JANKO KUBINJEC: Kakav ustav treba svakome

07 Aug 2009

U dosadašnjoj ustavnoj istoriji ustavi su se oduvek pisali tako što su se sastale najmudrije glave koje su se zatim up…

Ko će nositi vojvođansku zastavu?U dosadašnjoj ustavnoj istoriji ustavi su se oduvek pisali tako što su se sastale najmudrije glave koje su se zatim upuštale u dugotrajne i dubokoumne rasprave o tome šta je sve od fundamentalnog pravnog značaja i šta sve zbog takvog svog značaja treba da dobije status ustavnog instituta. Tako će se na primer doći do toga da u ustav treba da uđe odredba o zabrani rasne diskriminacije, ali i nacionalne, polne, verske. Neko će zatim dodati da je od izuzetnog značaja i zabrana diskriminacije po osnovu političkog opredeljenja, pa će se svi složiti da i to treba da se upiše u ustav. Neko će tome dodati i potrebu ustavnog normiranja zabrane diskriminacije egzotičnih manjina ili onih koji su slabiji (na primer dece i starih). I to će naravno svi prihvatiti. Tako će se u ustav unositi jedna po jedna odredba, jedno po jedno poglavlje. Stvaranje ustava će se završtiti kada autori budu iscrpljeni i umorni ili kada im ponestane vremena koje im je odobrio nadležni organ određujući rok za pisanje ustava.
Tako su se oduvek pisali i tako se i danas pišu ustavi-katalozi – a samo takvi su poznati pravnoj tradiciji. Niko – ni mudri ustavopisci, ni učeni profesori, ni kompetentni političari – nije u mogućnosti da u našem primeru navede zaista ozbiljne razloge zbog kojih je na primer izostala još poneka odredba o eksplicitnoj ustavnoj zabrani diskriminacije po nekim “dodatnim” osnovima (napr. jezik, obrazovanje, društveni položaj) ili pak zašto je trebalo da se posebno i izričito normira svaka od onih zabrana diskriminacije za koju je to učinjeno. Reč je, naravno, o očiglednom nedostatku sistematičnosti. Očiglednom i nedopustivom.
Kada je Zapad svojevremeno s pravom kritikovao marksističku teoriju prava po kojoj se pravo definiše kao “sistem društvenih normi koje sankcioniše država”, dakle kada je ovu teoriju kritikovao kao sistem proizvoljnosti koji sankcioniše država, kao politički voluntarizam najgore vrste zaodenut u pravno ruho – zapadni kritičari uopšte nisu bili svesni toga da pravna praksa – u svom teorijskom temelju – ni u njihovim zemljama u suštini nije odmakla dalje od proizvoljnosti i voluntarizma i da je pozivanje na civilizacijske vrednosti kao što su sloboda, pravda, jednakost i slično – nešto što se zapravo u jednoj suštinskoj dimenziji ne suprotstavlja navedenoj marksističkoj definiciji prava. Naglasio sam – “u teorijskom temelju”. Niko naime ne može da ospori da je na Zapadu došlo do zavidnog nivoa razvoja prava i da se stanje stvari u tom smislu u “ostalom” delu sveta sa Zapadom ne može i ne sme ni upoređivati. Ali, nije o tome ovde reč. Ovde je reč o samim principijelnim – “teorijskim” – temeljima tog razlikovanja. U jednom teorijskom i filozofskom smislu možemo reći da je stanje stvari od Francuske revolucije do danas na Zapadu rezultat slučajnosti!
Ako se ustavi na Zapadu pišu na ovde opisan način, ako je tako – a tako je – pisan i predlog Ustava Evrope (koji danas više nije projekat za kojim se stoji, kao što je poznato), onda je svaka pametna odredba koja je u ustav uneta, ušla tamo zahvaljujući tome što se građanima posrećilo da se neko doseti potrebe za ovom ili onom ustavnom institucijom. Dakle, sam temelj pravnog sistema zapravo je u suštinskom smislu rezultat slučajnosti jer ustavni akt nema jasan unapred određen kriterijum po kome se formira, te samim tim i nema karakter sistema u kome bi svaki od instituta bio nužan i u kome ništa nije suvišno ni slučajno, te u kome se jasno uočava svaki eventualni nedostatak nekog od instituta. Niko ne može pokazati ni jednu konstitutivnu kategoriju Ustava Republike Srbije ili Ustava Evrope čijim bi izostavljanjem ceo ustav bio doveden u pitanje. Jednako kao ni jedan postojeći evropski ustavni tekst u jednom suštinskom smislu ne bi bio ništa više a ni ništa manje kvalitetan ako bi mu se još poneki institut dodao. To je smisao u kome svi ovi ustavi pripadaju tipu ustava-kataloga, ustava-zbirki, ustava koji su uređeni bez jasnog teorijskog kriterijuma. To je smisao u kome su svi savremeni ustavi zapravo ustavi-katalozi. To je najzad smisao u kome je – inače neosporno dragocena – demokratska praksa Zapada u jednom teorijskom smislu slučajna i ništa manje proizvoljna od one koja je proizvela pravne poretke neslobode, među koje neosporno spadaju i oni već pomenuti koji su se zasnivali na marksističkom definisanju prava kao (svakom) sistemu normi koji sankcioniše država.

