JANJA BEČ-NEUMANN: Srbija izvozi samo strah i maline

19 Nov 2011

Srbija ima najviše počinilaca zločina po glavi stanovnika u regionu, sa tim će mora živeti nekoliko sledećih generacija

Sociolog, istraživač genocida, pisac i predavač (doktorirala sociologiju na Zagrebačkom univerzitetu i Univerzitetu Cambridge) Janja Beč-Neumann samo za Dane objašnjava zašto ex Jugoslavija nije imala moći, zašto Slučaj Sanader još nije moguć u drugim državama Zapadnog Balkana. “Ovde još vlada, u različitim pojavnim oblicima i u različitoj jačini, mentalitet kmetova i svaki iskorak prema vladavini prava je iskorak prema dignitetu i pojedinaca i zajednice”, kaže, između ostalog, ova intelektualka

DANI: Imali ste loša iskustva s popisivačima. Da li to išta govori o Srbiji danas? Smatrate li da se takvo što može dogoditi bilo kome na Balkanu, ko “suviše” pita?

BEČ-NEUMANN: To je, po meni, samo vrh ledenog brega. Srbija ima ogroman potencijal za nasilje, ali na sreću nema sada materijalne snage da to nasilje aktivira (novac, oružje, vojsku, policiju, niti sve medije). Ali kao fenomen, meni sada, taj moj slučaj, jeste zanimljiv kao model, kao duboki psihološki otisak toga društva. Kako kaže pokojni arheolog, akademik Dragoslav Srejović, koji je otkrio i istraživao Lepenski vir, istorijsko propadanje srpskog naroda nastaje iz njegove nesposobnosti da komunicira sa drugima.

DANI: Srbija je dobila preporuku, odnosno mišljenje Evropske komisije da može dobiti kandidatski status za članstvo u Evropskoj uniji. Od presudnog značaja je bilo hapšenje optuženih za ratne zločine, bjegunaca Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Ova dva hapšenja izvršena su u roku od dva mjeseca, ali sa zakašnjenjem od 15 godina. Kako Vi gledate na to?

BEČ-NEUMANN: Genocid je zločin države. Poricanje genocida je strategija države. Tako se o genocidu svuda u svetu predaje. Tako je u međunarodnom krivičnom pravu. Tako je u Genocid konvenciji. Tako je u Haškom tribunalu. To su aksiomi. A skrivanje optuženika za ratne zločine i genocid je takođe strategija države. Te ljude je neko skrivao sve te godine. U jednoj policijskoj zemlji kao što je Srbija poslednjih 200 godina, posebno od Berlinskog kongresa 1878. teško je čak i zamisliti da je sve to bilo slučajno, spontano, da su to radili neki usamljeni pojedinci i tako dalje. Meni je zanimljivo da su i Ratko Mladić i Goran Hadžić uhapšeni u Vojvodini, Hadžić – između manastira Krušedol i Vojne kasarne, a Mladić u Lazarevu, mestu koloniziranom posle Drugog svetskog rata, posle proterivanja Nemaca iz Vojvodine. Oko pola miliona Nemaca je tada proterano, a oko 30.000 ili 60.000, zavisi od izvora podataka, je umrlo po logorima, uglavnom deca i starci, od bolesti i gladi. To je jedna od velikih tabu tema Vojvodine. Sada se opet otvara posle usvajanja u Parlamentu Srbije jednog od EU zakona, to je zakon o restituciji.

DANI: Da li u srbijanskom društvu primjećujete ikakve znakove istinskog suočavanja s prošlošću?

BEČ-NEUMANN: Mi živimo u vremenu koje nije samo postratno, nego i post-genocidno, a onda je sve mnogo teže. Srbija ima najviše počinilaca zločina po glavi stanovnika u regionu, sa tim će mora živeti nekoliko sledećih generacija. Nije to lako nasleđe i ti procesi su transgeneracijski, može to da traje i ceo vek. U Srbiji se od 1997. u osnovnim školama uči iz Istorijske čitanke, gde u delu o holokaustu nema ničega o holokaustu, piše samo u mapi genocida (stalno mape, mape, mape) da je bilo 6 genocida protiv Srba: nemački, hrvatski, italijanski, mađarski, hrvatski i albanski. To je udžbenik koji je za upotrebu odobrilo Ministarstvo prosvete Srbije i koristi se već 14 godina, 14 generacija je tako učilo.

