Janja Beč: Zakon o kažnjavanju poricanja genocida – sramna podvala

17 Nov 2016

Kažnjavanje zatvorom od pet meseci do pet godina se odnosi samo na “pravomoćne presude donesene u Srbijii u ICC - Međunarodnom krivičnom sudu od 2002.” A šta ćemo sa Holokaustom, sa Kamboždom, sa Ruandom, sa Gvatemalom, sa jermenskim genocidom, sa Argentinom, šta ćemo sa Bosnom i Hercegovinom od aprila 1992. do jula 1995?

”Samo ljudi imaju zakone… ljudi ih moraju stvarati.. ljudi ih moraju izgrađivati” Raphael Lemkin, tvorac reči genocid i Genocid konvencije – Konvencije o sprečavanju ikažnjavanju zločina genocida, usvojene jednoglasno Rezolucijom 260 SB UN9.12.1948 na zasedanju Generalne Skupštine Ujedinjenih Nacija, u Parizu, u Pallais de Challiot / Palata Šajo

Kažnjivost negiranja genocida stigla je u Parlament Republike Srbije, 15. novembra 2016. godine. U istom prostoru se dešava igrokaz o Izmeni i dopuni Krivičnog zakona, član 40 o negiranju genocida, gde je jula 1995. sadašnji premijer Srbije tražio da se za jednog Srbina, ne građanina ili građanku Srbije, pobije sto Muslimana, što se posle i dogodilo. U jednom drugom prostoru 25. jula 1995. Richard Goldstone, prvi glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i sudija Ustavnog suda Južne Afrike, izabran na predlog Nelsona Mandele, podiže optužnicu za genocid na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, u vremenu od aprila 1992. do jula 1995, počinjenog protiv bošnjačkog naroda. Isti juli, ista godina, različiti kosmosi.

Šta je onda problem? Došli smo do toga da se poricanje genocida u Srbiji kažnjava zatvorom. To je dobra vest koja govori o sazrevanju jednog naroda i društva koje ima snage da prekine teret ćutanja, da izađe iz poricanja koje je uvek strategija države, kao što je i genocid kao proces a ne događaj, zločin države, da prođe kroz trauma kroz koje se ovde nije prolazilo vekovima, da prođe put od kolektivne do individualne krivice. Ali nije tako. Ovo je jedan postgenocidni zakon o kažnjavanju poricanja genocida. Zašto? Zato što je to jedna sramna podvala, sramna i infantilna. Kažnjavanje zatvorom od pet meseci do pet godina se odnosi samo na “pravomoćne presude donesene u Srbijii u ICC – Međunarodnom krivičnom sudu od 2002.” A šta ćemo sa Holokaustom, sa Kamboždom, sa Ruandom, sa Gvatemalom, sa jermenskim genocidom, sa Argentinom, šta ćemo sa Bosnom i Hercegovinom od aprila 1992. do jula 1995?

Zašto je ovo postgenocidni zakon o kažnjavanju poricanja genocida? Zato što ima sve karakteristike postgenocidnog uma kao osnove postgenocidnih društava. Postgenocidna društva su ona društva koja su najdublje deformisana vladavininom terora. Vladavina terora je kada oni jednog taknu, a hiljade se parališe strahom. Ne moraju ništa više da rade, samo jednog taknu. To je vladavina terora. Ta najdublja deformacija se pojavno, i u parlamentu i na pijaci, svaka čast pijaci naravno, vidi jasno kao gubitak identiteta, razaranje ličnosti, kolaboracija, infantilizacija i adaptacija. Previše je tu razorenih identiteta siromaštvom i gubljenjem samopoštovanja, previše je tu dezorijentacije i poremećene percepcije stvarnosti, previše je tu preuzimanja identiteta tlačitelja u kolaboraciji, previše je tu infantilnosti koja veruje da ako zatvorimo oči onda nema Sunca odnosno, ala smo opet prevarili Evropu. Šibicarski.

Hajde da se nadamo da adaptacije ima manje, adaptacije na vladavinu terora. Adaptacija koja se dešava kao kolaboracija manjine sa režimom terora ili druga krajnost, kada većina mrtva hoda zato što su izgubili volju za životom, izgubili su nadu da će biti bolje. A cilj adaptacije je da se uništi svaki otpor, da se i dalje vlada strahovima i mržnjom.

“Mašta zakonodavca mora biti bogatija od mašte kriminalca”, rekao je Lemkin dok je radio na Genocid Konvenciji. To važi i danas. I ovde.

I još u Genocid konvenciji piše, član III “Biće kažnjena sledeća dela: (a) genocid (b) sporazum o izvršenju genocida; (c) neposredno i javno podsticanje na izvršenje genocida; (d) pokušaj genocida; (e) saučesništvo u genocidu.

I piše još , član IV, “Lica koja su izvršila genocid ili bilo koje drugo delo pobrojano u članu III bice kažnjena, bilo da su državni rukovodioci, službenici ili pojedinci”.

Znači, ne narod, ne, nego pojedinci. Mašta zakonodavaca u Srbiji danas mora biti bogatija od mašte kriminalaca od kojih neki sede u Parlamentu koji donosi zakone, ili su rukovodioci, ili su službenici ili su samo pojedinci.

Znati o genocidu je strašno.

Još je strašnije ne znati. A za donosioce odluka u Parlamentu Srbije ABCD genocida se mora naučiti.

A – genocid je zločin države i njenih insitucija; B – genocid je proces; C – poricanje genocida je strategija države i njenih institucija; D – postgenocidna društva su ona društva koja su duboko deformisana vladavinom terora i u kojima je važno utvrditi ko je imao koristi od genocida, pre svega pratiti tokove novca. To može da pomogne mašti zakonodavaca da bude bogatija od mašte kriminalaca.
(Radio Slobodna Evropa)