JAN-WERNER MÜLLER: Homo Orbánicus

31 Mar 2018

Prikaz knjige Paula Lendvaija „Orbán: Hungary’s Strongman / Orbán: mađarski gazda“, Oxford University Press, 2018.

Posetioci koji dolaze u Budimpeštu možda su negde pročitali da je Mađarska prva zemlja Evropske unije sa autokratskim režimom. Prestonica na Dunavu svakako ne odaje takav utisak: atmosfera nije represivna već opuštena; ulicama ne marširaju paravojne jedinice; može se čak naići na manje proteste protiv vlade koje mirno nadzire policija. Vladajući „izam“ izgleda nije autoritarizam već hedonizam: od predivno obnovljenih parnih kupatila do „oaza piva“ u starom jevrejskom kvartu – imućni građani i sve veći broj turista kao da uživaju.

Za Viktora Orbána, mađarskog premijera od 2010, ne vezuje se kult ličnosti. On je shvatio da autoritarni populizam ne sme evocirati predstave iz diktatura 20. veka: ne sme biti nikakvog nasilja na ulicama, tajne policije koja kuca na vrata kasno noću, prisile da građani javno pokazuju svoju lojalnost. Umesto toga, moć se prisvaja putem sveobuhvatne kontrole pravosuđa i medija; iza govora o zaštiti siromašnih porodica od multinacionalnih korporacija krije se „burazerska ekonomija“, u kojoj čovek mora biti na pravoj strani da bi ekonomski napredovao.

Kao i svi populisti, Orbán sebe s lakoćom predstavlja kao autsajdera koji se bori protiv „elita“, mahom „sumnjivih”, koje su sa svojim „globalističkim“ vezama pretnja narodu. Prošle jeseni vlada je vodila žestoku kampanju protiv menadžera mađarsko-američkog hedž fonda i filantropa Georga Sorosa, tvrdeći da je njegova „imperija“ rešena da zada „završni udarac hrišćanskoj kulturi“. Ne treba zaboraviti da je Orbán bio prvi značajniji evropski političar koji je podržao Trumpa (čiju je pobedu slavio kao „povratak realnosti“ u inat političkoj korektnosti i liberalnom licemerju). Mađarska svakako nije SAD, ali jasno pokazuje kako postupaju populisti s dovoljno moći kada dođu na vlast.

Paul Lendvai, mađarsko-austrijski novinar koji je nekoliko decenija izveštavao o srednjoj Evropi za Financial Times, napisao je odličnu Orbánovu biografiju, za koga kaže da je „najsposobniji i najkontroverzniji političar u modernoj mađarskoj istoriji“. Njegova knjiga Orbán: mađarski gazda / Orbán: Hungary’s Strongman nam pruža i koristan pregled istorije Mađarske od pada komunizma do danas – Orbán je ključan za razvoj ove zemlje još od kraja 90-ih godina prošlog veka, kada je prvi put izabran za premijera. Lendvai ga predstavlja kao često osvetoljubivog čoveka, nemilosrdnog u borbi za moć.

Orbán je dugo negovao imidž čoveka spremnog za borbu: strastveno voli fudbal i špageti-vesterne. Njegov omiljeni junak je osvetnik koga glumi Charles Bronson u Bilo jednom na Divljem zapadu; tvrdi da je ovaj film gledao bar 15 puta. Voli da ističe svoje „plebejsko“ poreklo i vrednosti: njegova porodica nije imala tekuću vodu, a deca su za vreme raspusta radila u polju. U toj slici gubi se iz vida činjenica da je Orbánov otac bio tipičan Homo Kádáricus, proizvod „gulaš komunizma“ pod Jánosom Kádárom koji je vladao zemljom od 1956 do 1988. Kádár je imao prećutni dogovor sa mađarskim građanima: njemu je bilo prepušteno vođenje politike, a ljudi zauzvrat nisu morali da se pretvaraju da veruju u komunizam; umesto toga, nalazili su zadovoljstvo u porodičnom životu i čak vodili male biznise. U to vreme su zapadne predstave o Mađarskoj neminovno uključivale kliše o „najsrećnijim siromasima iz Istočnog bloka“. Kao deo društveno mobilne ruralne srednje klase koja je u isti mah prezirala socijalizam i služila mu, Orbánov otac je bio rukovodilac mašinskog odeljenja u lokalnoj zemljoradničkoj zadruzi. Orbán je kao dobar učenik sredinom 80-ih upisao fakultet István Bibó na Budimskim brdima i time pripao bratstvu studenata prava sa sela. Osnivač ovog fakulteta je bio socijalistički režim, ali su neki od predavača bili disidenti. Finansirao ih je Soros.