***

Možda je upravo donošenje Ustava Evrope, odnosno konstituisanje Evrope kao pravnog subjekta istorijska prilika za istinsku pravnu revoluciju koja bi konačno raskinula sa proizvoljnošću u kreiranju pravnih poredaka.
Pravni fenomen je jedan od segmenata duhovnog fenomena. Duhovni fenomen je pak jedan od slojeva bića-sveta, pored neorganskog, organskog i psihičkog. S obzirom da je dakle pravni fenomen jedan segment bića, to su i za ovaj segment svakako karakteristične osnovne zakonitosti bića kao onoga što postoji – iste one zakonitosti koje su kao one koje pripadaju biću kao sveukupnosti karakteristične i za sve ostale segmente bića. Biće nije zasnovano na slučajnostima nego na zakonitostima koje su čoveku više ili manje poznate. Za pravni fenomen su nadalje karakteristične i specifične zakonitosti duhovnosti, koje su karakteristične za celokupnu sferu duhovnosti, za sve njene segmente a sa kojima se s druge strane ne srećemo u drugim slojevima bića, kao što su sloj prirodnosti (sloj neorganskog i sloj organskog) i psihički sloj. Najzad, pravnom fenomenu su svojstvene i sasvim specifične zakonitosti bića, odnosno duha koje su karakteristične samo za ovaj segment bića, odnosno duha (koji je pravo). Pravo dakle definitivno nije samo sistem društvenih normi koje sankcioniše država, naime ono to nije da tako kažem pre svega, ono to nije po svom pojmu, iako naravno jeste i to. Ono to nikada nije po svojoj prirodi, po svojim zakonitostima na kojima se zasniva nego tek po jednoj od odredbi svoje socijalne manifestacije, po jednoj od svojih akcidencija. Ono to nije po svojoj suštini, nego samo po jednoj od svojih tako reći spoljašnjih odredbi. Pravo dakle definitivno nije nešto proizvoljno što zavisi od “volje vladajuće klase” (kako bi rekli marksisti) ili pak od demokratske većine (kako bi se reklo na Zapadu). Ako većina u parlamentu izglasa zakon na osnovu koga treba streljati sve pripadnike manjina, ili ako parlament možda čak jednoglasno ili aklamacijom odluči da treba utamničiti sve pripadnike neke egzotične manjine – ta neosporna većina neće tom aktu dati prirodu prava jer pravo nije sve ono o čemu odlučeno u proceduri predviđenoj za kreiranje prava. Ni nepobitna legitimnost nadležnosti organa, ni besprekornost pravne procedure još ni najmanje ne obezbeđuju ispravnost prava, tj. njegovu istinsku autentičnost. Isto kao što svako delo Leonarda da Vinčija ne mora biti umetničko delo, tako ni svaki Kelzenov ustav ne mora imati prirodu autentičnog prava. I isto kao što parlamentarna većina ne može izglasati da se ubuduće neće primenjivati zakon gravitacije (zakon onog segmenta bića koji je priroda), tako ne može izglasati ni da će ignorisati ontološke zakonitosti prava kao fenomena (zakone onog segmenta bića koji je duh). Parlamentarna većina u faktičkom smislu to naravno sve može izglasati – i ignoraciju zakonitosti prirode i ignoraciju zakonitosti duha – ali će posledice takve odluke biti jednako katastrofalne bez obzira da li je reč o gradnji kuće uprkos zakonima gravitacije ili o kreiranju ustava uprkos ontološkim zakonitostima prava.
Kod kreiranja svakog pravnog akta neprestano se moraju imati u vidu ontološke zakonitosti pravnog fenomena. Taj imperativ naročito dolazi do izražaja kod kreacije ustavnog akta kao temelja celokupnosti pravnog poretka. Ni jedno ustavno rešenje – bez obzira na meru u kojoj je ono dobro ili loše – ne sme biti rezultat slučajnog mudrog predloga nekog od članova radne grupe za pisanje ustavnog projekta. Svaka reč i svaki zarez nužno mora biti proizvod brižljive primene ontoloških zakonitosti pravnog fenomena.
