Izveštaj o položaju seksualnih manjina u Vojvodini

02 Dec 2010

Seksualne manjine izložene su netoleranciji i nasilju u privatnoj i javnoj sferi. Homofobija je socijalna distanca prema LGBT osobama česta pojava u mnogim krugovima i mnogim sredinama u Vojvodini. Retki su pripadnici/e seksualnih manjina koji svoje privatne, a još ređi oni koji i svoje javne egzistencije žive u toleranciji i nenasilju. Češći su oni koji doživljavaju nasilje u porodici (fizičko nasilje, zabranu komunikacije sa trećim licima, lišavanje slobode, izmeštanje u drugu sredinu) i oni koji su na javnim mestima ismevani i verbalno i fizički napadani i diskriminisani u ostvarivanju svojih prava

Kada govorimo o seksualnim manjinama mislimo na osobe razli?ite seksualne orijentacije od heteroseksualne – LGBT / homoseksualne ženske i muške osobe, biseksualne i transseksualne osobe). Položaj seksualnih manjina u Vojvodini je nepovoljan. Rašireno je skrivanje seksualnog identiteta, izolacija i internalizovana homofobija me?u pripadnicima seksualnih manjina koja se manifestuje kako u li?nom razvoju, tako i u civilnom aktivizmu i istupanju u slu?aju povrede prava. Proces spoznaje i prihvatanja sopstvene seksualne orijentacije i posebno  coming out-a je dug i težak i retki su pojedinci i pojedinke koje su spremne da prijave povredu prava kojoj je uzrok razli?ita seksualna orijentacija kao i oni koji su spremni da javno zagovaraju interese seksualnih manjina. Van državnog i pokrajinskog centra (Beograd, Novi Sad) ovaj trend je još je izraženiji.

Skrivanje seksualnog identiteta i izolacija za posledicu imaju narušeno fizi?ko i mentalno zdravlje. U populaciji seksualnih manjina rasprostranjeno je ose?anje krivice, problemi identiteta, problemi ponašanja, bolesti zavisnosti, suicid, polno prenosive bolesti (mladi homoseksualni muškarci su populacija najviše pogo?ena HIV-om u Srbiji). I isto tako, dijagnoza, le?enje i izle?enje, kao i prevencija, otežane su zbog neiskrenosti o sopstvenoj seksualnoj orijentaciji u komunikaciji sa zdravstvenim radnicima (posebno kada su u pitanju ginekolozi, psiholozi, psihijatri…).

Seksualne manjine izložene su netoleranciji i nasilju u privatnoj i javnoj sferi. Homofobija je socijalna distanca prema LGBT osobama ?esta pojava u mnogim krugovima i mnogim sredinama u Vojvodini. Retki su pripadnici/e seksualnih manjina koji svoje privatne, a još re?i oni koji i svoje javne egzistencije žive u toleranciji i nenasilju. ?eš?i su oni koji doživljavaju nasilje u porodici (fizi?ko nasilje, zabranu komunikacije sa tre?im licima, lišavanje slobode, izmeštanje u drugu sredinu) i oni koji su na javnim mestima, školi ili radnom mestu, državnim službama isklju?ivani, ismevani i verbalno i fizi?ki napadani i diskriminisani u ostvarivanju svojih prava. Me?u pripadnicima seksualnih manjina ?este su promene boravka, posebno iz seoskih u gradske sredine, i iseljavanje. Stepen netolerancije i nasilja se razlikuje za neke grupe seksualnih manjina: ve?a je netolerancija i nasilje prema: homoseksualnim muškarcima nego prema homoseksualnim ženama, homoseksualnim nego biseksualnim osobama, transeksualnim nego homoseksualnim osobama.

