JASMIN FAIAD: Miris otadžbine

10 Dec 2015

"Te ljude, koji nastavljaju put, ne pitajte ništa. Gledajte ih u oči. One će vam govoriti umesto njih"

Naša misija je završena, ali imamo još jednu poruku za vas: „Te ljude, koji nastavljaju put, ne pitajte ništa. Gledajte ih u o?i. One ?e vam govoriti umesto njih. U tim o?ima se vidi sva bol opraštanja od rodne grude i strah od neizvesnosti koja ih ?eka u nepoznatoj zemlji. Te o?i posmatraju vas u nadi da ih ne?ete vratiti u zemlju koja gori. Od vaših pogleda o?ekuju da ih se ne bojite i da nemate predrasuda prema njima. Hrabrite ih svojim osmehom i njima ?e to biti dovoljno.”

Obu?ar Hasan me je sa ponosom držao u rukama. Dodao mi je još malo sjaja a potom, uz drugu obu?u, izložio u izlog svoje radnje. Bližili su se praznici Boži? i Nova godina. Trebalo je što pre da na?e kupca za mene, jer je od izrade obu?e skromno izdržavao svoju veliku porodicu. Kroz izlog sam gledala užurbano kretanje ljudi i promatrala njihova lica dok su me razgledali.

Za vreme praznika deca se najviše raduju novoj ode?i i obu?i. Tako se ubrzo pojavio i moj kupac. Bila je to devoj?ica plavih o?iju i veselog lica. Ne mi?u?i se od izloga, svojim rukama je pokazivala prema meni. Njena upornost se isplatila. Sa roditeljima je ušla u radnju i posle probe i dužeg nagovora postala sam njena omiljena cipela. Mirjam, kako se devoj?ica zvala, me je privila na grudi a te no?i sam i ležala kraj njenog jastuka. Ona je mirno spavala u lepo ure?enoj ku?i, u mestu Malula blizu Damaska u Siriji.

Porodica je živela u blizini manastira Sednaja poznatog po ?udotvornoj ikoni Bogorodice a sem toga i po tome što ga vekovima pose?uju vernici koji pripadaju raznim veroispovestima. Ovde se još uvek govori aramejski, jezik kojim je još pre 2000 godina besedio Isus Hristos. Tamo se nalazi velika crkva gde se služi liturgija. U nju se ulazi izuven i po tome je jedinstvena u svetu.

Jednog nedeljnog jutra i mene je Mirjam izula i pažljivo spustila pred vrata crkve. Osetila sam miris tamjana i gledala u treperavu svetlost sve?a koje su gorele i lica ljudi koji su se na kolenima molili pred ikonom Bogorodice. Crkvenu portu napuštali su sa mirom u duši.

Posle sretno provedenih praznika, jednog jutra, svemu je došao kraj. Oglasila su se sva zvona iz manastira. Mirjam je sko?ila iz kreveta i brzo me obula. Ku?u su potresale, do tada, meni nepoznate sile. Krenulo je sa bukom aviona a potom i praskom eksplozija. Svi smo iz ku?e tr?ali prema kamenim zidovima manastira da na?emo zaštitu. Tada sam prvi put dobila prve udarce i ogrebotine u sudaru sa cipelama drugih ljudi.

?uli su se povici : „Po?eo je rat, bežimo odavde!” To vi ljudi tako nazivate. Treba da se ?uju povici : „Po?elo je ubijanje i umiranje u mukama. Krenuli su potoci suza nedužne dece i bespomo?nih roditelja. Po?eli su krici koji ?e parati nebesa jer se ruše ku?e a poginule nema ko da sahrani.”

Vesela i sretna devoj?ica je postala tužna a mene je umornim koracima vukla po kaldrmi ulice gradi?a Malule. To je mesto njenoga ro?enja, veselih školskih dana i igre sa drugaricama. Hodale smo glavnom ulicom kada smo opazile grupu naoružanih vojnika. Ulazili su u ku?e i vikali: „Hriš?ani, napustite grad! Odlazite, vi psi koji ne znate za pravu veru!” Sakupljali su na trg preplašene ljude, prilazili im i grubo kidali sa vratova lan?i?e, sa ruku prstenje i narukvice, jer su svi oni bili ozna?eni znakom krsta, neki likom Bogorodice a neki likom svetaca zaštitnika.

Mirjam je stajala kao ukopana. Ja, njena omiljena crvena cipela, uvijala sam se od pritiska njenih nogu. Kada je i sa njenog vrata strgnut lan?i?, osetila sam da se u mene sliva topla te?nost. Ovo ne?e biti poslednji put da sam natopljena vlagom koja ?e me slede?ih meseci nagrizati, izobli?iti i promeniti boju.