Zakonitosti duha su matrice civilizacije koje postoje nezavisno od toga da li će ih jedna socijalna zajednica primeniti ili ne. Postoje zakonitosti po kojima se izgrađuju dela umetnosti, moralne institucije, političke i pravne institucije itd. Ne postoje dva ili više sistema zakonitosti ni jednog od ovih fenomena. Postoje dakle samo jedne i jedine zakonitosti prava kao fenomena, odnosno samo jedna matrica civilizacije. Ali to ne podrazumeva postulat za identičnošću svih pravnih poredaka. Kao što se na jednom zakonu gravitacije svaka pojedinačna prirodna pojava odigrava drukčije, iako uvek unutar tog istog i jedinog zakona gravitacije, tako se i tvorevine umetnosti ili prava, ukoliko su autentične, ukoliko nisu ni privid umetnosti (kič) a ni privid prava, uvek izgrađuju na temelju istih i jedinih zakonitosti duha ali unutar toga svakako na empirijski međusobno različit način. Sasvim precizno rečeno: na osnovu jednog sistema zakonitosti prava kao duha izgrađuju se pravni sistemi koji su empirijski različiti a principijelno identični. Ako nisu, tada to ne može biti autentično pravo jer nije primenjena matrica civilizacije.
Pozitivno-pravnim rečnikom rečeno, to znači da se kod konstituisanja pravnih instituta, tj. donošenja ustava mora pre svega poći od samog pojma prava. Mora se poći od same suštine prava, što će nam omogućiti da odredimo predmet i sredstvo socijalne zajednice koja se temelji na pravnom poretku. Na taj način bi se mogla izbeći neodređenost i nedostatak kriterijuma. Kod izostanka kriterijuma, određenost nije moguća. Niko ne može ništa reći ni protiv jedne od ustavima najčešće predviđenih vrednosti (izostavljamo ovde raspravljanje o pojmu pravnih vrednosti, čime bi se postojeća ustavna rešenja dodatno dovelo u pitanje) i ni protiv jednog od ciljeva kao takvih. Ali, ono na čemu se ovakvo konstituisanje ustava zasniva nije ništa više od prostodušne dobrodušnosti – što je svakako veoma daleko od svake pravne razložnosti. Sve to bez obzira na ispravnost ponuđenog rešenja jer svaka eventulna ispravnost rešenja do koga se došlo na ovaj način u jednom suštinskom smislu je slučajnost.
Mora se najpre odrediti suština prava. Time će se odrediti predmet jednog poretka koji je pravni poredak. Odmah nakon toga je potrebno odrediti sredstvo za ostvarenje takvog pravnog poretka. Ta određenja ne smeju biti politička jer pravo nije politički pojam – samo je pravna politika ono što opravdano može podleći i političkoj arumentaciji, dok je sâmo pravo filozofsko-naučni pojam. Ne može se reći da je pravo pravni pojam jer time ništa ne bi bilo rečeno. Zapravo sasvim precizno treba reći sledeće: do pravnog pojma se dospeva filozofskim i naučnim saznanjem, te dakle taj pojam kreatori ustava moraju preuzeti od filozofa i teoretičara. Do određene pojedinačne politike prava se pak ne dospeva filozofskim i naučnim dokazivanjem, nego pragmatičnom argumentacijom. Predložen koncept Ustava Evrope ne počinje od prvog nego od drugog koraka. Koncepti postojećih ustava izostavljaju utvrđivanje istinskog temelja, ne upuštaju se u utvrđivanje pojma prava i pojma pravnog poretka i odmah prelaze na konstruisanje pojedinih pravnih instituta. Takvo konstruisanje, usled toga što ne počinje od početka, usled toga što nije utemeljeno na pojmu prava upravo – nužno je konfuzno i u jednom filozofsko-teorijskom smislu sasvim proizvoljno.
Ne sme se ni jedan autentični pravni poredak zasnovati na političkoj i pravnoj argumentaciji nego na filozofskom i teorijskom poimanju. Time nećemo formirati Platonovu državu filozofa jer je ovde reč o ustavu a ne o celokupnom pravnom sistemu, što znači da je ovde reč o utemeljenju a ne o izgradnji celokupnog poretka, ovde je reč o otkrivanju principa prava a ne o kreaciji njegovih pojedinih rešenja.
