JANKO BALJAK: Jugoslovenska kultura bila je najvažniji dio Titove spoljne politike

12 May 2018

"Veoma je važno stalno ponavljati da je Vojislav Šešelj pravosnažno osuđeni ratni zločinac, a da je Aleksandar Vučić, predsednik ove zemlje, najbolji đak osuđenog ratnog zločinca"

Veliki jugoslovenski reditelj Želimir Žilnik svojevremeno je konstatovao da je matrica ponašanja, uspjeha i priznanja u današenjem društvu oslonjena na laž i pljačku.

“Šljam Balkana nosi lister odela. Oni su glavne zvezde, pa i jedina lica naših televizijskih programa. Prirodno je da u takvom okruženju nema mesta za ljude i priče iz mojih filmova”, kazao je Žilnik za beogradski nedjeljnik Vreme.

Ma koliko da je posrnulo, u srpskom društvu, srećom, ipak ima mjesta za Želimira Žilnika. Profesor režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, reditelj višestruko nagrađivanih dokumentarnih filmova (“Vidimo se u čitulji”, “Etnički čisto”, “Vukovar – poslednji rez”, “Anatomija bola”, “Srbija u kontejneru”, “Gram. Kilogram. Tona.”…) Janko Baljak ovih dana počinje snimanje filma o Žilniku, koji bi, kako kaže za Avangardu, trebalo da bude završen do kraja 2018. godine.

“Iako će, možda, zvučati pretenciozno, sa Želimirom Žilnikom sam želeo da napravim razgovor kakav je svojevremeno napravio Fransoa Trifo sa Alfredom Hičkokom. Naravno, niti sam ja Trifo, niti je Žilnik Hičkok, ali ovde je bitna ideja, važan je model: dug intervju, zanimljiv razgovor ove dvojice velikih ljudi. Inače, dok sam kao student učio režiju, knjiga ’Trifo Hičkok’ pomogla mi je mnogo više od predavanja koje sam slušao ili gomile knjiga koje sam do tada pročitao”.

AVANGARDA: Kako Vam je pomogla? Šta ste iz te knjige naučili?

BALJAK: Dvojica reditelja razgovaraju o veoma konkretnim stvarima: idući do filma do filma, od kadra do kadra, njih dvojica zapravo govore o zanatu, o procesu nastajanja filma – zašto je, recimo, za “Vrtoglavicu” Hičkok odabrao baš Kim Novak, a ne Grejs Keli, ili kako je film “Konopac” sniman iz jednog kadra. Lišen sujete, Hičkok objašnjava šta je dobro uradio, kakve je greške napravio, šta su bile zablude… Uvek sam zamišljao kako bi bilo kada bih, umesto da čitam knjigu, gledao dvojicu majstora kako sede i razgovaraju o filmu.

AVANGARDA: Kada Vam je pala na pamet ideja da snimite film o Želimiru Žilniku?

BALJAK: Žilnika poznajem dugo, ali smo se na zbližili pre nekoliko godina, kada me je izvesna profesorka filmske akademije sa Tajvana zamolila da, kao direktor beogradskog Festivala filma kratkog metra, napravim selekciju za tamošnju Nedelju srpskog dokumentarnog filma. Godinu dana ranije, na Tajvanu su prikazani češki filmovi, pre toga francuski… Svake godine je neka zemlja bila gost. Nedugo nakon što sam joj poslao spisak, profesorka je Žilnika i mene pozvala da dođemo na Tajvan i da studentima prirodnih i društvenih nauka govorimo o srpskoj i jugoslovenskoj kulturi.

AVANGARDA: Šta je te mlade ljude interesovalo? O čemu ste razgovarali?

BALJAK: Studenti su kroz prikazane filmove pre svega upoznavali jugoslovensku i srpsku kulturu. Istovremeno, pošto veliki broj filmova, naročito onih nastalih od devedesetih do danas, govore o raspadu SFRJ, interesovalo ih je kako je do tog rata uopšte došlo. Dakle, ta su deca, gledajući filmove, nešto naučili i o zemlji iz koje dolazimo Žilnik i ja.

