JELENA MILIĆ: Vučić još sjedi na dvije stolice

04 Feb 2018

"Iako je ovde dočekana kao neprijateljska, izjava Hojt Brajan Jia o tome da Srbija ne sme još dugo 'sedeti na dve stolice' bila je najdobronamernija poruka koju je Beogradu uputio jedan zapadni zvaničnik"

Administracija američkog predsjednika Donalda Trampa objavila je krajem januara ove godine listu sa imenima više od stotinu ruskih političara i oligarha koji su bogatstvo stekli tokom vladavine Vladimira Putina. Pored premijera Ruske federacije Dmitrij Medvedeva, šefa diplomatije Sergeja Lavrova, potpredsjednika Dmitrij Rogozina, šefova FSB i GRU, na takozvanoj Putinovoj listi našli su se i biznismeni Roman Abramovič, Oleg Deripaska i Eugen Kasperski. Američka administracija je, kako se navodi, tako odgovorila na zahtjev Kongresa da SAD kazni Moskvu zbog miješanja u američke izbore 2016.

Direktorica beogradskog Centra za evroatlanske studije Jelena Milić u razgovoru za Pobjedu podsjeća da se i ime počasnog konzula Srbije u Sankt Peterburgu Genadij Timčenka eksplicitno pominje u instrukcijama Stejt Department.

“Sudeći i po izvještaju Vlade SAD, Zapadni Balkan očito je nestabilniji u odnosu na period od pre tri ili četiri godine. Prilike u ovom delu Evrope pogoršavale su se kako je rastao uticaj Rusije”, tvrdi Jelena Milić.

POBJEDA: Govorite o “mekom” uticaju Rusije?

MILIĆ: Govorim i o ruskom “hard power”, koja se u Srbiji očituje kroz ekonomski i kroz sistem bezbednosti. Nedugo nakon što su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić preuzeli vlast, u Beograd su stigli šef Saveta za bezbednost Rusije Nikolaj Patrušev i ministar odbrane Sergej Šojgu.
“Od dolaska Zorana Đinđića na vlast, Srbija je sa Rusijom sramno malo sarađivala u odbrani i bezbednosti. Vreme je da se to promeni”, rekao je Šojgu.
Nažalost, promenilo se, što potvrđuju ne samo tridesetak razmontiranih ruskih migova koje je Rusija prodala Srbiji, nego i razmena obaveštajnih podataka, kao i konstantna opstrukcija suđenja ratnim zločincima pred domaćim sudovima.
Kada je reč o tvrdoj ekonomskoj moći, Naftna idustrija Srbije (NIS) i Gasprom mnogo su važniji i opasniji primeri ruskog uticaja od Humanitarnog centra u Nišu. Tim pre što je Srbija jedina zemlja koja je svoju celokupnu naftnu i gasnu industriju dala u većinsko vlasništvo strancima.

POBJEDA: Da, ali to nije učinila Vlada Aleksandra Vučića, nego Borisa Tadića.

MILIĆ: Tako je. Šta su posledice? Ne samo način ekspoatacije, male rudne rente i sl, nego i činjenica da ove ruske kompanije imaju i svoj sistem korporativne bezbednosti, u kojem, po informacijama koje imam, participira veliki broj nekadašnjih visoko pozicioniranih operativaca u zločinačkom bezbednosnom aparatu Slobodana Miloševića.

POBJEDA: Pomenuli ste ruski Humanitarni centar u Nišu. Zašto Moskva toliko insistira na njegovom diplomatskom statusu?

MILIĆ: Zato što diplomatski status ne važi samo za osoblje centra, nego i za prostor, što znači da u tom slučaju Srbija gubi nadležnost i uvid u ono što se u ruskom Humanitarnom centru događa. Kremlj i ministar Ivica Dačić ponavljaju da Rusi u Nišu imaju “dva kučeta i četiri mačke”. Da, šta će onda tim mačkama diplomatski status?
Ne zaboravite da su general Bratislav Dikić, kome se u Podgorici sudi za pokušaj terorizma, kao i organizacija Srbska čast, svojevremeno baš u Nišu organizovali anti-NATO demonstracije. Čekajte, ko se u Srbiji zalaže za ulazak Srbije u NATO? Niko! Čemu onda demonstracije?

