Janja Beč: Bez Vojvodine Republike, mi smo hor prosjaka

09 Oct 2015

Mi nemamo šta da izgubimo

U Pan?evu ima jedna kula i to nije Pan?evo na vodi i to nisu emirati i šeici, jer emirati i šeici su u Ba?koj gde kupuju i otimaju zemlju. U Pan?evu ima jedna kula na zgradi pošte i ovoga leta je na toj kuli nacrtan jedan mural, ogroman, 10 sa 12. Na tom muralu je jedan ?ovek, jedan ?ovek radnik, i to je prvi put da od jogurt revolucije imamo u Vojvodini na muralu radnika, a ne ratnika, ne ratnog zlo?inca, ne ratnog profitera, ne ratnog ministra, ne ratnog lekara, nego imamo radnika. Taj radnik je pametan bio, sposoban, vredan, ostvario je rezultate, bio je poznat, postao je slavan. On je rodom i odgojem Vojvo?anin, Mihajlo Pupin iz Idvora.

Slobodu nam niko pokloniti ne?e, od porodice do društva. Za slobodu moramo da se borimo i možda je taj mural u Pan?evu neki vesnik, neka lasta koja ne ?ini prole?e, ali može da nagovesti da je jedan ciklus akindžijskog življenja završen, da po?inje jedan ciklus života u kome su vrednosti one kojih je nosilac i simbol bio Mihajlo Pupin i sli?ni njemu.

Šta su akindžije? Akindžije su bili ljudi bez škole, zanata i imanja u Otomanskom carstvu, koji su bili na granicama Otomanskog carstva i koji su služili za to da pripreme ratove. Oni su pripremali tako što su, u našem slu?aju, prelazili Savu i Dunav, dolazili u Vojvodinu, plja?kali, palili, ubijali i i strahom praznili teritorije kroz koje je kasnije vojska mogla da pro?e. Taj akindžijski period mi danas živimo od jogurt revolucije najmanje. Kako su akindžije živele kada nije bilo ratova? Isto kao i danas: od onoga što su oplja?kali, od prodaje roblja i živeli su od šverca i nepla?anja poreza. Taj mentalni sklop je svuda oko nas i mi smo njihovi sužnji i taoci.

Zašto smo pristali na to, zašto se nismo borili protiv toga? Zato što umemo da radimo, a ne umemo sa nasiljem da plja?kamo i osvajamo. Mi nismo glupi, mi samo nismo mogli da sanjamo toliku brutalnost, okrutnost i surovost, i toliku glad. Nikad dosta stanova, nikad dosta para, nikad dosta i?ega. Naše su ruke umorne od plja?ke, umorne su od davanja, umorne su od neznanja. Umorni smo od oligarhijske elite, koja jednim potpisom može sve da uništi što su generacije stvarale. Mi imamo pravo da na to ne pristanemo i da se borimo. Mi se jesmo borili protiv rata: 200.000 ljudi, deset procenata stanovništva, otišlo je odavde zato što nije pristalo na rat. I mi nismo to radili nasiljem, mi smo išli nenasilno, a danas smo dovedeni u stanje da živimo u takvoj bedi. Mi smo hor prosjaka, mi svi što smo ovde, mi smo hor prosjaka, oni su sve uzeli. Nenasilno, mi moramo da pokažemo da imamo potencijal, uprkos strašnim pokazateljima. Mi moramo da pokažemo da imamo unutrašnju snagu, da se odbranimo i da ne damo to što je naše. Nismo mi kindergarden, nismo mi ni?ije obdanište iz Beograda ili bilo ?ije obdanište. Ako znamo da radimo, mi moramo da nau?imo i da ?uvamo to što smo zaradili, a ne neko da nam baca mrvice. Nama mrvice ne trebaju, nama ne treba ni pet ni sedam posto, nama treba toliko koliko smo stvorili. I to ne damo.

Ne smemo da dopustimo da nas gurnu u nove oružane sukobe, za šta su sposobni jer ne znaju ništa drugo da rade. Moramo da se borimo da naš premijer ima bar deset godina radnog staža u struci, u uspešnoj firmi, a ne da bude bez dana radnog staža. Moramo da se borimo da naš ministar prosvete bude obrazovaniji nego što je prosek stanovništva, moramo da se borimo da ministar spoljnih poslova govori dva strana jezika, a ne da ne govori ni svoj kako treba. Moramo da se borimo da u Elektroprivredi elektroinženjeri, monteri, tehni?ari rade, zara?uju, održavaju sistem. Jer ako nam sistem budu održavale frizerke, manekenke i sli?ni, taj ?e sistem da se sruši, neovisno kome ?e formalno da pripada. Ne smemo da dozvolimo da, ako mi pla?amo Infostan, da jedna od visokih pozicija bude sprema?ica iz bivše Agrobanke. To ne može da se radi. Mi moramo da se oslobodimo straha. Mi nemamo šta da izgubimo, pogledajte oko sebe – i nemamo! Mi moramo da damo smisao tom svom životu, ?iji ?e cilj biti u obliku Vojvodine Republike, da živimo kao pristojni ljudi a ne kao varalice i ubice.

(govor na “Šetnji za Vojvodinu”, 5. oktobra 2015)

Podelite ovu stranicu!