Ipak ima promena, nije to više totalno poricanje koje se meri preko onih 12 tačaka, nije isto kao 1987, ili 1990, ili 1995, ili 1999, ili 2004, ili 2011. Moramo se setiti da jeste postojao Mirovni pokret u Vojvodini, u Beogradu i u nekim gradovima Srbije. Sada ti ljudi mogu da proslavljaju 20 godina osnivanja. To jesu bile i ostale male, izolovane, marginalne grupe, ali bez tih usamljenih i časnih i, kažu, politički naivnih ljudi, sve bi bilo mnogo strašnije, surovije i okrutnije. Da kažem i da je iz Vojvodine, prema procenama, otišlo oko 200.000 ljudi, uglavnom Mađara, Slovaka, Rusina, Hrvata, Rumuna, ljudi iz nacionalno mešanih brakova… Ono što se sada u Haškom tribunalu zove “ne-Srbi”, ali i puno Srba upravo iz antiratnog pokreta i onih koje nije zahvatio srpski nacionalistički virus ratnog besnila, a mogli su i hteli da odu odavde.

DANI: Kosovo je i dalje pitanje oko kojeg će se u Srbiji lomiti koplja. Opća je ocjena da će do priznanja Kosova kao nezavisne države morati doći kad-tad. Neke zemlje Evropske unije poručuju Srbiji da to uradi što prije. Navodno je njemačka kancelarka Angela Merkel predsjedniku Srbije Borisu Tadiću jasno rekla da datum početka pregovora o punom članstvu Srbija neće dobiti prije 2019. ukoliko ubrzo ne dođe do priznanja Kosova. Analitičari često kažu da bi za svakog srpskog političara priznanje Kosova u ovom trenutku značilo političko samoubistvo. Šta Vi mislite o tome?

BEČ-NEUMANN: Monolitni srpski identitet više ne postoji. On je počeo da puca iznutra upravo antiratnim pokretom u samoj Srbiji, pre svega u Vojvodini. On zapravo nije nikad ni postojao, te podele su sve procesi dugog trajanja. Da spomenem neke koje i sada određuju živote ljudi; prva, Srbi u Hrvatskoj, Srbi u Vojvodini, Srbi u Bosni i Hercegovini, Srbi na Kosovu. Onda urbani Srbi i ruralni. Onda Srbi žrtve i Srbi počinioci zločina. Onda Srbi-bogataši posle ovih ratova i Srbi osiromašeni ili su već bili siromašni. Onda Srbi sa tradicijom pismenosti od nekoliko generacija i Srbi koji te tradicije nemaju. Onda Srbi pravoslavni i Srbi ateisti. Onda Srbi koji u tri generacije spadaju u elitu i oni koji su to u prvoj generaciji. Nažalost, Srbi elitu i nemaju u modernom smislu, u kontinuitetu od nekoliko vekova, osim vojničke, ali to je neka druga tema. Pa Srbi u antiratnom pokretu i Srbi egzekutori. Onda Srbi koji znaju šta se dešavalo i koji to i kažu javno, kažu “znali smo, žao nam je, stidimo se”, i koji nisu spremni da to ponove ikad i Srbi koji bi opet sutra išli u isti rat ili nove ratove kada bi bilo aviona, kamiona, tenkova i naravno miliona.

Monolitni srpski identitet je uveden u ekstremnim situacijama kao što su bili ratovi 1991-1999, on je uveden pre svega nasiljem, strahom i naravno oružjem. Nema rata bez oružja, bez tenkova, aviona, kamiona, miliona, triliona. Srbija sada to više nema. Tenkove, milione, kamione, avione. Četiri stuba nose svaki rat; novac, policija, vojska i mediji. Sada je već deset dana policija u Srbiji u štrajku, traže veće plate i bolje uslove rada. Rade skraćeno, samo hitne slučajeve, 30% radnog vremena. Ne mogu da zamislim kako bi to bilo da se pošalju na Kosovo i da rade skraćeno 30% radnog vremena. I meni jeste praktično pitanje iz svakodnevnog života: Gde se seku balvani? Kako se transportuju do tih graničnih mesta? Ko to plaća? Ko vozi te kamione sa balvanima? Ko plaća šofere, benzin?