Tokom boravka na Tajvanu, dobio sam priliku da sa Žilnikom provodim i po dvadeset sati dnevno – putovanje, hoteli, projekcije… Družeći se sa njim, shvatio sam da mi veoma prijaju ti naši razgovori, ali i da bi, ako bi bio zabeležen kamerom, naš dijalog možda mogao biti interesantan čak i onima koji nemaju ništa sa filmom. Jer, Žilnikova strast, hrabrost da se izbori za svoju slobodu, ali i za slobodu drugog, za ljudska prava, ta njegova upornost da i svojom biografijom i svojom umetnošču pokaže da ne pristaje ne svet oko sebe i na ono što taj svet predstavlja veoma je i retka i inspirativna.

AVANGARDA: Koja je cijena slobode i nepristajanja o kome govorite?

BALJAK: Siguran sam da Žilnik tu ništa ne bi menjao. Kada je čovek slobodan i miran, onda…

AVANGARDA: Kada već spomenuste njegovu biografiju, Želimir Žilnik je rođen 1942. godine u nacističkom logoru u Nišu, u kojem je strijeljana njegova majka.

BALJAK: Tako je. Žilnik je ratno siroče kome su oba roditelja stradala u Drugom svetskom ratu. Interesantno je i to da je Žilnik, iako jedan od najznačajnijih jugoslovenskih filmskih reditelja, po formalnom obrazovanju – pravnik. Nikada nije studirao režiju.

Sećam se da smo, tokom druženja o kojem sam govorio, jednom posetili aboridžansko selo i tu se sreli sa nekim rediteljem Aboridžaninom, kojem je Žilnik odmah predstavio scenario za film. Naime, u momentu je smislio priču o tome kako se u obližnjem zabavnom parku sreću Aboridžanin i Srpkinja koja, inače, radi u Beču. Tu se, naravno, rodi ljubav i oni uskoro odlaze u Evropu, u Austriju, gde započinju zajednički život. Žilnik tu nije stao: nastavio je da zapanjenom reditelju objašnjava koje bi sve fondove na Tajvanu i u Evropi trebalo napasti da bi se snimio takav film. Čovek je bio oduševljen.

I, kada već razgovaramo o njemu, moram da Vam kažem da na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu Želimira Žilnika predajem kao posebnu nastavnu jedinicu.

AVANGARDA: Žilnikove “Rane radove”, crni talas…

BALJAK: Da, da, naravno. U okviru te, uslovno rečeno, beogradske škole dokumentarnog filma, kojoj nisu pripadali samo Beograđani…

AVANGARDA: Nego i Vlatko Gilić, Krsto Škanata, Živko Nikolić…

BALJAK: Rani Živko Nikolić, zatim Krsto Papić, Puriša Đorđević, Krešo Golik, Stjepan Zaninović… Žilnik je, čak, i u tom sastavu posebna jedinica.

AVANGARDA: Zašto?

BALJAK: Zato što je zaista poseban. Kada god me moji studenti iznerviraju zato što kasne, zbog toga što nemaju ideju šta da rade, zato što ih mrzi da se bave ovim poslom, navedem im primer Žilnika i kažem im da je, iako ima više od sedamdeset godina, on zapravo mlađi od svih njih. Žilnik je dokaz da nije važno koliko imate godina, nego koliko se osećate mladim, jeste li radoznali, imate li elan koji vas, uprkos svemu, tera da ulazite iz filma u film. Žilnik je, dakle, jedinstven i po tome što je u glavi i dalje mladić.

AVANGARDA: Za film “Rani radovi” Žilnik je 1969. godine dobio Zlatnog medveda u Berlinu. Tema filma su događaji od prije ravno pedeset godina: studentske demonstracije 1968. i, dva mjeseca kasnije, upad sovjetskih okupacionih trupa u Prag. Kako to da je Žilnik, uprkos nagradama koje je dobijao na svjetskim filmskim festivalima, u jugoslovenskoj kinematografiji ipak ostao na margini?

BALJAK: Zato što je bio i ostao slobodan, lišen bilo kakve kalkulacije; zato što nije pristajao na uslove na koje pristaje većina. Žilnik je čovek koji nikada nije robovao bilo čemu materijalnom, to ga nije interesovalo. Bio je u stanju da napravi niskobudžetni film sa minimalnim sredstvima. Mislim, čak, da on ne bi ni znao da se snađe sa visokim budžetima: on ne radi, ne funkcioniše u tim kategorijama.