POBJEDA: Što hoćete da kažete?

MILIĆ: Hoću da kažem da je cilj tih demonstracija bio upoznavanje i povezivanje ljudi koji su kasnije išli da ratuju u Ukrajini, koji su 16. oktobra 2016. pokušali da sruše vlast u Crnoj Gori i ubiju tadašnjeg premijera Mila Đukanovića, koji su 9. januara 2018. u Banjaluci prisustvovali proslavi nelegalnog “Dana RS”… Srbska čast vežba na terenima Treće padobranske brigade u Nišu, u ruskom Humanitarnom centru obučavaju se srpski vatrogasci. Ti ljudi bi jednoga dana mogli biti lična garda Milorada Dodika, oružani sistem u oružanom sistemu.

POBJEDA: Predsjednik Aleksandar Vučić tvrdi da Srbiju vodi u EU. Vjerujete li mu?

MILIĆ: Ponekad zaista poverujem da je cilj predsednika i premijera Vučića – jer on je istovremeno i premijer i predsednik – članstvo Srbije u EU. Nažalost, sam Vučić me svojim postupcima uvek demantuje. Njegova populistička teza “narod ište”, “narod voli Ruse”, koju forsira i ruska strana – poslednjih godina sve više i pojedini zapadni zvaničnici – zapravo je istorijski neutemeljena. Naime, kao i svaka velika sila, i Rusija je, trgujući sa Zapadom oko uticaja na Balkanu, uvek vodila politiku koja je bila isključivo u skladu sa njenim vlastitim interesima. U tom smislu, iako je ovde dočekana kao neprijateljska, izjava Hojt Brajan Jia o tome da Srbija ne sme još dugo “sedeti na dve stolice” bila je najdobronamernija poruka koju je Beogradu uputio jedan zapadni zvaničnik. Zvučaće paradoksalno, ali Jiovu poruku najbolje je razumeo upravo Aleksandar Vučić.

POBJEDA: Zašto?

MILIĆ: Zato što Srbija ima nacionalističku, prorusku, lažno zapadnu i lažno demokratsku opoziciju. Ne govorim o Zavetnicima ili o Dverima; govorim o Vuku Jeremiću, Saši Jankoviću, Draganu Đilasu, koji su u ovom momentu ključ problema. Naime, kada bi demokratska opozicija insistirala da se takva politika zaustavi, Vučić ne bi u ovoj meri mogao da se približava Moskvi, niti da dopusti Rusiji da se ovako širi. U tom smislu, Vučić je još i dobar kakvi su ostali.
Sa druge strane, opoziciona Demokratska stranka Srbije nedavno je objavila apel u kojem od predsednika Vučića traži da prekine pregovore sa kosovskim Albancima u Briselu. Ideju DSS-a o “zamrznutom konfliktu” podržalo je i nekoliko vladika SPC, među kojima i mitropolit Amfilohije.

POBJEDA: Šta podrazumijeva “zamrznuti konflikt”?

MILIĆ: Podrazumeva zastoj Srbije u približavanju EU; podrazumeva Srbiju kao pravoslavnu džamahiriju; nasilnu solidarnost Srbije i Rusije; čvršću vezu puške, vere i krvnih zrnaca Beograda i Moskve, tog starog crnorukaškog, apisovskog koncepta od kojeg se srpsko društvo nikada nije odvojilo.
Kada govorim o nasilnoj solidarnosti, šta je osnov za potencijalnu rusku intervenciju ako već znamo da u Srbiji, za razliku od država nastalih raspadom SSSR-a, nema “ugroženih” Rusa? Šta je faktor homogenizacije Srbije i Rusije? Pa, pravoslavlje, koje se uzima kao “organska veza” dva naroda.
Sa druge strane, iza insistiranja na “zamrznutom konfliktu” krije se ideja o podeli Kosova, koja podrazumeva komadanje BiH. Rusi danas spinuju priču da se Priština sprema da upadne na sever Kosova…

POBJEDA: Rusi spinuju?! Izvinite, to kaže predsjednik Vučić.