DANI: Vojvodina je otvorila svoje predstavništvo u Bruxellesu, “glavnom gradu” Evropske unije i NATO-a. Da li je to još jedan znak da politički procesi u Srbiji neće biti završeni priznanjem Kosova, te da je tek očekuju pitanja rješavanja statusa Vojvodine i Sandžaka?

BEČ-NEUMANN: To govori o slabosti Srbije, o ispadanju iz vremena, pa velike firme imaju kancelarije u Bruxellesu. Zašto ne i Vojvodina? Špajz, kuhinja, hrana ratova koje je vodila Srbija 1991. – 1999. je bila Vojvodina. Kada su ratovi izgubljeni izbeglice je primila Vojvodina, oko 400.000 Srba iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova; 19 izbeglica na 1.000 stanovnika u Vojvodini i 4 u Srbiji. Vojvodina je skrivala najtraženije begunce, optužene za ratne zločine i genocid, Mladića i Karadžića. Pola Vojvodine je kupio narko boss Darko Šarić. Kancelarija u Bruxellesu jeste aktivan otpor takvoj politici u kojoj se i za kupovinu olovke mora ići u Beograd po odobrenje. Koliko Vojvodina puni budžet Srbije i koliko dobija nazad? Ja to ne mogu nigde da nađem. Možda nađem u kancelariji u Bruxellesu.

DANI: Hrvatska je nedavno pokrenula inicijativu da se sudske odluke koje donesu sudovi u Srbiji u procesima za ratne zločine ne priznaju. Šta mislite o tome i kakve bi to posljedice moglo imati s obzirom da bi, naprimjer, i BiH mogla bez obzira na svoje unutrašnje političke probleme posegnuti za sličnim aktom?

BEČ-NEUMANN: Hrvatska ima snage da prva u celom regionu, ponavljam: duboko traumatiziranom postratnom i post-genocidnom, pokrene pitanje korupcije i kriminala na najvišem nivou, a korupcija spada u oblik nasilja u EU. Slučaj Sanader je za sada nezamisliv u ostalim po tome vrlo sličnim državama, što govori o zrelosti toga društva da prođe istinski kroz traumu i da tako preventira nove traume i izađe istinski iz “psihologije periferije”. Region je bio periferija velikih imperija: otomanske, austrougarska, fašističke, komunističke i tada formirana i održavana psihologija periferije ne omogućava razvoj pozitivne samo-percepcije, koja je uslov za poštovanje i sebe i drugih. Ovde još vlada, u različitim pojavnim oblicima i u različitoj jačini, mentalitet kmetova i svaki iskorak prema vladavini prava je iskorak prema dignitetu i pojedinaca i zajednice.

DANI: Smatrate li da u regionu postoje snage koje bi mogle da pokrenu neophodne procese suočavanja s prošlošću i pomirenja?

BEČ-NEUMANN: Kako da ne. Postoje već dvadeset godina, ali su malobrojne i marginalizovane od ratno-pljačkaško-kriminogenog lobija u celom regionu, a pre svega u Srbiji. Jedino što Srbija još uvek izvozi su nesigurnost, strah i maline. Ali ni malinari više nisu kmetovi. Oni neće vise da im iko čuva njihove novce i pitaju kao Nenad Čanak: “A čiji su naši novci?” Bore se, ne šute više kmetski, i organizuju se.

DANI: Kako ocjenjujete rad Haškog suda i Tužilaštva?

