Ivana Dulić Marković: Puno je laži o „srpskoj nafti“

24 Nov 2011

Poljoprivrednici lako lome zube o političku kosku...

Subvencije poljoprivrednicima treba da budu usmerene povećanju konkurentnosti, prvenstveno produktivnosti i kvaliteta, kroz investicije u opremu i znanje. One treba da podrže investicije kroz mere ruralnog razvoja, kao i dalju izgradnju tržišta zemljišta i kredita, ukazuje u razgovoru za “Autonomiju” bivša ministarka poljoprivrede, sada  konsultant SEEDEV-a (South East Europe development) Ivana Dulić Marković.
Otkad ne vodi srpsku poljoprivredu, mnogo se toga promenilo na njivama i stajama –  agrarni budžet je, nažalost, prepolovljen, na istorijskom je minimumu i već nekoliko godina iznosi tek nešto više od dva odsto ukupnog; iz sistema subvencija isključeno je 90 odsto poljoprivrednih gazdinstava; izostala je podrška investicijama; nema pomoći staračkim, nekomercijalnim domaćinstvima…

Suštinske promene u agraru su neophodne, a kako kaže naša sagovornica, neke od njih ne može “pokriti” samo seljačka kasa. Potrebno je, recimo, targetirati i nekomercijalna gazdinstva obezbeđivanjem minimuma socijalne zaštite kroz kreiranje mera podrške dohotku odvojene od proizvodnje za najosetljivije grupe proizvođača i potpunim uključivanjem građana iz ruralnih područja u socijalni sistem. Za sve to nije dovoljan samo agrarni budžet, ukazuje Ivana Dulić Marković i naglašava da je ključno da se razdvoje ekonomske od socijalnih mera.

Sada mali broj poljoprivrednika dobija subvencije, uslovljeni su plaćanjem doprinosa PIO, nema podrške nekomercijalnim gazdinstvima...?
Danas samo 74.000 gazdinstava dobija subvencije. Uslovljavanje subvencija plaćenim PIO je samo mehanizam kako da se smanji broj korisnika suvencija jer je agrarni budžet svake godine sve manji. Osim toga subvencije su neravnomerno raspoređene i geografski i sektorski i one, takve kakve jesu sad, kao posledicu imaju favorizaciju jedne proizvodnje, tj. ratarske nad ostalim.

U poslednje vreme se vodi debata o permijama po hektaru od 14.000 dinara i sve su prilike da ih iz narednog budžeta neće biti. Da li su potrebne i da li je ispravna politika forsiranja stočarstva nauštrb ratarske proizvodnje?
Podrška inputima je dobra podrška ukoliko imate dovoljno novca i ako je dostupna svima. Međutim, danas ona nije dostupna svima, ograničena je na određeni krug proizvođača. Pošto nema novca i za druge sektore, država privileguje ratarsku proizvodnju i šalje pogrešne signale kako je upravo to proizvodnja kojom treba svi da se bave. Nije ispravna politika forsiranja nijedne poljoprivredne grane pa tako ni stočarstva.Treba napraviti okvir ravnopravno povoljan za sve, a onda poljoprivrednici moraju preuzeti odgovornost za sopstvenu strategiju. Moram da kažem da je taj signal koji se šalje – da stočarstvo u strukturi poljoprivrede treba da bude 60 – 65 odsto, potpuno bezvezan i neutemeljen. Na primer, stočarstvo u proseku u strukturi poljoprivrede zemalja EU 27 zauzima 42 odsto, a biljna proizvodnja je 58 odsto. Ali, žitarice su na 11 odsto, a u Srbiji imaju udeo od preko 34 odsto.

Srbija je u poslednjoj deceniji imala više ministara poljoprivrede nego ijedna zemlja i svi su vodili svoju agrarnu politiku, što se negativno odrazilo na celokupnu poljoprivredu. Poslednja tri ministra su iz iste stranke, pa opet imaju sasvim različitu politiku. Ko je kriv za to i kakvu poruku država na taj nacin šalje poljoprivrednicima?
Kriva je politika, neznanje, odabir poslušnih a ne kompetentnih u strankama. Takođe, nepostojanje programa nego politika utemeljena na PR magovima i istraživanjima javnog mnjenja. Poruka koja se, činjenicom da je u četiri godine iz jedne stranke bilo tri ministra i tri politike, šalje poljoprivrednicima je “nama je poljoprivreda potpuno nebitna”, i to stvara konfuziju jer, s druge strane, istim političarima i njihovim dvorskim profesorima i analitičarima usta su puna neistina tipa “poljoprivreda je naša razvojna šansa”,
“osnova ekonomije”, “nafta”…

Napravljena je, naročito posle rekonstrukcije Vlade, i politička podela poljoprivrednika – na vojvođanske i one iz centralne Srbije; na male i velike… Kakve su posledice toga i kako ih prevazići?
Podele su napravljene politički da bi se poljoprivrednicima manipulsalo. Jer, kad su podeljeni lako ih je okrenuti jedne na druge, kad jedni protestuju slikati se sa drugima. Posledica toga je nepostojanje podrške i okvira, od novca do institucija, celoj poljoprivredi i nazadovanje svih. Za ovu situaciju krivi si najvećim delom sami poljoprivrednici jer prihvataju tu kosku bez mesa koju politika baca među njih i
srećni su nakon toga mrvicama i slikanjem s gospodarom. Verujem da je poljoprivredna komora rešenje za ovu situaciju ali poljoprivredna komora koja će proizaći na jasnoj organizaciji, direktnim širokim izborima za sve njene članove…

Jesu li poljoprivredna udruženja ispolitizovana?
Povremeno jesu, ali više me nervira što su “kupljena” jer misle ako su dobila novac iz mera mnistarstva za rad da moraju biti slepo odani onom ko im je novac dao.

Je li Zakon o poljoprivrednom zemljištu doprineo procesu decentralizacije i da li su potrebne njegove izmene kako bi lokalnim samoupravama, u korist poljoprivrednika, pripalo više novca od izdavanja zemljišta?
Zakon jeste dao mogućnost za decentralizaciju jer putem Programa korišćenja državnog zemljšta same lokalne samouprave su mogle da kreiraju svoju ruralnu politiku, opredeljujući se koga će favorizovati – male ili velike, porodična gazdinstva ili kompanije ili gradske kombinate. Zakon će u ovom okviru korišćenja državnog zemljišta postati potpuno nebitan kad se obavi restitucija, a nju treba što pre uraditi.

Da li je opravdan strah poljoprivrednika da će, nakon roka predviđenog SSP-om, stranci “pokupovati i uništiti srpske njive”, kako se plasira javnosti?
Koliko ja vidim tu priču, i strah seju neki samozvani anlitičari a ne poljoprivrednici. Strah nije opravdan jer se u pristupnim pregovorima može otvoriti pitanje i pregovarati o derogaciji prodaje zemlje strancima ukoliko postoje argumenti za to.

Ljubica Blitva – Trošić

Podelite ovu stranicu!