IVAN STAMBOLIĆ: Topovi su me ućutkali

23 Sep 2017

Iz arhive RSE: Poslednji intervju sa Ivanom Stambolićem koji je snimljen u junu 2000. godine, dva meseca pre nego što će biti otet i ubijen

Pre 30 godina je održana ?uvena Osma sednica Saveza komunista Srbije na kojoj je smenjen tadašnji predsednik Predsedništva Srbije Ivan Stamboli?. Bio je to po?etak vladavine Slobodana Miloševi?a u ?ijem ?e se mandatu u krvi raspasti Jugoslavija, a Srbija urušiti u sopstvenom nacionalizmu iz kojeg se nije oporavila do dan danas.

Tim povodom objavljujemo poslednji intervju sa Ivanom Stamboli?em koji je snimljen u junu 2000. godine, dva meseca pre nego što ?e biti otet i ubijen.

“Srbija je posle Osme sednice vrlo brzo daleko, daleko odjezdila u dve svoje tragi?ne restauracije: u staljinisti?ki socijalizam i raspomamljeni nacionalizam”, rekao je Ivan Stamboli? za Radio Slobodna Evropa (RSE).

Uz ovaj intervju objavljujemo i delove iz Stamboli?eve knjige “Put u bespu?e” iz 1995. godine.

Stamboli? Splet je mnogih okolnosti da su se stvari tako dogodile. Uproš?eno re?eno, imao sam otvoren front, i sa ?ela i sa bokova, ali sam mislio da imam le?a sigurna i zašti?ena, a odatle je došao nož.

RSE: Vi ste ve? punih 13 godina van politike. Koliko dugo ste bili u politici?

Stamboli?: Otprilike isto toliko, 13 godina. Kao što vidite, nisu baš zgodni brojevi. Kada bi mogle te godine da se, kao minus i plus, potru, pa onda sve ispo?etka….

RSE: Kada poredite ta dva perioda, šta je prednost – pozicija posmatra?a ili biti u vrhu politike? Mada, svih ovih godina, niko nije posmatra?.

Stamboli?: Ima prednosti ta posmatra?ka pozicija. ?ak i kada se iza?e iz dobre politike, ta prednost se gubi, ta udobna, posmatra?ka, kriti?ka distanca, kada posmatrate ovo, što smo mi osu?eni da posmatramo. Ovo što nam se doga?a, ne znam da li uopšte ima bilo kakve politike.

Ima politika i politika. Politika je, što se mene li?no ti?e, prvo imala mene, pa sam po?eo da kreiram i pravim politiku. Uvek sam je shvatao kao rukovo?enje javnim poslovima, kao u službi javnih poslova, kao upravljanje stvarima, a ne vladanje ljudima i narodom. Kada se ona tako shvati, primenjuje i praktikuje, to je vraški težak, naporan i složen posao. On brzo zamara, troši.

Me?utim, kada je ova druga stvar u pitanju, kada je politika strast da se vlada ljudima i narodom, kada se oni upotrebljavaju radi vlastodrža?kih samovolja i ambicije, kada se ta samovolja name?e kao volja naroda, onda je to, po meni, neka politi?ka patologija, nije prava politika. Onaj ko se tako bavi politikom, nikada ne?e postati ovaj posmatra? o kome vi pitate. On iz politike jednostavno ne sme da ode. Kada si na vrhu te politike, u stvari, kao da si na vrhu nekog stuba srama.

RSE: Kada ste odlazili iz politike, vaš sin je bio de?ak i on je prokomentarisao – VIII sednica mi je vratila tatu. Sada ve? imate i unuka.

Stamboli?: To nije prokomentarisao Veljko, ve? Tijana. Veljko je ve? tada bio poodrastao, a Tijana je bila u osnovnoj školi. Ona je to tako prokomentarisala.