AVANGARDA: Koliko je u SFRJ bilo teško snimati film – lakše nego danas ili…?

BALJAK: Možda nije bilo lakše, ali je vaš rad kao umetnika svakako imao veću težinu. Danas je tehnika toliko napredovala da je snimanje filmova praktično dostupno svima. Svaki amater koji ima nešto bolji mobilni telefon lako poveruje da je filmski reditelj. Problem je – kakvi filmovi se danas snimaju, koja je to estetika, kakva priča…

Naravno, snimanje filmova u Jugoslaviji bilo je neuporedivo ozbiljnija i skuplja stvar. Naprosto, država je o tome veoma vodila računa. Neko je jednom, ne bez razloga, rekao da je jugoslovenska kultura bila verovatno najvažniji deo Titove spoljne politika. Kao direktor Festivala kratkog filma te sam stvari pomalo istraživao: gledao sam kratkometražne dokumetrane filmove iz tog perioda, pretraživao na kojim su sve svetskim filmskim festivalima pobeđivali i dobijali najznačajnije nagrade… O tim filmovima se pisalo, pričalo, polemisalo. Predstavljali su kulturni događaj.

Žilnik je, na primer, u sred napada jugoslovenskog političkog establišmenta na takozvani “crni talas”, koji je buknuo nakon njegovih “Ranih radova” ili “Plastičnog Isusa” Lazara Stojanovića, snimio “Crni film”. Pošto film nije dobio zeleno svetlo, pa nije ni mogao biti prikazan na Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, Žilnik, Dušan Makavejev i još nekoliko umetnika napisali su čuveni Manifest u kojem su ismejavali cenzuru, partijske i ideološke stege tog vremena.

“Festival je mrtav, iznesite leš!”, poručili su.

Koristili su, dakle, svaku mogućnost, svaku situaciju da se pobune. Što je u to vreme itekako imalo smisla, budući da je imalo i velikog odjeka u javnosti.

AVANGARDA: Kako svojim studentima objašnjavate da je u ovoj zemlji nekada bilo moguće snimiti film, napraviti predstavu, objaviti knjigu koji su mogli da zatalasaju, da uzburkaju javnost?

BALJAK: Ako izuzmemo “Plastičnog Isusa” Lazara Stojanovića, u Jugoslaviji ste, kada je reč o umetnosti, na delu imali zabranu bez zvanične zabrane, cenzuru bez cenzure. Iako neka umetnička dela nisu bila ni po estetskom ni po ideološkom ukusu vladajućih struktura, nikada nisu zvanično zabranjena. Naravno, Tito je gledao neke od “spornih” filmova i predstava i nije krio da mu se nisu svideli. Imao je svoje favorite: najviše je voleo vestren, na primer. Možete li zamisliti kako je reagovao kada su mu pustili Žilnikove “Rane radove”?!

“Kakvi su ovo luđaci, bogati!”, rekao je jednom Tito i demonstrativno napustio projekciju filma.

U Jugoslaviji su pojedini filmski i književni kritičari bili zaduženi da veličaju takozvani beli talas.

“Zar je moguće da u našoj lepo zemlji postoje umetnici koji misle da je sve crno, koji ne vide ništa dobro”, pisala je tadašnja štampa.

Ipak, to naše istaknute umetnike nije sprečavalo da rade, da stvaraju.

AVANGARDA: “Zabrane me u Beogradu, odem u Zagreb ili Ljubljanu i tamo radim šta hoću. Isto je važilo i u suprotnom smeru”, rekao mi je jednom Ljubiša Ristić… Kada je poslednji put u zemljama bivše SFRJ neko umjetničko djelo izazvalo tako veliku buru i polemiku kakvu je, recimo, 1980. godina izazvala Ristićeva “Misa u A-molu”? Zašto odavno nema takve umjetnosti?