Orbán je 1988. sa još nekim studentima osnovao Alijansu mladih demokrata (Fides). Reč „mladi“ su shvatili doslovno: nisu primali nikog starijeg od 25 godina. Njihov program je bio liberalan, antiklerikalan i nepoverljiv prema nacionalizmu. S vremenom, osnivači Fidesa su napustili te ideale i prešli na suprotnu stranu. Ali jedni druge nikada nisu izneverili. Današnji predsednik države, predsednik parlamenta i pisac mađarskog Ustava iz 2012. su Orbánovi drugari iz školskih dana.

Lendvai ističe posebna obeležja tog političkog bratstva. Svi su relativno skromnog seoskog porekla i zaziru od gradskih intelektualaca koji su ih podučavali. Neki od starijih liberala su posle Kádárovog režima osnovali uspešnu partiju, Slobodne demokrate. Orbán i prijatelji su smatrali da se oni nadmeno odnose prema mladim snagama kao nedovoljno obrazovanom podmlatku svoje parije. Da li su se seoski dečaci odvojili od starijih liberala zato što su bili ozlojeđeni, veliko je pitanje – na kraju krajeva, ta priča je samo još jedna verzija populističkog shvatanja da je zemlja zauvek podeljena na „pravu, ruralnu Mađarsku“ i kosmopolitsku Mađarsku (ponekad zvanu „zapadnocentričnu“, odnosno jevrejsku) budimpeštanskih liberala. Ono što je van sumnje jeste da je Orbán shvatio da gnev pruža političku prednost. Kao što je rekao u jednom intervjuu: „Ja nisam osetljivi intelektualac… u meni ima grubosti čoveka iz donjih slojeva društva. I to nije mana, jer kao što znamo većina ljudi potiče iz donjih slojeva.“

***

Orbán je primio Sorosevu stipendiju i otišao na Oksford, gde je počeo da istražuje ideju građanskog društva u istoriji evropske političke misli. Ali skratio je svoj boravak tamo i vratio se u Mađarsku da se bori za vođstvo u Fidesu. Uspeo je da ukloni sve rivale i radikalno je promenio program partije, nakon što je velika mađarska partija desnog centra, koja je formirala prvu vladu posle pada komunizma, značajno izgubila podršku. Orbán, nominalno protestant, odjednom je otkrio veru i okrenuo se savezništvu sa crkvom. Kako je objasnio, on ne može da „razgovara sa narodom“ ako prethodno ne razume „važno mesto koje u životu Mađara“ zauzima crkva. Imidž njegove partije se sasvim promenio: nekadašnji dugokosi studentski lideri počeli su da zastupaju ideal polgárija, građanski orijentisanog, patriotskog pripadnika srednje klase poput nemačkog Bürgera, sa jakom radnom etikom i posvećenošću tradicionalnim porodičnim vrednostima. Ta vizija se očigledno dopala biračima: sa 35 godina Orbán je 1998. postao najmlađi evropski premijer.