MILIĆ: Nažalost, izjave Aleksandra Vučića, Ivice Dačića, Nebojše Stefanovića i Aleksandra Vulina često se ne razlikuju od izjava Marije Zaharove i Sergeja Lavrova. Poslednjih nedelja svi oni ponavljaju da kosovska Vlada nema pravo da funkcioniše na severu Kosova, iako veoma dobro znaju da je to suština Briselskog sporazuma: pravne i bezbednosne institucije Prištine funkcionišu na celoj teritoriji Kosova.

POBJEDA: Kome je u interesu zastoj briselskog dijaloga Srbije i Kosova?

MILIĆ: Svima! Odnos vlasti Kosova prema Specijalnom sudu za ratne zločine, koji je sramota i Prištine i zapadne međunarodne zajednice, pokazuje da ni albanskoj strani očito ne odgovara Briselski sporazum. U tom smislu, verujem u tajni dogovor Vučić-Tači o podeli Kosova, koji bi Vladi u Prištini omogućio da svojim građanima kaže – SAD nas pritiska, dajte da podelimo Kosovo i da ne zavisimo od Amerikanaca. Evo, za dva ili tri meseca, kako je najavljeno, čućemo Vučićev predlog koji bi, bojim se, mogao ići u tom smeru. Po mom sudu, podela Kosova bila bi krajnje opasna jer bi izazvala loš efekat u regionu.

POBJEDA: Kakav tačno?

MILIĆ: Podela Kosova, pojačani ruski uticaj u regionu, inertna EU zagledana u Brexit, nezainteresovana administracija predsednika Donalda Trampa, paramilitarne jedinice u Republici Srpskoj koje bi se mogle pojaviti kao oružane snage u rukama Milorada Dodika sasvim sigurno vode do novih turbulencija u regionu, odnosno do nekog novog kumanovskog scenarija, kakav smo videli 2015, tokom sukoba u Makedoniji. Zato je važno da sve ksenofobičniju EU ubedimo da nas u paketu zajedno što pre primi u članstvo.

POBJEDA: Predsjednik Vučič je, u kontekstu svog prijedloga rješenja kosovskog pitanja, pomenuo i referendum. Kako bi građani Srbije mogli glasati na tom referendum, što mislite?

MILIĆ: Ako već ova Vlada ima više puta potvrđen izborni legitimitet da odlučuje o svim važnim pitanjima, čemu onda referendum o Kosovu? Znate, Milo Đukanović nije imao većinu kada je počeo da govori o ulasku Crne Gore u NATO, ali je zato imao hrabrosti da se za tu ideju bori tako što će društvo i građane ubediti da je to najbolje rešenje za državu čiji je premijer. Hrabrost koju je Đukanović ispoljio odlikuje lidere i državnike, ne političare i populiste kakav je Vučić. Vučiću srce nije ni na Istoku ni na Zapadu; srce mu je tamo gde je vlast. Zato je on populista, nije lider. Jer, sa podrškom koju ima, Vučić bi mogao da kaže ne idemo u EU, nego idemo na Mars i svi bi u Srbiji za to glasali. Međutim, on nema ni hrabrost, ni viziju. Njegova ideja o podeli Kosova, suštinski sponzorisana od strane Rusije, nije slučajna: naprosto, on od toga ne može da pobegne.

POBJEDA: Zašto?