Donošenje ustava treba naime shvatiti kao konstituisanje principa prava a ne kao formiranje pojedinih prava, tj. pravnih instituta pozitivnog prava. Ako se ustavna nadležnost odredi na takav način, izbegava se s jedne strane proizvoljnost karakteristična za celokupnu dosadašnju ustavnu tradiciju s jedne strane, ali i u suštini totalitaristička opasnost koju u sebi nosi Platonovo shvatanje države filozofa s druge strane. Niko ne može pretendovati na to da filozofi pronalaze najbolje pravno rešenje naprosto zbog toga što ni jedno pravno rešenje ne može biti rezultat saznanja, nego uvek samo rezultat argumentovanja, dakle pravnog vrednovanja. Ali, ako u ustavu nije reč ni o jednom pravnom rešenju nego o principima pravnosti kao temelju za svako pravno rešenje, tada se ti principi, koji se razvijaju iz pojma prava, mogu s pravom dati u nadležnost Platonovim filozofima jer tada nije reč o pravnom vrednovanju nego o saznanju pravnog fenomena. Tada se ustav zasniva na dokazivanju pojma prava i njegovom razvoju, dok se tek počev od zakona pa nadalje pravni fenomen zasniva na argumentaciji. Dosadašnja tradicija ustavnosti je svedena na pravnu pragmatiku jer se ustavi zasnivaju na pravnoj argumentaciji koja donosi čisto normativna rešenja. Potrebno je ustanoviti novu ustavnost koja neće polaziti od ovog drugog koraka – koji se sastoji u argumentaciji o prihvatljivosti pojedinih pravnih rešenja – nego od prvog – koji se sastoji od filozofsko-teorijskog dokazivanja ispravnosti principa svake pravnosti.
Ustav bi u tom slučaju zaista bio konstitucija a ne tek jedna od mogućih pravnih institucija. Tek to je način na koji se može uspostaviti zaista principijelna razlika između ustavnih i ostalih pravnih normi.
Shvatanje ustava kao principa prava a ne kao normativnih pravnih rešenja omogućava i suštinsko prevazilaženje suprotnosti kontinentalnog i precedentnog prava. To prevazilaženje se može sastojati u uspostavljanju precizne ravnoteže između pravno-laičke prirode parlamenta i stroge stručnosti sudija ustavnih sudova. Naime, to bi moglo da podrazumeva kontinentalnu isključivu nadležnost parlamenta u kreiranju prava, ali sada uz ojačanu poziciju judikature preko instituta ustavnog sudstva (reč je, dakle, o judikaturi u jednom širem smislu, koja obuhvata i ustavno sudstvo, tj. ne samo suđenje o činjenicama, nego i suđenje o opštim pravnim aktima) koje se u oceni ustavnosti akata legislative više ne oslanja na pravo kao ono što je pojedinačno i što može biti i drukčije, nego na princip, na ustavne principe koji bi trebalo da budu jednoznačni. Ako je ustav empirijska odredba pravnih principa a ne tek katalog prava, tada se takav ustav kao uporište ustavnog sudstva javlja kao nešto neuporedivo čvršće od ustava u tradicionalnom smislu, čime se značajno ojačava pozicija ustavnog sudstva, odnosno judikature uopšte. Ustavni sud se u oceni ustavnosti akata legislative tada više ne poziva na razloge “pravnog kataloga” sa nazivom ustava, nego se poziva na nešto što zapravo prethodi celokupnom pravu – na same principe prava. Time se pozicija judikature u kreaciji opštih akata i u kontinentalnom sistemu prava pojačava do nivoa koji je do sada bio karakterističan samo za precedentno pravo. Ali, treba ovde jasno naglasiti da se sada jaka pozicija judikature ne zasniva više na pravnoj argumentaciji, kao u sistemu precedentnog prava, nego na samom pojmu prava. Ovakvim naglašavanjem uloge ustavnog sudstva uspostavlja se protivteža neizbežno laičkom karakteru parlamenta. Naglašen položaj legislative u kreaciji prava, karakterističan za kontinentalni sistem i naglašen položaj judikature u kreaciji prava, karakterističan za precedentni sistem – ovde na neki način dospevaju do svog izmirenja.