BALJAK: Nažalost, ne mogu ni da zamislim ni jedno umetničko delo koje bi danas bilo toliko subverzivno da bi uspelo da uzburka javnost kako što je to moglo u socijalističkoj Jugoslaviji. Nekada su zbog predstave, zbog knjige ili filma zasedali partijski komiteti, reagovale su ideološke komisije. Svaka postavka i premijera drame Aleksandra Popovića bio je skandal u najavi. Na koga je Popović tačno mislio, šta je hteo da kaže, pitali su se. Te vrste loma u kulturi, te subverzije odavno, kažem, nema. Zašto, to ste me pitali. Možda zato što je u svim našim zemljama kultura na ozbiljnoj margini. A možda i zbog toga što se odavno nije pojavila generacija velikih umetnika, velikih autora kakve ste imali u SFRJ. Doduše, možda je još rano za nekakvu valorizaciju autora s početka 21. veka; možda će se jednoga dana reći – evo, to su umetnici koji su tada stvarali. Ko zna!

Ne sećam se, naravno, bure koju su izazvali Žilnikovi “Rani radovi”, bio sam dečak, ali se sećam “Časa anatomije” Danila Kiša, nekih velikih i važnih predstava, “Okupacije u 26 slika” Lordana Zafranovića… Sva ta dela ozbiljno su ustalasala jugoslovensku javnost.

AVANGARDA: Govoreći o filmu u državama nekadašnje SFRJ, Žilnik je u intervjuu beogradskom Vremenu rekao da su, za razliku od Srbije, Makedonci, Hrvati, Slovenci uspijevali da naprave dobre filmove. “O Bosancima se nema šta reći – respektabilna kinematografija Evrope! Ne treba mnogo mudrosti da se vidi na čemu počivaju ’Ničija zemlja’ ili ’Gori vatra’: na tragičnom, ali i samoironičnom propitivanju likova i sudbina i društvenog miljea Bosne – razbucane i još u prikupljanju, sa neizvesnim ishodom. Takva upitanost nad sudbinom i mestom Srbije u ’velikom domaćem filmu’ nije viđena. Gde ćemo mi sa sa ’Mi nismo anđeli 2’ i ’Ivkovom slavom’ u svet?! Ne ide se, što kaže narod, gole guzice među pijane Turke!”, rekao je tada Žilnik.

BALJAK: Budući da me taj period veoma interesuje, a i na FDU predajem upravo dokumentarni film, moram da kažem da sam nedavno na FEST-u gledao dokumentarac o kinematografiji u nacističkoj Nemačkoj. Uključujući, naravno, i filmove Leni Rifenštal. Tokom najužasnijeg rata u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, u Nemačkoj, koja je u to vreme imala i budžetske i autorske resurse na nivou Holivuda, pravljene su mahom komedije, mjuzikli, lake teme, spektakli koji nisu govorili o tom strašnom vremenu. Naravno, bilo je i nekih otvoreno rasističkih i antisemitskih propagandnih filmova, čijim je autorima kasnije suđeno… Otkuda ova asocijacija? Tokom najužasnijeg jugoslovenskog rata, u Srbiji je cvetao “ružičasti talas” u kulturi. Žilnik je pomenuo film “Mi nismo anđeli”… To je to! Taj svojevrsni eskapizam zapravo je početak ovdašnje turbo-folk histerije. Je li u prirodi čoveka da, suočen sa užasom koji ga okružuje, beži u šareni svet zabave ili je, pak, reč o nečemu drugom?

AVANGARDA: O čemu?

BALJAK: O nedostatku dobrih autora, o nemanju hrabrosti da se suočimo sa stvarnošču koja nas okružuje. U svom domenu sam se, koliko sam mogao, trudio da ne žmurim, da ne skrećem pogled sa sveta u kojem živim.

AVANGARDA: Tako je nastao Vaš višestruko nagrađivani film “Vidimo se u čitulji”, koji govori o beogradskim kriminalcima, junacima Miloševićevog doba?

BALJAK: I danas možete čuti da je taj film zapravo afirmisao kriminal i takav način života, što je apsurdno. Ako ništa, pogledajte kraj – te tri stravične sahrane… Kao reditelj, pokušavao sam se da kroz priču o tim ljudima prikažem raspad jednog sistema i nastanak novog, koji je pre svega bio determinisan ratom u bivšoj Jugoslaviji. U takvom miljeu bilo je logično da margina, da polusvet, da, kako kaže Želimir Žilnik, “šljam u lister odelima” postane vrsta junaka našeg vremena.

