JAN BRIZA: Novinari i sluge režima

20 May 2014

Kojem se carstvu privoleti?

Mediji u Srbiji su – uz časne izuzetke – uvek bili sluge režima. Novinari i urednici su pri tom, uz veće ili manje opiranje, prihvatali cenzuru i autocenzuru kao svoju neizbežnu sudbinu. Tako će, po svoj prilici, biti i u doglednoj budućnosti.

Novi medijski zakoni, koji bi trebalo da se donesu do kraja ove godine, i koji su, bar u principu, usklađeni sa evropskim standardima u toj oblasti, imaju male izglede da načine nekakav „kopernikanski obrt“ u suzbijanju pomenutog zla. Zašto? Pa zato što se ovde nikad ni jedna vlast nije držala zakona „kao pijan plota“ (Tito), nego ga je uvek „kreativno“ tumačila, i to po principu: „Zakoni su za naši protivnici“ (Nikola Pašić).

I šta sad?

Postoje dve „škole mišljenja“ kako da domaći mediji postanu slobodni. Po jednoj, sve zavisi od spremnosti Evropske unije (EU) da načini pritisak na vlast u Srbiji i natera je da se ponaša u skladu sa standardima liberalne demokratije. Po drugoj, svaki je čovek gospodar svoje sudbine, pa, prema tome, i novinar je taj ko odlučuje da li će se držati profesionalne etike ili će biti sluga režima.

Zagovornici prve od dve pomenute „škole mišljenja“ verovatno su bili grdno razočarani nedavnom izjavom šefa Delegacije EU u Srbiji Majkla Devenporta povodom najave novih medijskih zakona. U njoj, naime, nije bilo ni „p“ od pritiska na ovdašnji režim. Bivši britanski ambasador u Beogradu, koji dobro poznaje ovdašnje prilike, koristio je krajnje uvijeni, diplomatski rečnik da stavi do znanja Vučićevoj vladi da u Briselu nisu sasvim zadovoljni „opštom situacijom medija u Srbiji“. I ništa više od toga.

Na Zapadu su uvek bili oprezni s pritiscima na Beograd. Sada, posle razbuktavanja ukrajinske krize, još su oprezniji. U Briselu, a isto tako i u Vašingtonu, plaše se da bi nekim netaktičkim potezom mogli da podstaknu Vučića da načini novi politički obrt i gurne Srbiju u naručje Putinove Rusije. I što je najgore, taj strah nije neopravdan.

Direktni TV prenos prve hitne sednice Republičkog štaba za vanredne situacije u Vladi Srbije povodom katastrofalnih poplava u zemlji bio je veoma poučan za one koji su umeli da slušaju reči bivšeg Šešeljevog omladinca. Oduševljenje s kojim se zahvaljivao Rusiji na pomoći i, istovremeno, prezir s kojim je komentarisao pomoć iz Evropske unije jasno su pokazali „ko je njegovom srcu bliži“. Kasnije je korigovao ono što je u prvi mah rekao o EU, ali ono što je rekao – rekao je.

Neko bi sad mogao da prigovori autoru ovih redova da je preterao i da u ovom slučaju Vučiću ne bi trebalo meriti svaku reč s obzirom da u vanrednoj situaciji emocije često nadvladaju racio. Međutim, baš u tome i jeste stvar. Jer, emocije, po pravilu, otkriju ono što se uz pomoć racija prikriva. To vam je kao ono: šta trezan misli, to pijan kaže.

Zagovornici one druge „škole mišljenja“ su, verovatno, bili prilično razočarani najvećim brojem zaključaka koji su dominirali u raspravama koje su vođene i koje se još uvek vode povodom ovogodišnjeg obeležavanja međunarodnog Dana slobode štampe. U njima je, naime, opšta kuknjava zbog zle sudbine novinara i medija nadjačala glas onih koji su pozivali da se traga za efikasnom odbranom od cenzure i autocenzure.

Mnogi novinari, bedno plaćeni i zaplašeni gubitkom posla, uveravali su i sebe i druge da su morali da prihvate autocenzuru. Činili su to tako što su, po pravilu, tvrdili da nemaju moralno pravo da svoju porodicu liše hleba.

Na hleb i moral se pozivala i većina urednika. Od njih je moglo da se čuje: „A šta bi trebalo da uradim? Da moje novinare i njihove porodice ostavim bez hleba? E pa neću! Nemam srca, a na kraj krajeva, ni moralno pravo da to učinim.“

Nije sporno da mediji trpe pritisak politike i kapitala, da je materijalni položaj većine novinara ponižavajuće bedan, da su neki od njih čak i fizički ugroženi ako se svojim izveštavanjem zamere političkim, ekonomskim ili kriminogenim centrima moći. Ali, nije istina ni to da svi novinari i urednici moraju da prihvate cenzuru i autocenzuru. To je, kao i sve drugo u životu, pitanje izbora.

Prema tome: nezameranje politici i kapitalu u zamenu za sinekuru, ili zameranje po ceni gubitka sinekure – pitanje je sad?!

Pre nego što odgovore na ovo pitanje novinari i urednici bi trebalo da imaju na umu da cena služenja režimu može ponekad da bude veoma visoka. Na primer, oni koji su zbog kukavičluka ili sinekure bili deo ratnohuškačke propagandne mašinerije Slobodana Miloševića imali su i posla i hleba, ali na svojoj duši nose stotine hiljada mrtvih i ranjenih na prostorima bivše Jugoslavije. Svojim perom i rečju naveli su silu ljudi da se late oružja i da od mirnih građana postanu ubice.

Neki od tih novinara-zlikovaca i danas su na najistaknutijim pozicijama u politici, biznisu i medijima. Kako? Pa tako što su za njih i njihove stranke u predizbornim kampanjama glavni agitatori bili medijski poslenici koji su žrtvovali obraz za sinekuru.

I šta sad? Kojem se carstvu privoleti?

Na svakom novinaru je da odluči da li će biti slobodan čovek ili sluga režima.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!