IVANA RADOVIĆ: Kazne za trgovinu ljudima ispod minimuma, žrtve se teško oporavljaju

09 Jul 2018

Najlakše je baviti se promenama zakona umesto da se pogleda šta već imamo i zašto to ne primenjujemo

Koordinatorka u beogradskoj nevladinoj organizaciji Astra Ivana Radović dobitnica je ovogodišnje nagrade „TIP Hero“, koju Stejt department dodeljuje za angažman u borbi protiv trgovine ljudima. Ona je prva dobitnica ovog priznanja iz Srbije, a nagradu joj je uručio američki državni sekretar Mark Pompeo.

Nagrada je, kako se kaže, priznanje za njen rad na jačanju odgovora Srbije na problem trgovine ljudima kroz zagovaranje i direktnu saradnju sa institucijama, pripremu i izradu brojnih izveštaja i priručnika, obezbeđivanje pravne podrške žrtvama trgovine ljudima… Ivana u Astri koordinira tim za istraživanje, razvoj i praćenje politika.

Sa Ivanom Radović razgovaramo o trgovini ljudima u Srbiji, odnosu između zakonske regulative i prakse u ovoj oblasti, žrtvama, kao i međuodnosu izbegličko-migrantske krize i trgovine ljudima.

Srbija, prema proceni Stejt departmenta, spada u grupu zemalja koje još uvek ne ispunjavaju minimum standarda u suzbijanju trgovine ljudima, ali čine korake u tom pravcu. Koji su ključni problemi, a koji je napredak postignut proteklih godina? I kakav je odnos između zakonske regulative i prakse?

– Standardi koje Stejt department uzima u obzir pri ocenjivanju proizilaze iz njihovog Zakona o zaštiti žrtava. Mi smo tradicionalno u toj, drugoj grupi, što znači da se trudimo ali da to nije dovoljno. Prethodne dve godine bili smo na tzv. listi za posmatranje, koja je podgrupa druge grupe, ne zato što se dogodilo nešto posebno loše, već prosto zato što se nije dešavalo ništa. Ove godine je došlo do pomaka u razvoju institucionalnog okvira, tako što je konačno donesena Strategija i Nacionalni plan akcije za suzbijaje trgovine ljudima – sa svim svojim vrlinama i manama, ali ipak je posle više od pet godina usvojena; zatim je u toku reorganizacija policije, od koje zaista puno očekujem u budućnosti, jer policijske službe koje se u operativnom radu susreću sa žrtvama trgovine nisu dovoljno obučene za to. Poslednjih godina – praktično od 2014. – imamo zaista mali broj krivičnih prijava i identifikacija, a to se prošle godine odrazilo i na broj sudskih postupaka.

Što se tiče zakonskog okvira, on nije toliko loš, ali se ne primenjuje dosledno. Uvek je najlakše baviti se promenama zakona ili donošenjem novih zakona, umesto da se pogleda šta već imamo i zašto to ne primenjujemo. Na primer, kod kompenzacije za žrtve trgovine ljudima – za koju mislim da je najslabija tačka u oblasti zaštite i generalnog pristupa pravdi – radna grupa koju je ASTRA okupila osim što je predložila neke izmene Zakonika o krivičnom postupku, razvila je i smernice za sudije i tužioce kako da postojeće propise primenjuju na način da olakšaju položaj žrtava. Tim poslom je u međuvremenu počeo da se bavi i Vrhovni kasacioni sud, pa se sada nadam i rezultatima, jer ovde – koliko god da imaš iskustva, reputaciju, ekspertizu i uključuješ najstručnije ljude – sve što radiš kao nevladina organizacija smatra se nebitnim.

Osim problema sa kompenzacijom (to je zapravo naknada štete za žrtve, i vrlo je važna jer trgovina ljudima kao krivično delo služi tome da neko zaradi eksploatišući tebe ili tvoj rad), ceo pristup pravdi zna da bude problematičan i traumatizujući za žrtve. Postupci često traju godina, kazne za trgovce su minimalne, pa i ispod minimuma. Naime, prosečna kazna izrečena u 2017. je tri godine i pet meseci, a minimum za trgovinu ljudima je tri godine, dok je minimum za trgovinu decom – pet godina. Ako uzmemo u obzir da su u ovim presudama od osam oštećenih sedam deca, lako je izvući zaključak da se one nalaze ispod minimuma. Potom, imovina stečena krivičnim delom retko se oduzima, procesuiraju se i istražuju slučajevi nižeg profila… Poslednjih godina je učestala praksa da se sa učiniocima sklapaju sporazumi o priznaju krivice, ali ne za delo trgovine ljudima, nego za posredovanje u prostituciji, što onda znači da vi niste žrtva, nego kurva – a to ima razarajući uticaj na oporavak onih koji su preživeli trgovinu ljudima.

Pravosuđe je međutim lako kritikovati, jer ga je moguće kvantifikovati, za razliku od sistema socijalne zaštite, koji ima vrlo važnu ulogu u oporavku žrtava, tim pre što postoji tendencija kod pružanja ovih usluga da se specijalizovane NVO marginalizuju, ignorišu i na razne druge načine izbegavaju, sve u želji valjda da se pokaže da Srbija ima kapacitete. A nije tako.