***

O ustavu kao zbirci temeljnih prava, o ustavu-katalogu koji se zasniva na onome čega su se bez ikakvog unutrašnjeg sistema dosetile mudre glave – više ne može biti reči. Sada je reč o samom pojmu prava, o pojedinim temeljnim kategorijama koje se iz tog pojma razvijaju kao njegove nužne odredbe, sada je reč o saznanju a ne o kreiranju ustavnih principa. O ustavu se u tom slučaju uopšte i ne govori kao o pravu, nego isključivo kao o principima pravnosti – o ontološkim zakonitostima prava kao fenomena. Na taj način kreacija prava kao normativne stvarnosti iz ustava potpuno prelazi u zakone. Ustav tada ne samo da nije katalog prava, nego uopšte nije pravni akt u jednom tradicionalnom pravno-normativnom smislu. Ustav je sistem saznatih principa prava na kojima mora biti utemeljeno svako pravo koje pretenduje na autentičnost, jedna pred-normativnost koja treba da posluži kao temelj celokupne normativnosti.
Ustav koji čine ustavni principi uopšte ne ustanovljava prava. Ali upravo to mu omogućava da bude istinska konstitucija. Na taj način tradicionalni ustav odlazi u prošlost, time se istorija tradicionalne ustavnosti završava, ali sa stanovišta civilizacije to nije kraj istorije nego tek njen istinski početak jer je pravo na taj način konačno shvaćeno u svom pojmu. Autentično pravo time obezbeđuje sebi istinski temelj, te autentično pravo nije više rezultat slučajnosti kao što je to bilo do sada.
Do ustavnih principa se dospeva njihovim saznanjem. Za razliku od ove pred-normativne sfere, do svih normativnih instituta pravnog fenomena – do zakona, uredbi, presuda, rešenja, dakle do opštih i pojedinačnih normativnih pravnih akata nikada se ne može dospeti saznanjem onoga već postojećeg, nego tek kreacijom onoga što do tada nije postojalo. Sredstvo saznanja ustavnih principa je dokazivanje, sredstvo kreacije normativnog dela pravnog fenomena – počev od zakona pa nadalje – jeste argumentacija. Rezultat saznanja principa prava je istina (gnoseološka kategorija), rezultat pravne argumentacije je pravna vrednost (aksiološka kategorija). Saznanje principa pravnosti je gnoseološki akt (akt saznanja bića), kreacija pravnih rešenja je ontološki akt (akt stvaranja bića-prava).
Granica koja razdvaja filozofiju prava s jedne strane i pravnu pragmatiku s druge strane – na ovaj način je pomerena i ona više ne ide onom linijom koja razdvaja metafiziku prava od njegove empirije, kao što je to bio slučaj u dosadašnjem razvoju prava. Ustavni principi kao principi same pravnosti jesu ono metafizičko prevedeno na empirijsko, drugim rečima oni su ono empirijsko koje je tako reći neposredno zasnovano na metafizičkom. Tako filozofija u određenom smislu postaje pragmatična a to ujedno znači da pravna praksa postaje umna. Filozof time ne postaje zakonodavac, kao što je tražio Platon – ali on istovremeno i ne ostaje u senci ignoracije od pravnih praktičara, kao što je to bilo u dosadašnjoj istoriji, odnosno ustavnoj tradicji. Do sada su pravni praktičari od filozofa i teoretičara u najboljem slučaju preuzimali “opštu pamet”, dok bi sada od njihovih “instrukcija” sačinili ustav.

