Izbeglice iz Eritreje rizikuju život zarad evropskog raja

17 Sep 2012

U Mai–Aini, izbegličkom kampu na severu Etiopije, na hiljade ljudi sanja snove o boljem životu u Evropi. Neki se odvaže da krenu na taj opasan put, dok se drugi pitaju da li je sve to vredno rizika

„Švajcarska je raj“, šapuće Jonas. „Tamo bih voleo da živim“. Izbeglica iz Eritreje nije jedini koji je spreman da rizikuje život zarad utopijskog sna. U Mai–Aini, izbegličkom kampu na severu Etiopije, na hiljade ljudi sanja snove o boljem životu u Evropi. Neki se odvaže da krenu na taj opasan put, dok se drugi pitaju da li je sve to vredno rizika.

Jonas leže na glineni pod ruku prekrštenih iza leđa i savijenih nogu.“Tako su me vezivali lisicama u zatvoru koji su još davno izgradili Italijani i satima me mučili i držali u tom položaju“, opisuje Jonas, a tragovi na zglobovima i člancima svedoče o onome što je pretrpeo. Ovaj tridesetšestogodišnjak barem još uvek ima noge i ruke, i pored loše cirkulacije. Njegov cimer iz zatvora nije bio te sreće.

Jonas je završio u zatvoru jer je pokušao da dezertira iz vojske posle četrnaest godina službe. Posle godinu i dva meseca provedenih iza rešetaka, telo mu je bilo slomljeno, ali je volja da utekne totalitarnom režimu predsednika Asaje Afeverikija i dalje bila jaka. Po drugi put je uspeo da pobegne iz zatvora i krio se kod ujaka četiri meseca, a onda ponovo pokušao da ilegalno napusti zemlju. Ovog puta, uz pomoć trgovaca ljudima ili “pilota”, kako ih zovu u Eritreji.

Jonasovi prijatelji koji su već uspeli da pobegnu iz zemlje, poslali su u Amsaru, glavni grad Eritreje, novac iz inostranstva za naredne ture “pilota”. Tokom dana, Jonas i „pilot“ krili su se u pećinama, a noću bi se probijali kroz minirana polja i bežali od eritrejskih vojnika pucaju bez upozorenja. Cilj im je bio reka Mereba, na granici sa Etiopijom.

Dok je gazao kroz suvo korito reke na granici, uhapsili su ga etiopljanski vojnici i odveli do izbegličkog kampa Mai–Aini. Tamo živi već više od tri godine. Kaže da mu na pamet nije padalo da će u kampu ostati toliko dugo. Još uvek čuva brojeve telefona prijatelja koji su već uspeli da pobegnu u Ameriku, Kanadu i Švedsku, kao dokaz da je bolji život moguć.

“Ne umem da plivam, a brodovi koji voze do Italije često tonu. Otkako je pao Gadafi, Libijci misle da smo bili njegovi plaćenici, pa nas ubijaju. Ako pokušamo da se probijemo do Izraela, možemo da naletimo na bande trgovaca ljudskim organima“, strahuje Jonas.

Habta Rasom ipak smatra da je san o boljem životu na Zapadu jači od rizika. Već sedam godina, ovaj student pokušava da stigne do obećanog raja, ali ne uspeva.

Tokom poslednjeg pokušaja, Rasom je prešao granicu sa Sudanom. Organizatorima ilegalnog putovanja ka Evropi platio je trista dolara da ga prebace do glavnog grada Kartuma. Dvadeset četvoro muškaraca i žena potrpano je u zadnji deo kombija. Krijumčari su ih prekrili platnom i odvezli ih sporednim putevima do Kartuma. „Jedna žena se ugušila pod platnom. Zvala se Cige i imala je samo 24 godine“, priseća se Rasom.