BEČ-NEUMANN: Pozitivno, uz sve primedbe koje ja imam. Na primer, uništavanje dokaza u vezi Srebrenice sa izgovorom da nije bilo mesta gde da se čuvaju ti dokazi, onda veličina optužnice u slučaju Slobodan Milošević, itd. Ali, ukupno, Haški tribunal jeste prvi ikad uspostavljeni međunarodni krivični sud koji nije vojni (osim ad-hoc Russelovog suda i ženskih sudova za ratne zločine u Lahoreu i Tokiju), zatim on ne bi bio moguć za vreme hladnog rata, zatim Slobodan Milošević je prvi predsednik države kome se sudi na međunarodnom sudu, zatim prva optužnica za genocid je podignuta u Haškom tribunalu 1995, Srebrenica, Mladić & Karadžić, zatim prvi tužilac, inače sudija Ustavnog suda Južne Afrike Richard Goldstone, nije imenovan 14 meseci posle osnivanja Haškog tribunala zbog neslaganja u međunarodnoj zajednici oko izbora glavnog tuzioca. Sretna sam da mogu danas da kažem da je Richard Goldstone – moj prijatelj koji je pisao predgovore za sve moje knjige i puno mi pomagao u teškim trenucima, član saveta moga postdiplomskog kursa Ratni zločini genocid i sećanja, www.war-crimes-genocide-memories.org i predavač na tom kursu – udario dobre temelje tome sudu, od kamena, a ne od peska. Sud u Haagu zapravo jeste osnovan kao ustupak javnom mnenju za nečinjenje u ratu u Bosni i Hercegovini, da se umiri međunarodno javno mnenje, sa nadom velikog dela te iste međunarodne zajednice da će to biti sud koji neće zapravo ništa ni raditi, još jedno Potemkinovo selo međunarodne pravde. Richard Goldstone je to ipak drugačije shvatio i radio profesionalno, ozbiljno i predano. Svaki glavni tužilac je dao svoj lični pečat radu Haškog tribunala, i ti periodi su različiti. Richard Goldsone je počeo skoro bez ikakvih dokaza, to je jedna od razlika Haškog tribunala i Nuernberškog tribunala. Tamo su tužioci imali milione stranica dokaza precizne, birokratske, nacističke države Nemačke, a on je imao dokaze koje je sakupljala usred rata, u leto 1992, grupa građana u Zenici koju je pokrenula i organizovala profesorka Fadila Memiševic. (Mothers of Justice Sergio Paini, www.war-crimes-genocide-memories.org, books) Danas posle toliko godina, Haški tribunal ima milione stranica dokaznog materijala. U kulturi ćutanja, laži, prevare i straha Haški tribunal jeste ogroman pomak u svesti da je pravda i u zemlji bez pravde moguća.

DANI: Da li je pravosuđe zemalja nastalih na području bivše SFRJ u stanju da nastavi procesuiranje ratnih zločina te da pravda bude namirena u mjeri u kojoj će u narednim desetljećima generacije živjeti normalno, neopterećene prošlošću (naravno ovo je samo jedan od segmenata koji bi taj život učinio normalnijim, bar stabilnijim, bez incidenata i tenzija produkovanih najstrašnijim ratnim zločinima i njihovim nekažnjavanjem)?

BEČ-NEUMANN: Pa, recimo, studenti profesora Milana Popovića jesu u stanju da tako rade ako budu u pravosuđu. Meni je zanimljiva priča Louisa Morena Ocampa, glavnog tužioca u ICC-u, Međunarodnom krivičnom sudu, koji je meni ispričao 2007. kada je bio predavač na mom kursu Ratni zločini, genocid i sećanja u IUC, Inter University Centre u Dubrovniku, i kada je već i on video da neću uspeti da odbranim moj kurs posle pet godina rada, prvi i jedini do sada (Univerzitet u Sarajevu & Univerzitet u Bologni, ERMA, Evropski regionalni postdiplomski kurs Ljudska prava i demokratija u Jugoistočnoj Evropi, 2002. – 2007. i Inter-University Centre, Dubrovnik) takav kurs u celom post-genocidnom i postratnom regionu. On je kao student prava imao profesora koji je stigao u Argentinu posle propasti Španske republike i pobede fašizma u Španiji i predavao je na Pravnom fakultetu u Buenos Airesu. Kada je 1976. počela vojna hunta u Argentini, ili “prljavi rat”, ili genocid, zavisi kako to ko zove, taj profesor, žao mi je da nemam njegovo ime, je isteran sa fakulteta i uskoro je umro. Kada su posle kraja vojne hunte, posle izveštaja Nunca Mas (Nikad više), izveštaja komisije koju je predvodio Ernesto Sabato, argentinski fizičar, saradnik Marije Kiri i pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, sudili generalu Videli, pet tužilaca su bili studenti toga profesora. Hoću da kažem, pravosuđe u regionu zavisi i od toga od koga su učili pravnici. Da li su im profesori bili kao taj profesor u Buenos Airesu, ili su optuženi za korupcije, seksualna zlostavljanja, itd.