U to vreme Mađarska je još uvek bila doživljavana kao predvodnica procesa „tranzicije“ iz državnog socijalizma u tržišnu ekonomiju i uzorna učenica Evropske unije, kojoj je zemlja pristupila 2004. Najveći šok u svom političkom životu Orbán je doživeo kada je iznenada izgubio izbore 2002. od tehnokrate kojeg je kandidovala Mađarska socijalistička partija, naslednica komunista. Fides je u početku tvrdio da su izbori pokradeni. Tvrdio je da prosto nije moguće da narod bude u opoziciji (tvrdeći, kao i svi populisti, da on i samo on predstavlja narod). Iznenađenje je bilo utoliko veće imajući u vidu da je njegova vlada zasula izborno telo socijalnim davanjima, što je praksa koju je nastavila nova levičarska vlada. To je Mađarsku odvelo na ekonomski neodrživi put koji ju je 2008. doveo do ivice bankrota.

Godine 2010. Orbánu je vlast praktično pala s neba: levica je bila diskreditovana užasnom ekonomskom situacijom i skandaloznom korupcijom. Lendvai opisuje Mađarsku socijalističku partiju kao „grozno leglo zmija starih komunista i levičarskih karijerista koji se predstavljaju kao socijaldemokrati“. Neobičan izborni sistem Mađarske omogućio je da 53 odsto glasova, koliko je Fides osvojio na izborima, postane dvotrećinska većina u parlamentu. Uz tvrdnju da to nisu bili obični izbori već „revolucija u glasačkoj kutiji“, Orbán je nastavio da uspostavlja orvelovski „sistem nacionalne kooperacije“. Oživeo je „trijanonsku traumu“, samorazumljiv stav da je Mađarska u stvari velika sila, koja je žrtva zapada i Trijanonskog sporazuma kojim je posle raspada Austrougarske monarhije zemlji oduzeto dve trećine teritorije, pri čemu je trećina etničkih Mađara završila u okolnim zemljama. Njegova partija je prihvatila novi ustav koji je ozakonio hrišćanski karakter zemlje u preambuli koja počinje obraćanjem bogu.

Orbán je već 2009. objavio da je zemlji potrebna „centralna politička sila“ koja bi dominirala politikom narednih 15 do 20 godina. Značajan mehanizam kontrole vlasti tokom dve decenije posle 1990. bio je Ustavni sud. Fides je posle 2010. tu najpre postavio svoje ljude, a onda lišio sud velikog dela moći. Poruka koju je Orbán izvukao iz svog poraza 8 godina ranije jeste da uspesi njegove vlade nisu „dovoljno efikasno“ obnarodovani. U skladu sa tim, Fides je preuzeo kontrolu nad javnim i većinom privatnih medija. Vlada je pored toga pokrenula kampanju protiv stranih banaka i lanaca supermarketa, nametnuvši im posebne poreze. Ovaj ekonomski nacionalizam je odvratio pažnju sa činjenice da Mađarska danas istovremeno ima najviši porez na dodatu vrednost u EU i najniži porez na dobit, što teško da je u skladu sa „plebejskim vrednostima“.

Fides je promenio ne samo državu, ekonomiju i kulturu, već i ljude. Oko milion etničkih Mađara u okolnim zemljama dobili su državljanstvo; u isto vreme iz raznih razloga oko 500.000 ljudi je napustilo zemlju. Gotovo svi novi građani koji su učestvovali na izborima 2014. glasali su za Fides, dok su emigranti imali teškoća da se registruju u konzulatima u Njujorku i Londonu. Fides je te godine ponovo dobio dvotrećinsku većinu u parlamentu, iako je procenat glasova pao sa 53 na 46 odsto. Međunarodni posmatrači, primećujući vešte izborne manipulacije i bezobzirno korišćenje kompletnog državnog aparata za propagiranje Fidesa, izjavili su da su izbori bili slobodni, ali ne i pravedni.