Institucionalne i vaninstitucionalne aktivnosti za seksualne manjine su nedovoljne posebno u vangradskim sredinama i vidljivost LGBT osoba u javnosti niska. Pove?anje interesovanja države i  javnosti za ostvarivanje prava seksualnih manjina (donošenje antidiskriminacionionog zakona, organizovanje Parade ponosa) izaziva pove?anje nasilja i dikriminacije. ?ak se i od predstavnika vlasti može ?uti ’dobro, oni postoje, ali šta ima tu da nam izlaze na ulicu i da pokazuju da postoje’. Iako imamo zakonodavni okvir on se ?esto primenjuje u zavisnosti od osobe koja odre?enu funkciju ili zanimanje u instituciji obavlja. Osoba reaguje privatno a ne kao osoba koju država zapošljava i koja mora do poštuje zakon, i to mnogo ?eš?e protiv nego za seksualne manjine. Tako?e, država nedovoljno ?ini da organizacije koje pozivaju na ekstremno nasilje budu kažnjene ili zabranjene. Institucionalne i vaninstitucionalne aktivnosti su ?eš?e i vidljivost u aktivizmu i zajednici ve?a za homoseksualne muškarce nego homoseksualne žene i homoseksualne osobe nego biseksualne i transseksualne osobe.

Primetna je nedovoljna me?usobna saradnja udruženja seksualnih manjina, kao i nedovoljna saradnja sa drugim udruženjima za unapre?enje ljudskih prava i relevantnim lokalnim, pokrajinskim i državnim institucijama i telima. Školski i univerzitetski udžbenici i programi nisu inovirani savremenim saznanjima o LGBT zajednici. I stru?na i lai?ka javnost osu?ena je na zastarele informacije i koncepte. Aktivnosti koje se ?ine za seksualne manjine  ostvaruju se najviše inostranom podrškom, re?e iz sredstava doma?ih institucija i tela što govori o (bez)zna?aju koji država pridaje seksualnim manjinama. Pripadnici LGBT populacije nedovoljno koriste postoje?e mehanizme zaštite, a što bi bilo zna?ajno ne samo zbog rešavanja pojedina?nih slu?ajeva kršenja prava, ve? i zato što bi se oglašavanjem ovih mehanizam delovalo na javnost i instiucije.

Medijski sadržaji o LGBT populaciji su nisko zastupljeni, niskog su kvaliteta i u najve?em broju negativno konotiran. Primetan je pomak nakon usvajanja Zakona o zabrani diskriminacije u pravcu u?estalijeg, kvalitetnijeg i pozitivnijeg medijskog izveštavanja, ali je i dalje prisutan stalni senzacionalizam. Neodostaju pozitivni primeri identifikacionih modela u štampanim i elektronskim medijima,  specijalizovane emisije na javnim rtv servisima koje se bave isklju?ivo pitanjima LGBT populacije i diskutuju ih sa savremenog i stru?nog stanovišta skoro u potpunosti. Nema naznaka da ?e se ovakve emisije u skorije vreme emitovati u nekom intervalu i redovno u kontinuitetu. Nema dovoljno štampanih i elektronskih priloga koji se bave svakodnevnom egzistencijom LGBT osoba niti dovoljno poziva  predstavnicima države koji vrše vlast da poštuju zakone. Mali je broj javnih li?nosti i javnih institucija koji podržavaju seksualne manjine kroz medije. Nedovoljna je saradnja medija i LGBT udruženja. LGBT aktivisti imaju strah od javnog istupanja i nedovoljno je oglašavanje u medijima o aktivnostima za LGBT populaciju. Niska je prisutnost stru?njaka koji se bave LGBT problemima u medijima zbog nelagodu od nastupa u medijima jer strahuju od diskriminacije kolega na radnom mestu posle javnog nastupa, s jedne strane, i insistiranja novinara da se li?no odrede u odnosu na seksualnu manjinu o kojoj govore, s druge strane.

(Izveštaj je sa?injen na osnovu fokus-grupe, koja je održana 26. novembra 2010. godine u Novom Sadu, a na kojoj su u?estvovali predstavnici institucija, udruženja gra?ana i predstavnici organizacija koje se bave zaštitom seksualnih manjina. Istraživanje organizovala i izveštaj pripremila Razlika d.o.o. iz Novog Sada.)

Istraživanje je deo projekta „Dijalozi vojvo?anskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj izveštaja je isklju?ivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji na?in ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.

Podelite ovu stranicu!