DANI: U Srbiji su odavno partizanski i četnički pokret izjednačeni. Postoje i vrlo važne institucije, poput Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, koje se bave kreiranjem drugačijeg pogleda na prošlost u odnosu na “istinu”, kreiranu 50 godina u socijalističkom sistemu. Smatrate li da je riječ o zloupotrebama i kakve će to posljedice imati?

BEČ-NEUMANN: Parlament Srbije jeste izjednačio ta dva pokreta. Ali Parlament Vojvodine kao autonomne pokrajine to nije učinio. Zašto? Pa Vojvodina i nije imala četnika u Drugom svetskom ratu. Sada ima. U Sremu, odakle je moja mama, ljudi su govorili “Ide fašizam”, a ne Nemci, ili ustaše, ili četnici, ili ljotićevci, ko god. Nego ide fašizam.

DANI: Na prostoru bivše Jugoslavije kontinuirano se vrši dodatna viktimizacija žrtava. Utočište za to Srbi pronalaze u Jasenovcu, Hrvati u Bleiburgu, a Bošnjaci u Srebrenici. Da li umjesto ozbiljnog posla za istoričare, sociologe, psihologe na sceni imamo politike, koje tragediju koriste za kreiranje konstantne nestabilnosti, ali i homogeno i lojalno biračko tijelo, koje će ostati uz “njih” na bazi straha od drugoga?

BEČ-NEUMANN: Pa ovaj ceo region nije prošao kroz traume ne samo Drugog svetskog rata, nego nije prošao kroz traume poslednjih 500 godina, traume su se samo potiskivale, guralo se pod tepih u toj kulturi laži, prevara, straha. “Potisnuti traumatski događaji, ne mogu prestati samim potiskivanjem kako na društvenom, tako i na individualnom nivou. Upravo suprotno; oni nastavljaju da ključaju na površini, kao prećutane činjenice, koje mogu nekontrolisano eksplodirati, kada se stvori za to povoljna politička ili ekonomska situacija”, napisao je Dan Bar-On u pogovoru za moju knjigu Arhipelag Atlantida (Buybook, Sarajevo, 2004).

DANI: Nedavno je predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik s nipodaštavanjem i vrlo uvredljivo govorio o bošnjačkom narodu kao naciji, izmišljenoj tokom proteklog rata. Kakvi su skriveni ciljevi iznošenja ovakvih neutemeljenih, ali nažalost, ne novih i “zapaljivih” teza?

BEČ-NEUMANN: Deo kulture laži, prevare i straha. Kako kaže Andrić: “Vikom straši prazninu.” I opet psihološki otisak predstavnika postojećih pre svega političkih elita na vlasti u celom regionu. Jugoslavija je nastala kao poklon Srbiji, ratni plen 1918. i kao sve što je nezasluženo zapravo nije imala moć. Elite su bile uglavnom, što je normalno u jednom seljačkom, uglavnom nepismenom društvu gde je elita bila vojničko-hajdučko-uskočka 500 godina, i onda malo sveštenička i učiteljska, i onda u jednoj utopijskoj revoluciji posle 1945. oko 6 miliona ljudi iz sela prelazi u grad. Onda se stvarala ta treća generacija elita u seljačkim društvima, prvo, vojnička-policijska, onda učiteljsko-sveštenička i stiže se do tehničke elite, recimo Energoinvest, Rade Končar, Petrohemija Pančevo, svetski standardi, uspešni na svetskom tržištu. Sada posle ratova 1991. – 1999. imamo regresiju i povratak u tu neku novu vojničko-hajdučko-uskočku-narkokarelističku elitu. To je pomračenje u podne. Da kažem da je ta grupa koja je imala kontinuitet elita u barem tri generacije ili pobijena, elitocid u Bosni i Hercegovini, (izvanredan doktorski rad Denisa Gratza na Univerzitetu u Hamburgu) ili je proterana na razne načine, ili je potpuno osiromašena. Stari, oprobani, surovi, okrutni recept; poubijaj, raseli ili osiromaši.

Duška Jurišić (Dani)

Podelite ovu stranicu!