MILIĆ: Problem je deep core – duboko radikalsko jezgro iz kojeg je Vučić potekao. Kada se pre nekoliko godina vratio iz Haga, Vojislav Šešelj bio je niko i ništa; danas je glavna poluga koja podupire Vučićevu politiku. Mehanizam u Hagu traži od Srbije da procesuira dvoje radikala koju su, u vreme dok je Vučić bio visoki funkcioner Srpske radikalne stranke, pretili i zastrašivali svedoke haškog Tužilaštva u slučaju Šešelj. Pitanje je, dakle, šta još Šešelj zna o Vučiću, kakve sve kompromitujuće detalje iz njegove biografije. Najzad, ucenjuje li Vojislav Šešelj Vučića?
Vučić je danas rastrgnut između mogućnosti da Srbiji kaže – dajte da potpišemo sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom i da idemo ka EU i straha od nacionalističke Srbije iz koje je politički potekao. Ali, to je i cena odluke zapadne međunarodne zajednice da neke regionalne projekte realizuje sa duboko kompromitovanim ličnostima kakve su Aleksandar Vučić, Ramuš Haradinaj, Hašim Tači ili Milorad Dodik. Posledice tih kompromisa snosi ceo region.

Brisel zatvara oči

POBJEDA: Iako je u konstantnom sukobu sa svim državama regiona, iako taj region manje ili više otvoreno destabilizuje, Srbija je, sudeći po porukama Brisela, i dalje “faktor stabilnosti” Zapadnog Balkana. Kako to?

MILIĆ: Srbija je zaista danas u sukobu sa svim državama bivše Jugoslavije. Kakvu je ulogu Beograd imao 16. oktobra 2016. u Crnoj Gori? Šta su agenti srpske BIA radili u makedonskom Sobranju tokom od Rusije podstaknutih nereda aprila 2017? Da li politika zvaničnog Beograda doprinosi stabilnosti BiH, posebno ako imamo u vidu odnos Vučić-Dodik? Zašto šef srpske diplomatije Ivica Dačić iz Njujorka proziva premijera Andreja Plenkovića za Jasenovac i tako, ničim izazvan, otvara novi konflikt? Najzad, kako oni koji su bili deo ratne politike Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, oni koji ne priznaju genocid u Srebrenici, oni koji dozvoljavaju rehabilitaciju ratnih zločinaca i kvislinga iz Drugog svetskog rata imaju moralno pravo da bilo kome bilo šta spočitavaju?!
Nažalost, briselska administracija, posebno njena blaženost Federika Mogerini i Johanes Han, zatvaraju oči pred tim činjenicama, čime srpskom društvu nanose ogromnu štetu.

Plaši li se Beograd što bi Dikić mogao reći 

POBJEDA: U izvještajima i analizama Centra za evroatlanske integracije više puta ste isticali regionalnu važnost ulaska Crne Gore u NATO. Zašto?

MILIĆ: Izuzev Crne Gore, sve zemlje regiona danas se susreću sa tri ogromna problema. To su nedovršen proces tranzicione pravde, nedovršen proces sistema bezbednosti i prevelika politizacija etniciteta. Mehanizmi tranzicione pravde i suđenje za ratne zločine jedini su pravni mehanizam koji postkonfliktna ratna društva imaju na raspolaganju kako bi svoje sisteme bezbednosti očistili od onih koju su devedesetih činili ili podstrekivali ratne zločine. Taj problem, kažem, muči sve zemlje regiona izuzuev Crne Gore, kojoj je upravo proces NATO integracija pomogao da snažno reformiše sistem bezbednosti.
Politizacija etniciteta, institucionalizovana čak i od strane zapadne međunarodne zajednice, proizvela je Dejtonski sporazum, Ohridski sporazum i Ahtisarijev plan, koji je Vladi Srbije omogućio da u danas parlamentu Kosova ima svoju poslaničku grupu i da tako utiče na tamošnje političke procese.

POBJEDA: Govorite o Srpskoj listi?

