JAN BRIZA: Ne vređajte Vučićeve protivnike

07 Feb 2014

Otvoreno pismo koje „Politika“ nije htela da objavi

Glavna i odgovorna urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović je u uvodniku pod naslovom „Osećaj za sneg“ ( 5. februar 2014 ) oklevetala i uvredila mnoge od onih koji ne dele njeno mišljenje povodom „slučaja Feketić“ i „slučaja Ćuruvija“. S obzirom da uvodnik, po definiciji, izražava stav redakcije, a ne samo onoga koji ga je napisao, ovo otvoreno pismo upućujem svim novinarima i urednicima „Politike“, iako sam duboko ubeđen da mnogi od njih u ovom slučaju ne misle isto kao Lj. Smajlović.

Povodom „slučaja Feketić“ – u kojem je glavni junak prvi potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Srpske napredne stranke ( SNS ) Aleksandar Vučić – autorka uvodnika veli da „nema ničeg nezdravog u potrebi građana da testiraju granice Vučićeve moći“. Međutim, ona potom odmah izvodi jedan veoma problematičan zaključak. On glasi: „To ne znači da nisu licemeri i lažovi oni koji nas ubeđuju da je njihova mržnja tek šala, šega, satira, još malo pa čista umetnost“.

I zaista, nije isključeno da je među onima koji su reagovali na „slučaj Feketić“ bilo i onih koji ne vole, pa čak i mrze Vučića. Nevolja je samo u tome što autorka uvodnika nije čak ni pokušala da to dokaže i tako opravda tvrdnju da su u pitanju „licemeri i lažovi“ – svi ili samo poneko od njih. Na taj način je oklevetala i uvredila sve one u čijim šalama, šegama i satirama nije bilo nimalo mržnje.

Vučićev odlazak u Feketić i sve ono što je tamo činio bilo je, sasvim očigledno, u funkciji predizborne kampanje. O tome, međutim, u uvodniku ni jedne jedine reči. Isto važi i za cenzuru na čijem su se udaru našli video-klipovi na kojima se, uglavnom korišćenjem parodije, komentarišu očigledno propagandni snimci Vučića kako spasava neko dete kod Feketića. Prosto je neverovatno da su tako grubi cenzorski ispadi promakli predsednici Udruženja novinara Srbije (UNS).

Nezavisno udruženje novinara Srbije, Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Šer fondacija najoštrije su osudili ovaj i prethodne pokušaje cenzure i ograničavanje slobode razmene sadržaja na internetu. Jer, to nije bio ni prvi ni jedini slučaj ove vrste, a isto tako i kontrole ključnih mas-medija, uključujući i Javni medijski servis.

I sam sam, svojevremeno, iskusio cenzorske sklonosti Aleksandra Vučića. U svojstvu ministra informisanja on je zbog jednog mog teksta i jednog teksta kolege Željka Jovanovića svojim potpisom zabranio broj „Naše Borbe“ od 15. oktobra 1998. godine.

U „moralnom univerzumu“, sačinjenom od „licemera i lažova“, na koji se u uvodniku obrušila Lj. Smajlović, nalaze se, tvrdi ona, i „neki do juče iskreni prijatelji slobode štampe“. Tamo su dospeli jer su, veli ona, „omrzli i rešavanje slučaja Ćuruvija, sve u strahu da bi kažnjavanje ubica moglo da donese političku korist Aleksandru Vučiću“.

Neko bi sad mogao da pomisli da ovo otvoreno pismo pišem prevashodno zbog toga što sam pominjanje „slučaja Ćuruvija“ u ovakvom kontekstu doživeo i kao ličnu uvredu. Jer, ja sam taj koji je podneo neopozivu ostavku na funkciju člana Izvršnog odbora Nezavisnog udruženja novinara Srbije ( NUNS ) kada je Izvršni odbor većinom glasova doneo odluku da se NUNS pridruži vladinoj Komisiji za istraživanje ubistva novinara, u kojoj je, praktično, glavnu reč vodio Vučić. O mojoj ostavci je pisala i „Politika“.

Razlozi mog protivljenja da se NUNS pridruži pomenutoj komisiji bili su načelne prirode, a ne zbog nekog mog ličnog odnosa prema Vučiću. Tvrdio sam, a i sada tvrdim da je uloga novinara i novinarskih udruženja da upornim izveštavanjem i stalnim, sve jačim medijskim pritiskom na državne institucije – u ovom slučaju na istražne i pravosudne organe – daju doprinos rešavanju ubistva novinara i nasilja nad njima, a ne da preuzimaju ulogu i poslove pomenutih institucija.

Pokušao sam i da na slikovit način ubedim koleginice i kolege da ne pristupe Komisiji. Rekao sam im: „Zamislite da me članovi konzilijuma lekara koji se spremaju za operaciju na otvorenom srcu pozovu da im se pridružim, a da pri tom savršeno dobro znaju da ja nisam čak ni lekar, a kamo li kardio hirurg. Prvo pitanje koje bih sebi postavio bilo bi: zašto me oni pozivaju u konzilijum? Prema tome, zapitajte se zašto nas novinare pozivaju da radimo posao za koji nismo kvalifikovani. Da nije, možda, zato da Vučiću damo legitimitet do kojeg mu je, očigledno, veoma stalo“?

Ništa nije vredelo. Nisam uspeo pa sam podneo ostavku. Kasnije sam dobio neku vrstu satisfakcije kada je NUNS istupio iz Komisije.

Na uvredu Ljiljane Smajlović nemam nameru da odgovaram. Povodom „slučaja Ćuruvija“ postaviću joj samo jedno jedino pitanje: Da li bi se odazvala na poziv da se pridruži konzilijumu lekara koji se spremaju za operaciju na otvorenom srcu?

P.S. Ovo pismo sam najpre poslao „Politici“ – prvi put 5, a drugi put 6. februara – u skladu s dobrim profesionalnim običajima i čaršijskim redom fer postupanja prema oponentu. Nisam udostojen čak ni običnom imejl porukom o prispeću pisma. Zato sam odlučio da se oglasim preko drugih medija.

Povod, a i pravo da reagujem bio je i taj što je LJ. Smajlović u pomenutom uvodniku uvredila i mene lično. Ona, istina, nije navela moje ime, ali nije bilo teško dokučiti o kome je reč s obzirom da sam ja bio jedini član Izvršnog odbora NUNS-a koji je podneo ostavku kada je odlučeno da NUNS pristupi Komisiji za istraživanje ubistva novinara u kojoj glavnu reč vodi Vučić. O tome je pisala i „Politika“.

Podelite ovu stranicu!