***

Orbán je tada obznanio svoj cilj da stvori „ne-liberalnu državu“ zasnovanu na vrednostima rada, porodice i nacije (isti slogan je koristio Vichyev režim u okupiranoj Francuskoj). Dovitljivo je integrisao politička i ekonomska značenja „liberalizma“, ostavljajući nedorečeno da li se zalaže za ekonomski nacionalizam ili nešto politički autoritarnije. Ova druga interpretacija izgledala je sve verovatnije dok je Budimpešta jačala odnose sa Rusijom, Turskom, Azerbejdžanom, Kazahstanom i drugim neliberalnim zemljama. S obzirom na uspomene mađarskih građana na sovjetsku vlast i osmansku okupaciju, Orbánovo „otvaranje ka istoku“ teško da je bilo popularno, ali mu je omogućilo da se predstavi kao lukavi autsajder koji bi mogao da zavadi istok i zapad, u korist Mađarske.

Orbánova vizija o Mađarskoj kao dominantnoj sili se po svemu sudeći ostvarila u njegovoj zemlji: glavne opozicione partije činili su postkomunisti i nova partija krajnje desnice, Jobik, jedina velika politička organizacija neuprljana korupcijom. Izgledalo je da se te dve partije nikada ne mogu ujediniti protiv vlasti. Uspon Jobika je omogućio Orbánu da odgovori na kritike EU da narušava vladavinu prava upozorenjima na scenario strave: ako ga arogantni Brisel oslabi, pretio je, Evropa će imati posla sa pravim neonacistima na vlasti.

Pa ipak u mesecima posle trijumfalnog reizbora stvari su krenule nizbrdo za čoveka koga danas zovu Viktator. Orbán se zavadio s jednim od svojih najstarijih školskih drugara Lajosem Simicskim, moćnim oligarhom zaduženim za finansije Fidesa. Simicska se priklonio Jobiku, uz objašnjenje da ne može tolerisati Orbánovo udvaranje Putinu. Dvotrećinska većina u parlamentu je nestala pošto je nezavisni kandidat pobedio na vanrednim izborima. A nova generacija Fidesovih lidera, kojima su teški dani na koledžu Bibó bili poznati samo iz školskih čitanki (čiji sadržaj kontroliše Fides), vodila je upadljivo luksuzan život: njihovi skupoceni satovi otkrili su skorojeviće naspram diskretnog šarma polgárija. Popularnost partije je naglo opadala.

Orbán se onda bacio na problem koji ga je spasio nevolja u zemlji i od njega stvorio velikog igrača u EU. U proleće 2015. vlada je odlučila da podigne ogradu na granici sa Srbijom kako bi sprečila ulazak izbeglica i organizovala „nacionalne konsultacije“ o imigraciji. Ovu pokaznu vežbu iz lažne demokratije je pratila agresivna kampanja, pri čemu se Orbán pozivao na teorije zavere i sejao strah od, kako je tvrdila njegova propaganda, ekonomskih migranata i muslimanskih terorista. Nezavisnim posmatračima je bilo uskraćeno prisustvo na ovom referendumu, a njegove prave rezultate nikada nismo saznali.

Orbánova strategija predstavljanja sebe kao poslednjeg čuvara Evrope, u kojoj su hrišćanstvo i nacionalne države svetinja, bila je uspešna u zemlji i van nje. Kod kuće je nadigrao Jobik na desnici. U Evropskoj uniji je pitanje može li se u evropskoj zemlji tolerisati ukidanje vladavine prava pretvorio u ideološki sukob između svog „hrišćanskog nacionalnog identiteta“ i onoga što je podrugljivo nazvao „liberalnim trućanjem“ iz Brisela. Tako su kritičari njegovih napada na osnove liberalne demokratije bili otpisani prosto kao ljudi drugačijih shvatanja.

Malo političara izvan Mađarske je prihvatilo Orbánov poziv na panevropski Kulturkampf. Ali zato su ga mnogi sa desnog centra rado koristili za svoje kratkoročne ciljeve: bavarski konzervativci veličali su Orbána na sastanku u jednom manastiru u jesen 2015, da bi demonstrirali svoje neslaganje sa migrantskom politikom Angele Merkel. Demohrišćanin Sebastian Kurz, koji je u decembru položio zakletvu kao austrijski kancelar, hvalio je Orbána kako bi pokazao sopstvenu odlučnost u pogledu migranata. Svi oni znaju da Orbán zapravo vodi krajnje desnu vladu, u kojoj vera u boga nema nikakve veze sa etikom – onim u šta verujemo – već je vezana za identitet: ono što mislimo da jesmo.