MILIĆ: Tako je. Politizacija etniciteta usporava proces demokratizacije i liberalizacije regiona. Crna Gora uspela je da pobegne iz tog okvira zahvaljujući odluci da se konstituiše kao država građana, a ne kroz etnički princip.
Zanimljivo je da Rusija od političkih vođa Srba u Crnoj Gori traži da za srpski narod zahtevaju status nacionalne manjine, jer bi na taj način, prvenstveno ponavljanjem teze o ugroženosti “braće Srba” i u Crnoj Gori, Rusija dobija pravni osnov za takozvanu interventnu reakciju, primenjenu u Ukrajini i u baltičkim zemljama.

POBJEDA: Znači li to da je Crna Gora, iako članica NATO, ugrožena od strane “malignog uticaja Rusije”?

MILIĆ: Znači. Janoš Bugajski je nedavno u Pobjedi upozorio da bi Crna Gora morala biti na oprezu ne samo zbog negativnog ruskog uticaja, nego i zbog novih terorističkih pretnji poput one iz oktobra 2016. Da bi se takav scenario prevenirao, neophodan je jači kontraobaveštajni rad, saradnja bezbednosnih službi, razmena informacija u regionu i slično. Naravno, postavlja se pitanje – kako Srbija, koja ima tako bliske odnose sa Rusijom, sa ruskom službama, može biti ravnopravan, pouzdan i lojalan partner i sagovornik crnogorskih ili novih makedonskih zvaničnika. Ne mogu načelnik Generalštaba crnogorske vojske i ministar vojske Crne Gore razmenjivati informacije i praviti zajedničku strategiju odbrane sa ministrom Aleksandrom Vulinom i sa srpskim načelnikom Generalštaba, generalom Ljubišom Dikovićem, kojem je nedavno uskraćena viza za SAD i koji je prisustvovao zatvaranju vežbe “Zapad 2017”.
Crna Gora mora nastaviti da vodi računa o “malignom ruskom uticaju”, o čemu je nedavno govorila i ambasadorka SAD u Podgorici.

POBJEDA: Američka ambasadorka upozorava na “maligni uticaj Rusije”, dok istovremeno u Crnoj Gori protežira stranke koje vode “nedefinisanu”, a suštinski prorusku politiku.

MILIĆ: Da sam na mestu američke ambasadorke u Podgorici, prisetila bih se da je Janoš Bugajski deo CEPA (Center for European Policy Analysis), čiji je direktor i osnivač A. Ves Mičel, čovek koji će zameniti Viktoriju Nuland na mestu pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Evroaziju. Drugim rečima, kritika Bugajskog na račun nekih zapadnih ambasada koje navodno pokušavaju da politički marginalizuju Mila Đukanovića poruka je koja, verujem, nije u nesaglasju sa stavovima vrha Stejt Departmenta zaduženog za naš region.
Kada sam govorila o zajedničkoj strategiji bezbednosti regiona, ne smemo zanemariti činjenicu da Srbija odavno ne sarađuje sa Crnom Gorom u procesu koji se pred podgoričkim Višim sudom vodi za pokušaj terorizma. Jer, ako Srbija odbija da izruči Predraga Bogićevića i Nemanju Ristića Crnoj Gori, zašto im onda ne sudi u Beogradu? Pored toga, da li je i koliko Vučićeva Vlada pomogla Nikolaju Patruševu da sakrije tragove ruskih agenata umešanih u pokušaj terorizma u Crnoj Gori. Najzad, plaši li se Srbija da bi optuženi srpski general policije Bratislav Dikić mogao reći i nešto što bi bacilo senku na ulogu Srbije u pomenutim događajima?

POBJEDA: Plaši li se, što mislite?

MILIĆ: Sudeći po hitrim reakcijama Gorana Petronijevića na sajtu Sputnjika, ali i po pretnjama koje su Dikiću uputili advokati odbrane u sudnici podgoričkog Višeg suda, imam utisak da se plaši. Možda su zato neke crnogorske televizije sa sedištem u Beogradu nedavno prekinule praćenje suđenja za terorizam?!… Aleksandar Vučić bi možda i želeo da pomogne Crnoj Gori, ali je pitanje da li sme.

(Tamara Nikčević, Pobjeda)

Podelite ovu stranicu!