U Kartumu je platio još hiljadu dolara za put do Libije. Čak 38 ljudi nagurano je u kombi koji se posle tri dana pokvario u pustinji. Vođe puta su sipale automobilsko ulje u pijaću vodu koju su koristili izbegli putnici da bi ih naterali da piju manje. Popravka je trajala dve nedelje, a za to vreme, krijumčari su se iživljavali nad nesrećnim putnicima, noću silovali žene, dok su im muževe obuzdavali kalašnjikovima. Dolazak na obalu Libije nisu preživele dve žene i šest muškaraca. Njihova tela su jednostavno izbačena iz kombija.

Ali ono najgore će tek uslediti. Sa još 518 putnika, Rasom se tokom noći ukrcao na poluraspadnuti ribarski brod u blizini libijskog grada Ziltena. Posle 20 sati plovidbe, brod je uleteo u snažnu oluju. Kako irački kapetan broda nije govorio engleski, Rasom je preko radio-stanice pozvao pomoć. ”Posle nekoliko sati, stiglo je par brodova. Međutim, izgledalo je kao da nas se plaše. Tek kada su žene pokazale bebe, primili su nas na svoje brodove”, seća se Rasom, koji se već bio pomirio sa sudbinom i verovao da će se udaviti.

Izbeglice su završile u pritvoru u Libiji, čekajući da budu izručeni Malti. Iako su štrajkovali glađu, ipak su ih avionom vratili u Asmaru. Kada je vraćen u isti zatvor u kome je već bio, stražari su ga pozdravili rečima: „Dobrodošao kući“. Rasom je ubrzo uspeo ponovo da pobegne, ali je ovog puta ostao u izbegličkom kampu u Etiopiji.

Pet puta nedeljno, bivši student novinarstva Andemariam Jemani, koji kaže da živi u Mai-Ainiju već 1217 dana, preko razglasa obaveštava stanovnike kampa o događajima u njihovom privremenom domu, ali i svetu. „Izbeglice u kampu nerado slušaju o neuspelim pokušajima bega. Jedino primećuju kada neko uspe da se probije do Evrope i počne da šalje novac kući u Eritreju,“ primećuje on. Često upozorava na opasnosti kojima su izloženi imigranti. „Ljudi misle da će sve biti savršeno kad stignu do Evrope. Ja im govorim da život u raju takođe može da bude pakao za ilegalne doseljenike“, kaže ovaj dvadesetšestogodišnjak.

Jordanos Tevelde sluša glas koji dopire sa razglasa. Ova petnaestogodišnjakinja je pre godinu i po dana pobegla iz Eritreje sa jednim rođakom. Htela je da se pridruži ocu u Švajcarskoj, ali je u kampu čula da je puno žena preživelo silovanje tokom puta, te je odlučila da ostane u Mai-Ainiju.

„Otac je obećao da će me dovesti u Švajcarsku“, kaže Jordanos. Još uvek je ubeđena da će se to stvarno i dogoditi.

Autor: Filip Hedeman
Preveo: Milan Petrović Tica

Međunarodna mreža uličnih novina (INSP), Međunarodni pres servis (Inter Press Service) i prvi balkanski ulični magazin Liceulice tokom ove godine objavljuju u srpskim medijima seriju tekstova o pitanjima siromaštva, a u okviru trogodišnjeg projekta koji finansira Evropska unija sa ciljem da se poveća svest u Evropi o međunarodnom razvoju.

Čitav projekat zamišljen je sa ciljem da se u naslovima medija i na dnevnom redu političara nađu Milenijumski ciljevi razvoja, a kako bi ojačala politička volja za njihovo dostizanje, posebno u najnerazvijenijim zemljama.

Međunarodna mreža uličnih novina podržava više od 120 uličnih novina, u 40 zemalja, na šest kontinenata. Od svakog prodatog broja uličnih novina, pripadnici ugroženih grupa direktno zarađuju polovinu, obezbeđujući tako prihod sebi i svojim porodicama. Preko 200,000 beskućnika promenilo je svoj život prodajući ulične novine, koje su, takođe, kvalitetan, nezavisni medij. Više detalja možete pročitati na www.street-papers.org

Podelite ovu stranicu!