***

Pred-normativna odnosno ne-normativna priroda ustavnih principa ima tačno određeno značenje. Pravnu normu koja postoji i primenjuje se u određenom pravnom poretku obeležavaju tri osnovne ontološke karakteristike. To su postojanje norme, njeno važenje i trebanje koje ona otvara (četvrta kategorija istog ranga je priznavanje /prava/, ali o njoj ovde neće biti reči jer nije od značaja za temu koja se ovde razmatra). Postojanje je odnos norme prema biću, važenje je njen odnos prema pravnom poretku a trebanje je odnos prema stvarnosti (činjenicama). Pogrešnu dilemu dosadašnje teorije prava da li norma postoji ili (samo) važi možemo razrešiti tako što ćemo utvrditi da je reč o logičkom paralogizmu, odnosno da je potrebno uvideti da se dva sasvim različita pitanja usled logičke greške povezuju u jedno i time se dospeva u nerazrešivu situaciju. Uobičajeno pitanje da li norma postoji ili važi potrebno je formulisati kao dva sasvim različita pitanja: prvo pitanje je da li norma postoji ili ne a drugo pitanje je da li norma važi ili ne. To su dva principijelno različita pitanja koja se nikako ne mogu vezivati u jedno (kao što je to uobičajeno) koje glasi: da li norma postoji ili važi. Postojanje i važenje uopšte nisu u alternativnom odnosu, kako se to prećutno a sasvim neosnovano pretpostavlja kada se pitanje postavlja na uobičajen pogrešan način. Norma naime postoji kao i svaki drugi segment bića, pri čemu okolnost da njen supstrat nije materija nego duh ni najmanje ne dovodi u pitanje odredbu njenog postojanja. Do zablude je došlo svakako na taj način što su se ovim problemom bavili mislioci za koje možemo reći da naprosto nisu imali “smisla za duhovnost” (takoreći uprkos činjenici da su se bavili pravom, ali to je samo jedan od paradoksa ovog čovečanstva). Nedostatak smisla za duhovnost je doveo do toga da su oni postojanje bez bilo kakvog osnova svodili na materijalnost, što bi se još nekako moglo shvatiti da je reč o misliocima iz oblasti prirodnih nauka, ali je svakako sasvim nedopustivo da bez sluha za duhovnost budu ljudi koji se bave proučavanjem prava (koje je duh). Ako norma važi, onda u tome ne treba tražiti nikakvu suprotnost postojanju nego treba reći da norma povrh postojanja još i važi. Najzad, ako norma otvara trebanje, to se trebanje ne uspostavlja uprkos postojanju ili uprkos važenju, nego takođe povrh i jednog i drugog – povrh postojanja i važenja. Upravo: važenje se temelji na postojanju kao svom preduslovu a trebanje se u istom smislu temelji i na postojanju i na važenju. Ova razlikovanja nisu naravno stvar filozofskog hira nego sasvim određene i neosporive strukture bića, naime onog njegovog segmenta koji je norma. Detaljnije sam se ovim kategorijama kao filozofskim pitanjima bavio na drugom mestu a ovde ću ukazati samo na pragmatični, odnosno “pozitivno-pravni” značaj ovih razlikovanja.
Postojanje, važenje i trebanje kao kategorije jedne pravne norme ne idu uvek zajedno.
Norma može da postoji a da ne važi. Takav je slučaj sa pravnom normom koju je doneo parlament ali još nije stupila na pravnu snagu. U izvesnom smislu o normama koje postoje a ne važe možemo govoriti i kada je reč o normama koje su prestale da važe, iako su sačuvale svoju duhovnu egzistenciju kao norme koje su nekada važile (za razliku od normi koje su i prestale da važe ali i prestale da postoje jer su teksktovi izgubljeni i zaboravljeni). (Norma koja postoji ali ne važi, može se na određen način uporediti sa postojanjem umetničkog dela koja ne proizvodi umetnički doživljaj – to je situacija u kojoj su se oko Mona Lize okupili ljudi koji nemaju “umetničko oko” ili situacija pustog ostrva na kojoj nema ni jednog čoveka, dakle duhovnog bića, koje bi iz tamo ostavljene Mona Lize izmamilo njenu metafizičku umetničku pozadinu. Važenje prava je put kojim se u prepoznavanju analogne strukture duhovnih fenomena može dospeti i do starog problema estetike koji se svodi da pitanje da li i na koji način postoje likovi jednog književnog dela – kao što je važenje prava njegov odnos prema pravnom poretku, tako je i “važenje književnih likova” njihov odnos isključivo prema knjiženom delu u kome oni jedino žive, dakle “važe”.)