Kao i u slučaju Trumpove pobede, Orbánov uspeh poslednjih godina ne znači nužno da je desničarski populizam nezaustavljiva sila. Njegove pobede su pre svega omogućene cinizmom političara desnog centra u Evropi, koji odbijaju da se distanciraju od mađarskog režima koji je zapravo vlast belih nacionalista. Nemačke demohrišćane na primer manje zanima vladavina prava u Mađarskoj i ostale „evropske vrednosti“ od velikih investicija automobilskih kompanija, kao što su Audi (drugi po veličini poslodavac u Mađarskoj) i Mercedes, koje subvencioniše mađarska država.

***

Ima li kraja Orbánu? On dugo nije prelazio tri crvene linije: sukobe sa susedima u vezi sa mađarskom manjinom u njima, nasilje na ulicama i otvoreni antisemitizam. Uglavnom je izbegavao konflikte sa zemljama koje su nastale posle raspada Austrougarske. I što ga je Brisel više kritikovao, to se on više trudio da izgradi Višegradsku četvorku (V4), čije su članice Poljska, Mađarska, Slovačka i Češka – blok koji navodno štiti prave evropske vrednosti hrišćanstva i nacionalizma tako što odbija da prihvati izbeglice.

Fides je unutar zemlje vešto izbegavao sve što bi ličilo na ozbiljno narušavanje ljudskih prava. Kada su u proleće 2017. desetine hiljada ljudi protestovale protiv pretnje zatvaranja Centralno-evropskog univerziteta (čiji je osnivač i finansijer Soros), policija nije reagovala. Sloboda govora u Mađarskoj nije gušena otvoreno; blogeri slobodno kritikuju vlast, a u budimpeštanskim kafićima organizuju se debate. Vlada se koristi drugim sredstvima kontrole slobode govora. Godine 2015. jednu od najvećih mađarskih levičarskih novina kupio je sumnjivi austrijski investitor i one su posle godinu dana naglo ugašene, navodno iz finansijskih razloga.

Kao što je moja koleginica Kim Lane Scheppele lepo primetila: sami instrumenti koje je zapad nekada smatrao ključnima za prelazak iz socijalizma u liberalnu demokratiju – zakoni i tržište – korišćeni su da bi učvrstili meku autokratiju u Mađarskoj; i usvajanje novog mađarskog ustava i Orbánovo preuzimanje pravosuđa obavljeni su proceduralno korektno, kao što se i očekuje od partije oštroumnih pravnika. A razlog gašenja liberalnih novina navodno je bio tržište, a ne politika.

Bez funkcionalnih medija, loši potezi vlade se ne pojavljuju na TV ekranima i u novinama. Pogledajmo na primer Lőrinca Mészárosa, gradonačelnika Orbánovog rodnog mesta i jednog od njegovih najboljih drugara iz osnovne škole, koji je deceniju ranije bio nezaposleni polagač cevi. Danas je peti najbogatiji čovek u zemlji, a njegov biznis se razvijao brže od biznisa Marka Zuckerberga. Mészáros je jednom sa razoružavajućom iskrenošću rekao da su „dobri Bog, velika sreća i Viktor Orbán“ doprineli njegovom uspehu. Sama Orbánova porodica se našla na Forbsovoj listi sa bogatstvom od 23 miliona evra.

Jedan od razloga Orbánovog otvaranja prema istoku – i njegovog oduševljenja autoritarnim vladarima od Azerbejdžana do Kine – je u tome što su tamo standardi transparetnosti u poslovnim transakcijama značajno niži nego na zapadu. Izgradnja u Budimpešti koju često finansira Evropska unija takođe pruža odličnu priliku za ispostavljanje uvećanih računa. Ali budući da Fides praktično kontroliše 90 odsto medija, većina građana nije svesna ovih zloupotreba. Naravno, nisu svi domaći mediji u vlasništvu oligarha bliskih vladi, što je nedavno navelo američki Stejt department da odobri subvencije za podršku „istinitom“ izveštavanju u Mađarskoj.

