JAN BRIZA: Novinari i sluge režima

20 May 2014

Kojem se carstvu privoleti?

Mediji u Srbiji su – uz ?asne izuzetke – uvek bili sluge režima. Novinari i urednici su pri tom, uz ve?e ili manje opiranje, prihvatali cenzuru i autocenzuru kao svoju neizbežnu sudbinu. Tako ?e, po svoj prilici, biti i u doglednoj budu?nosti.

Novi medijski zakoni, koji bi trebalo da se donesu do kraja ove godine, i koji su, bar u principu, uskla?eni sa evropskim standardima u toj oblasti, imaju male izglede da na?ine nekakav „kopernikanski obrt“ u suzbijanju pomenutog zla. Zašto? Pa zato što se ovde nikad ni jedna vlast nije držala zakona „kao pijan plota“ (Tito), nego ga je uvek „kreativno“ tuma?ila, i to po principu: „Zakoni su za naši protivnici“ (Nikola Paši?).

I šta sad?

Postoje dve „škole mišljenja“ kako da doma?i mediji postanu slobodni. Po jednoj, sve zavisi od spremnosti Evropske unije (EU) da na?ini pritisak na vlast u Srbiji i natera je da se ponaša u skladu sa standardima liberalne demokratije. Po drugoj, svaki je ?ovek gospodar svoje sudbine, pa, prema tome, i novinar je taj ko odlu?uje da li ?e se držati profesionalne etike ili ?e biti sluga režima.

Zagovornici prve od dve pomenute „škole mišljenja“ verovatno su bili grdno razo?arani nedavnom izjavom šefa Delegacije EU u Srbiji Majkla Devenporta povodom najave novih medijskih zakona. U njoj, naime, nije bilo ni „p“ od pritiska na ovdašnji režim. Bivši britanski ambasador u Beogradu, koji dobro poznaje ovdašnje prilike, koristio je krajnje uvijeni, diplomatski re?nik da stavi do znanja Vu?i?evoj vladi da u Briselu nisu sasvim zadovoljni „opštom situacijom medija u Srbiji“. I ništa više od toga.

Na Zapadu su uvek bili oprezni s pritiscima na Beograd. Sada, posle razbuktavanja ukrajinske krize, još su oprezniji. U Briselu, a isto tako i u Vašingtonu, plaše se da bi nekim netakti?kim potezom mogli da podstaknu Vu?i?a da na?ini novi politi?ki obrt i gurne Srbiju u naru?je Putinove Rusije. I što je najgore, taj strah nije neopravdan.

Direktni TV prenos prve hitne sednice Republi?kog štaba za vanredne situacije u Vladi Srbije povodom katastrofalnih poplava u zemlji bio je veoma pou?an za one koji su umeli da slušaju re?i bivšeg Šešeljevog omladinca. Oduševljenje s kojim se zahvaljivao Rusiji na pomo?i i, istovremeno, prezir s kojim je komentarisao pomo? iz Evropske unije jasno su pokazali „ko je njegovom srcu bliži“. Kasnije je korigovao ono što je u prvi mah rekao o EU, ali ono što je rekao – rekao je.

Neko bi sad mogao da prigovori autoru ovih redova da je preterao i da u ovom slu?aju Vu?i?u ne bi trebalo meriti svaku re? s obzirom da u vanrednoj situaciji emocije ?esto nadvladaju racio. Me?utim, baš u tome i jeste stvar. Jer, emocije, po pravilu, otkriju ono što se uz pomo? racija prikriva. To vam je kao ono: šta trezan misli, to pijan kaže.

Zagovornici one druge „škole mišljenja“ su, verovatno, bili prili?no razo?arani najve?im brojem zaklju?aka koji su dominirali u raspravama koje su vo?ene i koje se još uvek vode povodom ovogodišnjeg obeležavanja me?unarodnog Dana slobode štampe. U njima je, naime, opšta kuknjava zbog zle sudbine novinara i medija nadja?ala glas onih koji su pozivali da se traga za efikasnom odbranom od cenzure i autocenzure.

Mnogi novinari, bedno pla?eni i zaplašeni gubitkom posla, uveravali su i sebe i druge da su morali da prihvate autocenzuru. ?inili su to tako što su, po pravilu, tvrdili da nemaju moralno pravo da svoju porodicu liše hleba.

Na hleb i moral se pozivala i ve?ina urednika. Od njih je moglo da se ?uje: „A šta bi trebalo da uradim? Da moje novinare i njihove porodice ostavim bez hleba? E pa ne?u! Nemam srca, a na kraj krajeva, ni moralno pravo da to u?inim.“

Nije sporno da mediji trpe pritisak politike i kapitala, da je materijalni položaj ve?ine novinara ponižavaju?e bedan, da su neki od njih ?ak i fizi?ki ugroženi ako se svojim izveštavanjem zamere politi?kim, ekonomskim ili kriminogenim centrima mo?i. Ali, nije istina ni to da svi novinari i urednici moraju da prihvate cenzuru i autocenzuru. To je, kao i sve drugo u životu, pitanje izbora.

Prema tome: nezameranje politici i kapitalu u zamenu za sinekuru, ili zameranje po ceni gubitka sinekure – pitanje je sad?!

Pre nego što odgovore na ovo pitanje novinari i urednici bi trebalo da imaju na umu da cena služenja režimu može ponekad da bude veoma visoka. Na primer, oni koji su zbog kukavi?luka ili sinekure bili deo ratnohuška?ke propagandne mašinerije Slobodana Miloševi?a imali su i posla i hleba, ali na svojoj duši nose stotine hiljada mrtvih i ranjenih na prostorima bivše Jugoslavije. Svojim perom i re?ju naveli su silu ljudi da se late oružja i da od mirnih gra?ana postanu ubice.

Neki od tih novinara-zlikovaca i danas su na najistaknutijim pozicijama u politici, biznisu i medijima. Kako? Pa tako što su za njih i njihove stranke u predizbornim kampanjama glavni agitatori bili medijski poslenici koji su žrtvovali obraz za sinekuru.

I šta sad? Kojem se carstvu privoleti?

Na svakom novinaru je da odlu?i da li ?e biti slobodan ?ovek ili sluga režima.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!