Iz iznetog je očigledno da norma najpre mora postojati da bi eventualno važila iako sâmo postojanje još nužno ne implicira i važenje. Kao što je već navedeno, razlika se zasniva na tome što je postojanje odnos norme prema biću (onome što jeste, odnosno onome što nije), dok je važenje njen odnos prema pravnom poretku (prema afirmativnoj koegzistenciji sa pravnim poretkom ili indiferenciji prema njemu). U pozitivno-pravnom smislu o važenju možemo govoriti od momenta stupanja na pravnu snagu jednog zakona, odnosno drugog pravnog akta.
Ali svaki zakon koji je donet i koji je stupio na pravnu snagu – i time postoji i važi – ne mora time nužno i da otvara trebanje. Pravnom normom može biti određeno da zakon najpre stupa na snagu a da će se primenjivati tek nakon proteka određenog roka od vremena stupanja na snagu. U tom slučaju odredbu postojanja zakon stiče danom donošenja, odredbu važenja danom stupanja na pravnu snagu a odredbu trebanja od dana određenog za njegovu primenu.
Navedena razlikovanja su značajna za određivanje normativnog karaktera norme, ali u kontekstu ove rasprave pre svega za uspostavljanje razlike prema ne-normativnoj prirodi ustavnih principa.
Ustavnim principima je svojstvena katekteristika postojanja, ali ne i karakteristika trebanja. Međutim, na ovde ključno pitanje – da li im je svojstvena karakteristika važenja – ne može se ovako pojednostavljeno dati odgovor jer se diferencija između ustavnih principa i pravnih normi proteže takoreći središtem kategorije važenja. Naime, ustavni principi važe ali u bitno drukčijem smislu od onoga u kome važe pravne norme.
Razlika se sastoji u tome što ustavni principi važe nezavisno od volje čoveka, za razliku od pravnih normi čije je važenje u potpunoj zavisnosti od odluke ljudi, odnosno parlamenta. Ustavni principi važe kao ontološki zakoni bića, nezavisno od toga da li ih je neko saznao ili ne i nezavisno od toga da li će oni biti primenjeni prilikom zakonodavne aktivnosti u određenom pravnom poretku. U tom smislu je njihovo važenje analogno važenju zakonitosti svih ostalih – duhovnih i materijalnih – segmenata bića. Ako ih pravni poredak ne prihvati, njihovo važenje se ni najmanje neće dovesti u pitanje. Zakonitosti prava time neće pretrpeti nikakve posledice, za razliku od pravnog poretka za koji će posledice biti veoma ozbiljne: pravo će biti svedeno na privid, pravo će umesto instituta slobode postati sredstvo neslobode. Važenje ustavnih principa nije njihov odnos prema poretku nego prema biću – jer to su ontološki zakoni bića.
Važenje pravnih normi, nasuprot tome, nije njihov odnos prema biću nego prema pravnom poretku – to nisu nužni zakoni bića nego mogući zakoni poretka. Važenje pravnih normi je potpuno zavisno od odluke ljudi.
Kada je reč o donošenju ustava kao istinske konstitucije, dakle kada je reč o donošenju ustava koji ne sadrži pravne norme nego sâme principe pravnosti, tada treba da bude reč o saznanju i o jednom tako reći gnoseološkom prihvatanju zakonitosti prava kao bića, odnosno duha. Ako se ustavni principi unesu u ustav i kao takvi prihvate od strane organa nadležnih za konstituisanje, tada oni povrh ontološkog stiču i pravno važenje, njihovo je važenje od tada povrh onog “primarnog” karaktera važenja kao odnosa prema biću poprimilo i karakter važenja kao odnosa prema poretku. Za razliku od ustavnih principa, zakoni i druge pravne norme nikada ne mogu posedovati odredbu važenja kao odnosa prema biću i u tome se sastoji normativna priroda njihovog važenja, pa i temelj celokupne njihove normativnosti.
Ustavni principi nikada ne mogu uspostaviti neposredan odnos prema stvarnosti u jednom pravnom smislu, tj. na njima se nikada neposredno ne mogu zasnivati prava i obaveze. Drugim rečima, ustavni principi nikada ne otvaraju trebanje. Ustavni principi su zakoni slobode ali nikada ne i njen sadržaj. S druge strane, trebanje formira upravo sadržaj slobode na principima prava.
Na taj način ustav postaje jedan ne-normativan akt sa normativnim značajem, tj. sa značajem ne-normativnog temelja za normativnost. Važenje zakona se tada na ustavu ne zasniva kao na pravnom zakonu (u smislu poretka), nego na zakonu prava, na zakonu bića u segmetnu duha koji je pravo. Tako je ustav instinska konstitucija jer obezbeđuje temelj za autentično a ne bilo kakvo pravo. Tako pravo postaje institut slobode a ne tek zakon proizvoljnosti. Tako ustav prestaje da bude zbirka mudrih dosetki, prestaje da bude katalog prava i postaje sistem zakonitosti prava kao duha.
O projektu ustava kakav bi on zaista trebao da bude na ovom mestu neću pisati jer sam tekst sa takvim sadržajem objavio ranije .