Sa druge strane, zanimljivo je da su, i nakon toliko godina, ljudi sa naših, ali i sa svetskih univerziteta koji se bave izučavanjem Balkana devedesetih film “Vidimo se u čitulji” uvrstili u obaveznu literaturu. U 35 minuta mog filma čovek očito može na brz i sveubohvatan način da sagleda vreme ratova i Slobodana Miloševića. Sviđalo se to nekome ili ne, taj film je postao dokument vremena; odavno je deo istorijske građe.

AVANGARDA: Nedavno ste radili i film o Hrtkovcima, o protjerivanju Hrvata iz tog sela početkom devedesetih.

BALJAK: Zajedno sa BIRN-om, taj sam film snimio mnogo godina nakon što je Vojislav Šešelj, zajedno sa svojim saradnicima, na trgu u Hrtkovcima javno čitao spiskove hrvatskih porodica i tražio od njih da napuste Srbiju. Vršili su pritisak na te ljude, zastrašivali ih, bacali im bombe u dvorišta… Tako su ih naterali da odu.

Istovremeno, u Hrvatskoj je postojalo selo Kula u kojem su živeli Srbi. Devedesetih, stanovnici Hrvtkovaca i Kule su, u skladu sa predlogom Dobrice Ćosića i Franje Tuđmana, realizovali tu bolesnu ideju “humanog preseljenja”.

Kada sam, mnogo godina kasnije, posetio raseljene srpske i hrvatske porodice, shvatio sam da vreme nije ublažilo nelagodu i teskobu koju su ti ljudi morali osećati i devedesetih. Nije lako živeti u tuđoj kući, na tuđem imanju, znate… A svoje ste bili prinuđeni da ostavite. Interesantno je, svi danas veruju da su u toj razmeni loše prošli: navodno su svoje lepe i velike kuće zamenili nekakvim kršem. To je potresno.

Poražavajuće je to što je država Srbija Vojislavu Šešelju protekle nedelje dozvolila da napravi incident i da stanovnicima Hrtkovaca dodatno poremeti i onako težak život. Mislim da je moj film o Hrtkovcima morao biti emitovan prošle nedelje kako bi se ljudi podsetili šta se tamo zapravo dogodilo.

AVANGARDA: Ovdje se, to ste čuli, često kaže kako je Šešelj u Hagu zapravo osuđen za “verbalni delikt”…

BALJAK: Veoma je važno stalno ponavljati da je Vojislav Šešelj pravosnažno osuđeni ratni zločinac, a da je Aleksandar Vučić, predsednik ove zemlje, najbolji đak osuđenog ratnog zločinca. To je Srbija u kojoj živimo i Vi i ja. Mi se sa tim ne možemo pomiriti. Nikada! Takođe, ko god da je na vlasti u Hrvatskoj – a ni tamo baš ne cvetaju ruže – ne može očekivati pomirenje sa Srbijom dok je vode ovi koji su danas na vlasti.

Ovih dana moja ćerka učestvuje na takmičenju u debatovanju, pa je, tim povodom, išla i na pripreme u Zagreb. Moram da Vam kažem da sam bio oduševljen kada sam shvatio da se veoma lepo družila sa svojim vršnjacima u Hrvatskoj. Niko se od te pametne dece nije ni osvrnuo na idiotske izjave Ivice Dačića, Aleksandra Vulina… Pitam ćerku gde je smeštena?

“U hostelu, na Trgu nekog bana Jelačića”, kaže.

Moje dete ne zna da je to centar Zagreba! Ipak, srećan sam, kažem, da se lepo druži sa vršnjacima u Hrvatskoj, da se odlično razumeju, da ih ne dotiče ludilo i idiotizam ni sa jedne strane. To je važno! Kao što bi bilo važno da, osim te dece, nekako svi sa ovih prostora naprosto – nestanemo; da izumremo kao debili, kao dinosaurusi; da se cela stvar resetuje i da ta pametna i neopterećena deca konačno počnu da žive normalno.

(Tamara Nikčević, Avangarda / Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!