Kao što Lendvai naglašava, Orbán uživa u sukobima i izvesno je da su mu potrebni neprijatelji. Dok populističke vođe koriste pompeznu retoriku „nacionalne kooperacije“, ono što zapravo čine jeste da neumorno i iznova stvaraju podele u društvu. To delimično objašnjava poslednju kampanju protiv onoga što Fides naziva „Sorosevim planom“. Taj plan, tvrdi Fides pred osmomilionskim glasačkim telom, obezbeđuje transport više miliona migranata u EU svake godine i prisiliće države da postupaju blago kada migranti budu činili krivična dela. Soros je na bilbordima i televizijskim reklamama predstavljan kao nacereni manipulator iz senke koji kontroliše ne samo levo-liberalne partije u Mađarskoj, već i većinu evropskih institucija. Slika evocira neke od najgorih antisemitskih stereotipa evropske istorije i oslanja se na teorije zavere kojima su bili naklonjeni nacisti: jevrejski finansijer kao zli genije koji stoji iza boljševizma. Orbán je „Sorosevu imperiju“ uporedio sa Sovjetskim Savezom, tvrdeći da ta zla imperija zajedno sa „briselskim birokratima“ stvara savez „protiv evropskog naroda“, a da se „Evropa trenutno sprema da preda svoju teritoriju novoj, izmešanoj, islamističkoj Evropi“. Jedan lojalni Fidesov sledbenik je izjavio da iza „Sorosevog plana“ stoji sam đavo.

Ova kampanja je osmišljena tako da opet nadigra Jobik, koji je najveća pretnja Fidesu na izborima u proleće 2018. Ali ona takođe treba da opravda napad na ostatke građanskog društva. Nevladine organizacije koje finansira Soros su obelodanile državne skandale. Zakon usvojen početkom ove godine prisiljava sve NVO koje su primile više od 24.000 evra iz inostranstva da se deklarišu kao „strani plaćenici“. Orbán je takođe naredio da tajne službe ispitaju rad NVO, tvrdeći da bi one mogle da predstavljaju opasnost po „nacionalnu bezbednost“. U Orbánovoj retorici, borba protiv Sorosa je borba za sam opstanak nacije.

Evropska unija je bespomoćna pred takvim putinovskima merama. Orbán se hvalisao time da je kao odgovor na kritike iz Brisela izveo „paunov ples“: pretvarao se da sluša praveći kozmetičke izmene, a onda nastavio po svome. Njegov režim je moguć ne uprkos već zahvaljujući EU. Mađarska je na vrhu liste zemalja sa najvećom dobijenom pomoći iz evropskih fondova, koja je ključna za ekonomski razvoj zemlje i koja je za vlast u zemlji isto što i prihodi od nafte za arapske despote: besplatan resurs koji se po volji raspodeljuje da bi se kupila politička podrška i ojačali Fidesovi oligarsi. Ishod je to da EU finansira svog najglasnijeg unutrašnjeg neprijatelja, koji tvrdi da su mu bliži političari u Astani, prestonici Kazahstana, nego oni iz Brisela. Otvorene granice za svoje građane i zatvorene za izbeglice idealna su kombinacija za Orbána: prve svakako omogućavaju da nezadovoljni građani odu (a posle 10 sati kelnerisanja u Londonu ili Berlinu verovatno neće imati ni vremena ni energije da se bave organizovanjem opozicije).