Usledi?e dani i no?i bežanja, a na tom putu ?emo se trzati na svaki nepoznati šum, drhta?emo od straha i plakati neutešnim de?ijim jaukom. Bi?e dana kada ?emo morati da ?utimo, da šapu?emo, a ponekada i da zadržavamo dah. Na putu dugom hiljade kilometara beža?emo i sakrivati se od svakojakih uniformi. Ne?e nam biti bitno kojoj državi pripadaju jer ih ni ne poznajemo. Važno ?e biti samo da pro?emo njihove kontrole i za sobom ostavimo ratne strahote.

Kako me je Mirjam obula pre dva meseca, nije me ni skidala. Srasla sam sa njenom nogom. Gazile smo pustinjski pesak, prelazile preko planina, zelenih livada, ali i gazile po oštrom kamenju i lepljivom blatu poljskih puteva. Bila sam sa njom u kolima sa konjskom zapregom, u kamionu hladnja?i gde smo se gušile, u prenatrpanim i prljavim autobusima i vozovima.

Ona je postajala sve ja?a i ?vrš?a a ja sam slabila i raspadala se, ali sam ipak tvrdoglavo i uporno štitila njene noge na tom putu. Obu?ar Hasan, u dalekom Damasku, izradio je ?udo od cipele. Izgubila sam svoju boju i oblik ali sam sa mojom prijateljicom verno izdržala do samog kraja puta.

Rastale smo se u gradu Subotici u državi Srbiji. Mirjam je spavala dok joj je prišla devojka volonterka koja pomaže izbeglicama. Jedva me je izula sa njenih promrzlih nogu. Zamenila me je novom toplom obu?om. Mene su bacili me?u moje sapatnike, obu?u izra?enu u ko zna kojoj državi. Nisam se sramila svoga izgleda jer su i ostali bili razgaženi, pocepani, zakrpljeni i prepravljeni. Pripadali su, za mene, pravoj grupi veterana.

Naša misija je završena, ali imamo još jednu poruku za vas: „Te ljude, koji nastavljaju put, ne pitajte ništa. Gledajte ih u o?i. One ?e vam govoriti umesto njih. U tim o?ima se vidi sva bol opraštanja od rodne grude i strah od neizvesnosti koja ih ?eka u nepoznatoj zemlji. Te o?i posmatraju vas u nadi da ih ne?ete vratiti u zemlju koja gori. Od vaših pogleda o?ekuju da ih se ne bojite i da nemate predrasuda prema njima. Hrabrite ih svojim osmehom i njima ?e to biti dovoljno.”

Pogledom sam pratila Mirjam i njenu porodicu kada su autobusom napuštali Suboticu. Mene ?e ona sigurno zaboraviti. U novoj zemlji ?e po?eti da živi jedan druga?iji život ali sam ipak sigurna da ?e Mirjam pro?i još istim ovim putem ali u suprotnom smeru. Onaj koji je ro?en u blizini manastira Sednaja i koji je u detinjstvu slušao njegova zvona, kad-tad ?e se ponovo vratiti.

Možda joj pomogne i legenda koja govori o zanosnom mirisu cveta Jasmina iz Damaska, po kojoj i slepac na?e put do ku?e prate?i njegov miris. Kada smo sa Mirjam krenuli u seobu koju vi nazivate „migracija“, ona je otkinula nekoliko cvetova Jasmina, uvila ih je u belu maramicu i ponela sa sobom. Osušene latice još su kod nje. Kada bude bila tužna, svojim malim rukama protrlja?e suve latice koje još uvek mirišu. Taj miris otadžbine vrati?e je jednoga dana u Siriju.

* * *

Jasmin Faiad ( ?????? ???? ) je u?enica 2.c razreda Gimnazije “Svetozar Markovi?”. Njen literarni rad na temu „Deca u migrantskoj krizi“ proglašen je najboljim u kategoriji radova na srpskom jeziku, u okviru literarnog konkursa koji je povodom obeležavanja Me?unarodnog dana ljudskih prava raspisala Kancelarija Zaštitnika gra?ana Grada Subotice.

Na pisanje rada ohrabrila je, kako kaže, njena profesorka srpskog jezika i književnosti Bojana ?orojevi?, a deo nov?ane nagrade za osvojeno prvo mesto u visini od 10.000 dinara donira?e suboti?koj „Kolevki“.

(Maglo?ista?)

Podelite ovu stranicu!