Jedan dan u svratištu i novom prenoćištu

30 Jan 2014

Zaboravljeni i krov nad glavom

Došla sam da pozovem u goste ?oveka, besku?nika, da prezimi kod mene… Imam internet i vidim šta se dešava u Novom Sadu – dugo je prošlo (šok je zaustavio vreme) dok okupljeni u dnevnom boravku novosadskog svratišta nisu poverovali da se ovo stvarno doga?a, da sedamdesetogodišnja Nada Kiš Ajzen iz Iloka nije duh, i da je zaista izgovorila ove re?i.

Desilo se ovo ju?e prepodne, jedanaestog dana drame. Toliko je gradskim ocima, tek ove godine “nateranim” gra?anskim i medijskim pritiscima, trebalo da odlu?e ho?e li i kako okon?ati višegodišnje muke Novosa?anki bez krova nad glavom.

svratiste zamuceno

Nada Kiš Ajzen u razgovoru sa korisnicima Svratišta

– Nisam bogata, nisam ni neki veliki humanista, nego mislim… ljudi se smrzavaju na ulici, a ja se baškarim u toplom, u sto kvadrata… Živim sama, muž mi je umro, a deca su daleko… pa da mi glas ne odjekuje u praznom… da imam s kim da podelim samo?u, da popijem kafu, da se kartam… Šta ja skuvam, ješ?emo zajedno, za ode?u i obu?u ?u se ja brinuti… Jedino ne mogu drogu, alkohol i promiskuitet da trpim, sa svim ostalim ljudskim problemima sam spremna da se nosim – ovo je gospo?a Nada rekla trojici muškaraca, besku?nika… Oni su samo gledali u zemlju i ?utali… u šoku, sumnji, neverici…

U tom trenutku, dok se izgovara ova ponuda, na vratima dnevnog svratišta u hodniku koji deli jedine dve sku?ene prostorije ove prihvatne stanice pojavljuje se mladi?, Dalibor, u ruci mu ženske ?izme: “Našao sam ih kod kontejnera, nove su, dobro ?e do?i nekom…”

Negovateljica ne zna, na momenat, gde bi spustila ?izme, kuda bi se pre denula, i ona, i nevoljnici koji neprekidno dolaze…

Ulazi još jedan ?ovek, “jel imate neke ?arape”, pita…

Ne znam da li je živa

Zvoni telefon, jedna od zaposlenih kaže: “Ne znam, nije ve? dugo bila, da, treba je prona?i, ona je negde u Sremu, ne znam je li živa, ne znam… Pitaju iz Centra za socijalni rad, imamo li mi goriva…”

Vrata se opet otvaraju, stigla je žena s velikim naramkom ode?e i obu?e, Draga Blagojevi?: “Nas tri ku?e, dva sina, pa deca imaju patika… mislila sam da poklonimo, ako može, oprala sam i ispeglala ode?u…” Ogromna kesa se smešta na jednu od dve jedine stolice u hodniku svratišta… Na stolici uz kesu, sedi žena koja ?eka muža, besku?nika, dok ne pojede dva sendvi?a i ne popije ?aj, toliko mu, kao i drugima koji nai?u, sleduje svaki dan… to Grad pla?a iz budžeta… Obrok se “poja?ava” kad se donese pecivo od protekle no?i, koje poklanja pekara “Evropa”… Suprug, uz još desetak ljudi sedi za stolom u sku?enoj jedinoj prostoriji od jedva ?etiri-pet kvadrata, gde borave besku?nici od 7 do 19 sati… On jede, ostali gledaju televizor, pojeli su svoje sledovanje za danas… Jednom mese?no iz restorana “Lazin salaš” stiže dvadesetak kuvanih obroka na poklon. Kuvanu hranu može u prihvatnu stanicu da donese samo neko ko je odgovoran pred sanitarnom inspekcijom.

Jedan sasvim obi?an dan

“Evo, ovo sam dobio od doktorke… trebaju mi lekovi”, kaže mršavi mladi?, bled i drhtav dok pruža recepte socijalnoj radnici, koja mu objašnjava šta sad treba da radi, kuda da ide… Kaže, on je u apstinencijalnoj krizi, le?i se, valjda ?e uspeti… Ona se, potom, okre?e i kaže ?oveku s kapom u ruci, koji strpljivo ?eka u istom uskom hodniku (iz njega se ulazi u sobu za osoblje i u drugu sobu, za besku?nike), gde žena ?eka muža, gde stoje kese s donesenom ode?om i gde je ju?e negovateljica šišala šti?enika s vaškama u kosi… Odatle dve stepenice vode do nekakvog kupatila…

“Dobro, tvoj je red da se okupaš, evo peškir…” A, kupaju se, prose?no, jednom nedeljno, kad i skidaju ode?u sa sebe i dobijaju novu… Samo je takav raspored mogao da se napravi, jer svratište ima samo jedno malo kupatilo, s jednim bojlerom od 60 litara… A, od te koli?ine tople vode se peru i sudovi u prostoru od dva kvadrata, koji se ovde zove kuhinja, u kojoj se svakom pripremaju dva sendvi?a dnevno… Tu, negde, izme?u kupatila i kuhinje, na prostoru gde su jedva uglavljena dva ormana sa ?istom ode?om, odlaže se, ?esto na podu i prljava, koja naj?eš?e mora da se baci…