***

Lendvai nije siguran kako da nazove Orbánov režim. Fides je, kao i svaki uspešni politički pokret, proizveo svoje ideologe. Ali doprinos njegovih desničarskih trustova mozgova svodi se na izjave poput ove: „Ako se nešto čini zarad nacionalnog interesa, to onda nije korupcija“. U međuvremenu, Orbán je postao heroj krajnje desnice u celom svetu, sa obožavaocima kao što su republikanski američki kongresman Steve King, koji je napisao na tviteru da je „Orbán izrekao istorijski aksiom: zapadna civilizacije je meta napada Georga Sorosa i levice“. Na konferenciji o budućnosti Evrope, koju je organizovalo i finansiralo mađarsko ministarstvo spoljnih poslova da bi obeležilo mađarsko predsedavanje Višegradskom grupom (V4) 2017-2018, učestvovale su i zvanice poput Mila Yiannopoulosa, kao i Götz Kubitschek, vodeći čovek nemačke krajnje desnice od koga zaziru čak i bavarski konzervativci. Fidesova vizija V4 je po svemu sudeći nekakav Diznilend krajnje desnice: hrišćanstvo je vrhovni vladar, muslimanima nije dopušten ulazak, tradicionalna porodica trijumfuje. (U Orbánovom kabinetu nema nijedne žene; po rečima premijera, žene nisu dovoljno jake za bavljenje politikom.)

Kao i drugi populistički vladari, Orbán predstavlja svoju vladu kao utemeljenu u direktnoj demokratiji (na osnovu čestih, krajnje manipulativnih „nacionalnih konsultacija“), nasuprot onome što odbacuje kao „liberalnu nedemokratiju“. Neki kritičari nazivali su Mađarsku fašističkom državom, ali jasno je da sam sistem nije fašistički – država ne mobiliše ljude u vojsku, ne ohrabruje masovno nasilje, niti zahteva potpuno ideološko jednoumlje; u tom smislu sistem je sličan kádárizmu (pod čijom vlašću su nezadovoljnim građanima takođe rado davani pasoši).

Lendvai se na kraju odlučuje za izraz „firerovska demokratija“, da bi naglasio izrazitu centralizaciju moći u Viktatorovim rukama. Takođe prihvata ideju „mafijaške države“, izraz koji je skovao mađarski sociolog Bálint Magyar da bi istakao da vladavina Fidesa nema mnogo veze sa političkim idejama, već je prosto način da „politička porodica“ pljačka zemlju pod okriljem svog kuma. Lendvaiov opis Orbána kao spremnog da usvoji svako politički probitačno uverenje saglasan je s tom interpretacijom.

Poslednje poglavlje Lendvaieve knjige naslovljeno je „Kraj režima se ne može predvideti / The end of the regime cannot be forseen“. Ono što se može predvideti jeste još jedna pobeda Fidesa na izborima 2018. Opozicija je podeljena i mahom demoralisana. Osim Fidesa, partija naslednica komunista i dalje ima najbolju političku infrastrukturu, ali ne mnogo moralnog kredibiliteta. Lendvai primećuje da su socijalisti jedini mađarski političari koji su se pojavili u Panamskim papirima. To svakako ide u prilog uobičajenoj Fidesovoj tvrdnji da „svi kradu“.

Fides je, začudo, krajem februara izgubio vanredne izbore u svom uporištu na jugu Mađarske, pošto su sve opozicione partije podržale nezavisnog kandidata. Ako Orbán ne bude izglasan da li će zaista mirno otići ili je rešen da poput Putina umre u kabinetu? Mnogi od njegovih prisnih drugara koji očito žele da žive kao 19-ovekovni tajkuni prisvojili su ogromne zemljišne posede. Mađarska danas ima, po Lendvaiu, koncentraciju zemljišnih poseda bez presedana u modernoj Evropi. To je, kada je reč o mirnoj tranziciji u demokratiju, još gore od novca sakrivenog na Karibima. Ali kakav god bio kraj priče, zemlja koja već ima tragično shvatanje svoje istorije moraće uskoro da se suoči i sa godinama protraćenim na kleptokratiju u bojama nacionalne zastave.

(The New York Review of Books / Prevela Lucy Stevens, Peščanik)

Podelite ovu stranicu!