Izvan i iznad – odlazak Milorada Belančića (1943-2017)

27 Sep 2017

In memoriam: Čovek koji je prevazišao palanku, dostojno

U Beogradu je u 74. godini preminuo filozof Milorad Belan?i?. Ro?en je u Zagrebu 1943. godine, školovao se u Beogradu, gde je 1970. na Filozofskom fakultetu diplomirao filozofiju. Bio je urednik ?asopisa Theoria, urednik u Tre?em programu Radio Beograda i saradnik mnogih ?asopisa za književnost, kulturu i filozofiju. Autor je knjiga: Isto i sasvim drugo (Filozofski eseji), Beograd, 1983; Nulta ta?ka ideologije, Beograd, 1989; Strategija tuma?enja (Rikerovo shvatanje hermeneutike), Novi Sad, 1991;  Postmodernisti?ka zebnja, Novi Sad, 1994; Fragmenti o smislu, Beograd, 1994; Evropa na Balkanu, Beograd, 1998; Odgo?ena demokratija, Beograd, 2004; Genealogija palanke, Beograd, 2004; Nasilje, Beograd, 2004; Razlozi za dekonstrukciju, Beograd, 2005; O demokratiji koja ?e do?i, Beograd, 2006; Zakon pisanja, Beograd, 2007; Polemologike, Beograd, 2008; Smrt slike, Beograd, 2009; Rasredišteni logos, Beograd, 2010; Filozof ne sme da ide u Sirakuzu, Kragujevac, 2010; Poziv filozofa (deteritorijalizacija slike), 2011; Mi pa mi (ili: o srpskom stanovištu), Beograd, 2014.

Zajedno sa Slobodanom Šnajderom 2016.godine dobio je nagradu „Radomir Konstantinovi?“.

Postoje, sre?om, predeli kona?nog izmicanja. Za one dostojne. I to je, izvesno, jedina kona?nost protiv koje, kao protiv beskona?ne transcedencije, nisu bili oni koji su pisanjem, mišljenjem i egzistencijom svedo?ili istinu. U vremenima ?utnje, banalnosti, bastiona mržnje, torova i rovova, onih metafizi?kih, i onih stvarnih.

Filozof Milorad Belan?i? svedo?io je istinu. I onda kada je pisao o nultoj ta?ki ideologije, o strategijama tuma?enja i postmodernisti?koj zebnji, i onda kada je i mislio i govorio i pisao o Evropi na Balkanu, odgo?enoj demokratiji i demokratiji koja ?e do?i, o nasilju, o genealogiji palanke, o zakonima pisanja i pozivu filozofa. Svedo?io je glasno u vremenima ?utnje. Jedan od najboljih poznavaoca opusa Radomira Konstantinovi?a i jedan od njegovih najboljih prijatelja, suptilnim i raskošnim filozofskim stilom demistifikovao je metaforu palanke u svim njenim zna?enjima, redukcijama, njenim kolektivnim zanosima i identitetskim groznicama, u njenoj tišini, njenom ne-govoru i protiv-govoru, u njenoj nasilno stilizovanoj slozi, u njenom istovremenom ishodištu i najzlokobnijoj manifestaciji – nacionalizmu. Nastojao je i uspevao da, zajedno sa Konstantinovi?em, odgovori na pitanje zašto je fillozof u palanci „prokletnik“, i zašto se u njoj, baš kao i u nacionalizmu, ljubav i mržnja pogrešno jedna?e i kako je ovo jedna?enje mogu?e ako filozofija ve? jeste svojevrsna ljubav, i to ona prema mudrosti… Mogu?e je, pisao je Belan?i?, upravo onda kada se filozofija suprotstavlja, kada „stupa na front“, kada ulazi u sukob s jednim konceptom ljubavi koji je potpuno lišen mudrosti, kada je kadra da se izuzme i izopšti iz „ljubavi u gnezdu“ roda… Ova ljubav prema mišljenju i mudrosti, ovo dobrovoljno i dragovoljno izuzimanje iz opštemislenosti kolektiva, za Belan?i?a je zna?ilo – usamljenost. Usamljenost u vrlini. Jer je prepoznao i pisao o tome da su svaki nacionalizam i svaki populizam krajnji trijumf svih uspostavljenih palanki sveta, svih zatvorenih, hermetizovanih i ogra?enih teritorija u kojima je uslov opstanka ?utanje, u ime sigurnosti.

U prirodi doktrinarnog koda leži, piše po?etkom 2003. u Genealogiji palanke, „militantni režim mišljenja koji svaku misao svodi na pokornost i zakletvu. Dogmati?na isklju?ivost name?e svakome obavezu  da veruje (da ima nepokolebljivo uverenje) da bi, s druge strane, onog ko nema sluha za sistematski zov prave vere ta ista isklju?ivost anatemisala kao nevernika i krivokletnika“… Filozof Milorad Belan?i? je svesno, sve?ano i radosno istupio iz sigurnosti koju palanka, poput veštog ?avoljeg advokata, uvek i svima nudi. Možda i zbog toga što je znao da i filozofi, jednako kao i pesnici, koji jednom pristanu na pogodbu „obuhva?eni filozofijom palanke“ kao filozofijom krajnjih rešenja, uniformisanosti, zatvorenog sveta, obmane i jalovosti, „padaju kao žrtve duha sigurnosti“. I tako se, sasvim izvan „jata“, sigurnim i samotnim korakom, spokojno, ali nikada tiho, pridružio usamljenima i retkima, onima koji su kulturi u kojoj su ponikli, pokušavali da vrate dostojanstvo, trajno narušeno sveš?u o kolektivnoj nadmo?i i žrtvovanosti, ogrezloj u višedecenijskim nacionalisti?kim paranojama i nasilju svake vrste.

Kao filozof i ?ovek, Milorad Belan?i? je u?inio pravi izbor. Brane?i u isti mah i Duh i Otvorenost i samo pravo na Izbor. U jednom od poslednjih objavljenih tekstova napisao je i ovo: „Ma koliko pokušavao da se ne?emu podredi, duh ostaje nepokoran. Njegova otvorenost se ogleda u nesposobnosti da se zatvori u merljive srazmere jednog cilja“. Ili, u merljive okvire smisla. U ime duha otvorenosti, kao „tajanstva koje privla?i ljude“. U ime otvorenosti koja neizbežno privla?i one posebne, majstore tvoraštva, pisce i filozofe.

Filozof i ?ovek Milorad Belan?i? osvojio je, najzad, u paradoksalnom kona?nom izmicanju, pravo na potpuno ostvarenje slobode i subjektivnosti. I nadišao je palanku. Dostojno.

Aleksandra Bosni? (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!