Ako se setite…

Mole se Novosa?ani da kada ocene da je nekom besku?niku potrebna pomo? da pozovu Hitnu pomo? ili Centar za socijalni rad kao i njihova prihvatilišta ili da na ove adrese upute ljude za koje misle da im je pomo? nužna.
Svratište za decu se nalazi na Bulevaru oslobo?enja 28.
Centar za socijalni rad nalazi se u Ulici Zmaj Ognjena Vuka 13 -17.
Na istoj adresi, pored zgrade Centra, nalaze se i dva kontejnera za no?ni boravak besku?nika, muškaraca. U Preno?ište može da se do?e u 19 sati i tamo boravi do 7 sati ujutro (i žene i muškarci)!
Dnevno prihvatilište se nalazi na adresi Bulevar kralja Petra I 28 c. Do njega se može sti?i i sa Bulevara oslobo?enja, ulazi se nakon zgrade Univereksporta, pa kod apoteke, na levo.
Centar za socijalni rad: 210 – 14 00
Prihvatilište sa dnevnm boravkom: 444 – 936
Prihvatna stanica u Futogu: 895 – 760
Svratište za decu: 533– 232
Ljudima koji borave u Prihvatilištu i Preno?ištu najviše su potrebni obu?a, donji veš i tople ?arape. Svi koji su radi da pomognu, pomo? mogu da donesu u Prihvatilište.

U ovom domu, po re?ima socijalne radnice, možda najviše nedostaje jedna “prijemna” soba, makar izdvojeni ?ošak, gde bi u diskretnoj atmosferi oni koji do?u prvi put mogli, odvojeni od drugih o?iju i ušiju, da ispri?aju svoju pri?u… Ta ?injenica šalje strašnu poruku nepoštovanja ?oveka.

Prethodni redovi su samo ise?ak slike jednog dana, a svi su dani u dnevnom svratištu gotovo isti, razlika je jedino što nevolja, ponekad smenjuje još ve?u nevolju… Nekad nema niti jednih suvih cipela, a ponekad se nekom i posre?i pa dobije nove i suve i ?arape i cipele… Beskrajno a nemo zahvalni ljudi bez doma, njih stotinak, ?etvrtu godinu u Novom Sadu prolazi kroz ovo dnevno svratište na Bulevaru kralja Petra 28, veliko jedva kao sama?ki stan. Do podne u danu kada smo ovo zabeležili, kroz svratište je prošlo 30 ljudi, svake godine ih je sve više, nekada se pojave i po tri nova ?oveka dnevno, a nekih nema i po tri meseca da svrate, pa se, kad dune košava i padne sneg, odjednom stvore… Neko do?e i više ga nikada nema…

Dve žene, besku?nice Stojanka i Vesna prespavale su, kao i mnogo puta do tada, na Železni?koj stanici. Pronašli su ih i, dan pre otvaranja preno?išta, odveli u Gerontološki centar u Futogu, sad spavaju na krevetima smeštenim izme?u kade u kupatilu…

No?no svratište za žene u Gajevoj ulici 2 otvoreno je u Novom Sadu 28. januara, na dan kada smo zabeležili ovu pri?u.

Imena

U osam kreveta u preno?ištu u Gajevoj ulici to ve?e nije spavao niko… Žene, primorane da žive na na ulici i uverene da ih se niko nikad ne?e setiti negde su u nekim “skloniština”… ako su žive… Stojanka i Vesna tvrde da na ulici ima još besku?nica, spavaju gde stignu… Da bi apsurd bio ve?i, ne postoji na?in kako im javiti da ih ?eka ?ist i topao krevet… One nemaju adresu… One ne postoje osim na malim, crvenim kartonima, u drvenoj kutiji na radnom stolu jedne od dve sobe dnevnog boravka. Na njima je, izme?u ostalog, zabeleženo:

VESNA (od pre dva dana u Gerontološkom u Futogu): Odrasla u Sremu, dvadeset godina je na ulici… od jesenas se greje i hrani u dnevnom svratištu… nikad nije upisana u knjigu državljana… trenutno se u saradnji sa Centrom za socijalni rad pokušava upis, ne bi li ostvarila kakva takva prava iz socijalne zaštite… njen ?ovek, koga voli, ostao je na ulici… pije… ?esto su spavali ispod stepeništa u jednoj zgradi na Bulevaru oslobo?enja…

BISA: Teže mentalno obolela, pod starost je stigla u svratište. Pokušali su da je smeste u Dom, ali stalno beži… dolazila svakodnevno u vrlo lošem stanju, uplašena, mokra… od ju?e je nema…

MARA: Ove se zime zajedno s još jednom mla?om ženom (dete odraslo u domu za nezbrinutu decu, nedovoljno mentalno razvijeno!), uselila u neku polunapuštenu ku?u… Mara je celu prošlu zimu spavala u kontejneru kod Maksija na Limanu… Sa njom je i jedan pas, ne?e da se odvoji od njega…

STOJANKA (od pre dva dana u Gerontološkom u Futogu, u kupatilu): Izbegla iz Bosne, nema ni izbegli?ku legitimaciju… Centar pokrenuo postupak da se utvrdi njen identitet… mora da se prona?e neko ko ?e u konzulatu posvedo?iti ko je ona…

BISERA: Preko 60 godina, isrpljena i bolesna… zaposleni u svratištu zajedno s kolegama iz Centra za socijalni rad je trenutno traže… otprilike se zna gde je bila pre nekoliko dana, neki ljudi su zvali i rekli da su joj nosili hranu…

BRANISLAVA: 64 godine, nema radnog staža, korisnica je socijalne pomo?i od 4.000 dinara… dolazi da jede… kad je lepo vreme, na Ribnjaku je, pomaže ljudima da urede bašte, dok može… i sad je, valjda tamo negde…

MARIJA N…

MARIJA R….

Viktoria Csabi (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!