovo pod prinudom?

– Postoji jedan sloj ljudi u kulturološkim i ideološkim aparatima države koji žive u javnomnjenjskom prostoru držeći monopol nad patriotizmom. Oni su zaštitnici patrije od konkurencije drugomišljenika i instinktivno se bore od svakog oblika vertikalne podele vlasti, jer to urušava njihov monopol. A to se pokazalo i u polemici o vojvođanskom Statutu, protiv kojeg su ustali i delovi univerzitetske klase. Obično se, naime, misli da je regionalizacija podela stvorenog, a retko kad se o regionalizaciji kod nas govori kao o instrumentu uvećanja resursa nacije, a ona to jeste, posebno kad je reč o nerazvijenim državama. Oduzimanje imovine pokrajinama i lokalnim samoupravama sredinom 90-ih godina smišljeno je da bi se oduzeli resursi tadašnjoj opozicji koja je osvojila lokalnu vlast u najvećim gradovima i opštinama Srbije. Paradoksalno je da to do danas nije vratila ni demokratska vlast, iako je reč o procesu koji je i efektivan i simbolički. Jer, daje pravo ljudima da budu suvereni građani u svojom lokalnim i regionalnim zajednicama, a, s druge strane, ta imovina može biti materijalna podloga za realizaciju određenih ekonomskih projekata na lokalu. Zato je zapanjujuće je kako i demokratske strukture vlasti stalno odlažu realizaciju tog obećanja i ustavne obaveze prema lokalnim zajednicama i Vojvodini. A dok se taj zakon ne stavi na dnevni red, sva verbalna obećanja i proevropska priča ostaje bez realnog uporišta.

Kako vidite to što se kod nas tema regionalizacije najčešće obrazlaže potrebom da se napravi ravnoteža u odnosu na autonomiju Vojvodine?

– Regionalizacija i decentralizacija očigledno nisu u vrhu političkih prioriteta sadašnjih garnitura vlasti. Ali veći problem od toga su maniri simuliranja političke volje da se Srbija decentralizuje i regionalizuje. Međutim, u postojećem ambijentu aktuelna inicijativa Ujedinjenih regiona Srbije ne mora biti loša. Zanimljivo je da tu inicijativu pokreće stranka G17 plus, koja je u vladajućoj koaliciji, a još zanimljivije je i da u njenom promovisanju ta stranka ulazi u neobične koalicije na lokalnim i regionalnim nivoima, i to sa strankama čiji lideri nisu baš bili prepoznatljivi po pozitivnom odnosu prema regionalizaciji, ili pak autonomiji Vojvodine. Tu, pre svega, mislim na Narodnu partiju Maje Gojković, političarke koja je svoj kredibiltet gradila na potpuno drugačijoj platformi koncentrisanoj i na negaciju identiteta Vojvodine. To je sad izgleda jedan eksperiment, ali koji bi ipak mogao biti korak napred i zbog činjenice da otvara pitanje ustavnih promena. A tome će morati da se izjasne i ostale akteri vlsti, a pre svega Demokratska stranka, jer što se budemo više približavali Evropskoj uniji, pitanja decentralizacije i regionalizacije biće sve relevantnija. I u tom kontekstu ta inicijativa je pozitivna. Uostalom, i u interesu Vojvodine je pozitivan odnos prema svakoj ideji dobro projektovane regionalizacije Srbije koja uvažava specifičnosti njene autonomije.

Svetlana Ratkov

Podelite ovu stranicu!