***

U ovom kontekstu treba naglasiti da se ustavno i ugovorno pravo principijelno razlikuju. Sve teorije društvenog ugovora kao legitimnog temelja društvene zajednice, bez obzira da li je reč o društvenom ugovoru kao fikciji, pretpostavci ili nečemu što se zaista desilo u istoriji – sve te teorije ne dotiču istinsku suštinu temelja pravnog poretka koji formira ustav. Ugovor podrazumeva saglasnost volja a u ovom tekstu je već ukazano na to da saglasnost volja sa stanovišta suštine stvari – prava formiranog na principima pravnosti – nema nikakvog značaja . Do zajednice “Evropa” se u pragmatičnom smislu danas zaista može doći jedino ugovorom, ali taj ugovor treba da bude samo sredstvo njenog političkog konstituisanja. Kada je reč o pravnom konstituisanju, prelazimo na teren ustavnog prava koje se nikako ne može u jednom suštinskom smislu temeljiti na saglasnosti volja, tj. na ugovoru. Sasvim precizno rečeno: saglasnost volja mora prihvatiti ustav, ali se on kao pravni akt nikada na takvoj saglasnosti ne može istinski utemeljiti.
Ustavno pravo se ne može svesti na obligaciono pravo – kao što se ni obrnuto obligaciono pravo ne može svesti na ustavno. Sloboda volje, koja je u obligacionom pravu od centralnog značaja, u ustavnom pravu nema nikakav značaj. O tome ovde i jeste reč: proterati volju, proterati slobodu volje iz ustavnog prava. Nema ustava kao konstitucije dok se ustavno pravo ne oslobodi i poslednjeg tračka slobode volje. Dakle, nije nedostatak savremenih ustava marksistički ili neki drugi poseban vid voluntarizma – nedostatak sasvremenog ustavnog prava je voluntarizam kao takav. Ustavni principi, koje jedino treba da sadrži ustav, nisu rezultat dobrog sporazuma, nego istinskog filozofskog saznanja samih ontoloških principa prava. O ontološkim zakonitostima bića, kao ni o ontološkim zakonitostima jednog segmenta bića – bića-prava – nema sporazumevanja. Njih ili poznajemo, ili ih ne poznajemo. Zbog toga ustavnom pravu ne treba dobar čovek, a pogotovo čovek “dobre volje” – treba mu samo pametan čovek: onaj koji je u stanju da spozna ustavne principe.

***

Ne živim naravno u iluziji da će se današnji vodeći evropski političari, pa ni filozofi, ozbiljno zamisliti nad mogućnošću stvaranja ustava kao kreacije ustavnih principa. Ali, ono što je danas tek usamljen glas utopije, kroz tri stotine ili pet stotina godina biće nešto što se podrazumeva samo po sebi. Do pre dve stotine godina poredak zaista opšte demokratije nije bio poznat istoriji – a sada, nakon dvesto godina, što je sa stanovišta istorije tek jedan tren, takvo nešto je razumljivo samo po sebi.

(Autor je novosadski advokat, glavni i odgovorni urednik časopisa “Glasnik Advokatske komore Vojvodine”)

Podelite ovu stranicu!