Ivana Radović: Specijalizovane NVO se marginalizuju, ignorišu i na razne druge načine izbegavaju (fotografija sa dodele nagrade Heroj borbe protiv trgovine ljudima)

Uobičajeno se pod trgovinom ljudima podrazumeva seksualna eksploatacija, međutim iskustvo pokazuje da u praksi ipak nije tako, i da su brojni i drugi oblici ovog krivičnog dela. Koji su oblici eksploatacije u trgovini ljudima karakteristični za Srbiju danas, a koji u nekom prethodnom periodu? Imamo veliki broj napisa u medijima o pojavama svojevrsnog oblika trgovine ljudima prilikom odlaska na rad u inostranstvo, pre svega u zemlje istočne Evrope, uključujući i Rusiju.

– Osim seksualne, tu je i radna eksploatacija. Svake godine se identifikuju i slučajevi prinudne prošnje, prinudnih brakova, prinude na vršenje krivičnih dela… Slučajeva seksualne eksploatacije ima najviše, što nije neobično, ali kad pogledamo presude, ostalih oblika eksploatacije nesrazmerno je malo. Posledica je to činjenice da je radna eksploatacija takoreći nekažnjiva. To nije samo slučaj u Srbiji. Poseban problem su slučajevi gde ima mnogo radnika, pa jedni izjavljuju da su bili eksploatisani, a drugi ne, a iskaz oštećenog je i dalje ključni, a često i jedini dokaz koji se koristi. Takođe, ima dosta slučajeva gde nisu prisutni svi elementi trgovine ljudima – a ovo krivično delo je na neki način dosta formalno, i ako nema svih elemenata, onda se to ne tretira kao trgovina ljudima. Međutim, postavlja se pitanje šta ćemo ako nije u pitanju trgovina ljudima, ali jeste neka druga vrsta zloupotrebe. Nemoguće je da je u pitanju ili trgovina ljudima ili ništa. U nekim drugim zemljama postoji mogućnost da, kad za krivično gonjenje za trgovinu ljudima nema dovoljno dokaza, eksploatisani radnici na neki drugi način budu obeštećeni za sve što su preživeli, ali to kod nas nažalost nije slučaj.

Oporavak žrtava u Srbiji i saradnja sa NVO

– Jako je teško oporaviti se kao žrtva u Srbiji, teško je ne upasti u lanac trgovine ljudima ponovo, teško je izgraditi pristojnu i održivu egzistenciju koja te neće gurati ka sumnjivim poslovnim i drugim ponudama. Činjenica koja ne sme da nas teši, ali mnogima služi kao uteha i opravdanje, jeste da je svuda manje-više isto, nismo mi nikakav izuzetak, samo što u razvijenijim zemljama neki drugi sistemi bolje funkcionišu – pravosuđe je efikasnije, pa je efikasno i za trgovinu ljudima, sistem socijalne zaštite je nešto bolji ili bogatiji, pa je tako i za žrtve. Ali ono po čemu se sigurno razlikujemo jeste saradnja sa nevladinim sektorom. Za razliku od Srbije, u čitavom nizu evropskih zemalja, kao i u SAD, nevladine organizacije su priznate i prepoznate ključni pružaoci usluga žrtvama, jer im države veruju, kaže Ivana Radović.

Kakav je tačan međuodnos između trgovine ljudima i migrantske, odnosno izbegličke krize koja je aktuelna već nekoliko godina, a očigledno će biti aktuelna i u budućnosti?

– Teorijski, izbeglice i iregularni migranti su u velikom riziku od eksploatacije, i u procesu krijumčarenja, a i tokom boravka u tranzitnim zemljama i po dolasku na željenu destinaciju. Prosto, ako ti boravak nije legalan, ti u pravnom smislu ne postojiš, tj. ne smeš da se vidiš, jer si u prekšraju, a za to vreme ipak moraš od nečeg da živiš i negde da živiš. Tako da svako može da te ucenjuje i eksploatiše kako hoće. Ipak, vrlo malo žrtava trgovine ljudima je identifikovano među stotinama hiljada izbeglica koje su prošle kroz našu zemlju, mislim da je broj još uvek jednocifren. Kako je to moguće? Statistički deluje nemoguće, jer se žrtve trgovine ljudima kreću rutama po kojima se kreću i migranti i izbeglice, i nemaju oni neke svoje posebne puteve. Činjenica je da ljudi koji rade s izbeglicama na terenu nisu uvek vešti da prepoznaju trgovinu ljudima. Ali činjenica je da se tokom najvećeg dela trajanja izbegličke krize, izbeglice kod nas zadržavale dosta kratko i tokom tog boravka, ako su i bili u situaciji eksploatacije, to nikome nisu rekli niti prijavili. Kad su ovde, neki možda nisu ni svesni da će biti eksploatisani na svom krajnjem odredištu. Neki su svesni, ali su spremni tu cenu da plate. U svakom slučaju, na ovu populaciju treba obratiti posebnu pažnju, posebno na eventualnu eksploataciju koja može da im se dogodi na teritoriji Srbije. Treba imati u vidu da zatvaranje ruta poskupljuje krijumčarenje, da su ljudi tu sa sve manje novca i da su spremni na razne stvari da pristanu kad su već dovde došli. Ali treba i voditi računa da im se status ne nameće, da im se pomoć ne nameće da bismo mi imali jače statistike, da bismo bolje sprovodili projekte i ostalo. Ti ljudi su dovoljno propatili i bez toga.

(Autonomija)
Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

Podelite ovu stranicu!