Što se ti?e Uroša, to mora da se dogovorimo. Ako ho?emo da razgovaramo o Urošu, moramo do ujutru da razgovaramo. Mnogi moji drugovi su postali dede i stalno se sa njima sva?am i raspravljam jer svi ho?e da pri?aju o svom unuku, a ja nikako ne mogu da do?em do re?i.

RSE: Zar niste došli u iskušenje da se uklju?ite, da pokušate kao politi?ar, sada na opozicionoj sceni Srbije? Kada ste bili smenjeni, to je bila druga polovina osamdesetih godina, nije bilo šanse ni da progovorite javno. Posle je bilo druga?ije.

Stamboli?: Da. Te ?etiri godine se nigde nije moglo progovoriti, a na mene su padale lavine raznih intriga i laži, sa ciljem da se ?ovek ponizi, diskredituje, diskvalifikuje. To je bilo ponajteže izdržati. 1991. godine prvi put sam po?eo nešto javno da govorim kada su mi studenti to omogu?ili, kada je bila njihova pobuna. Tada sam govorio, pozivao studente da dezertiraju iz tog rata, koji se priprema. Upozoravao sam ih da je rat pred nama, da je pripremljen i da ?e ?ast svoga naroda oni spasavati tako što ?e dezertirati iz tog rata. Ali, to što sam tada govorio, nije se ?ulo od topova. Nije to govorenje imalo eha ni odziva.

Strano mi je da menjam stavove, u cilju dopadanja nekome ili ne?emu. Nije mi bio cilj da se uguram u javni život. Ti stavovi, u zadnjih godinu-dve dana, nisu nailazili na pogodno tle.

RSE: To je bilo vreme, kada je bilo nemoralno ?utati.

Stamboli?: Nisam ?utao. Oglašavao sam se, ne tako ?esto, na tim kriti?nim ta?kama, na kojima sam smatrao da sam dužan da se oglasim. Ipak se to svodilo više na to da umirim svoju savest, nego što je imalo nekog dejstva, što se ?ulo šire i više.

RSE: Da li ste nekada došli u iskušenje da pokušate da odigrate u Srbiji, onu ulogu koju su odigrali Milan Ku?an u Sloveniji, ili još više, Kiro Gligorov u Makedoniji?

Stamboli?: Ta se uloga nije mogla ovde odigrati. Nisam je mogao odigrati, ni ja, ni neko drugi sli?an u tom pogledu. Bio sam izopšten, baš onda, kada se trebalo pripremati za takvu ulogu.

Osma sednica je definitivno rešila to pitanje, što se vlasti ti?e. Vlastodrža?ka Srbija je htela vo?u, htela je vožda, njega je izvikala svojim klicanjem, te na?ine znamo. Sa njim je Srbija vrlo brzo posle VIII sednice daleko odjezdila u dve svoje tragi?ne restauracije – u staljinisti?ki socijalizam i raspomamljeni nacionalizam. Nije bilo više Srbije koja bi mogla biti kao neka ku?anovska Slovenija ili gligorovska Makedonija. Tu je bilo nemogu?e odigrati tu ulogu. Srbija je krenula mnogo rano u prošlost i odjezdila dosta brzo i podaleko, uz takvu podršku, da tu prostora za to nije bilo.

RSE: Da li se sre?ete sa vašim bivšim saradnicima? Znam da ste nedavno bili u Parizu i imali zanimljivih par dana sa nekim ljudima iz bivše Jugoslavije.

Stamboli?: Da, bio sam sa Kirom Gligorovom i Azemom Vlasijem. Sre?em se sa ljudima iz naših bivših republika redovno, u jednom ritmu, svakih pet – šest meseci. Otputujem u neku od republika.

Što se mene li?no ti?e, za mene, moja Jugoslavija, još uvek postoji. Ovu nikada nisam mogao ni primiti, ni prihvatiti. Samo prigrabljivanje njenog imena je licemerno (2000. godine je postojala Jugoslavija pod imenom SR Jugoslavija, ?inili su je Srbija i Crne Gora, prim. RSE). ?ine to oni koji su je razbili.

RSE: Vi ste rekli da putujete ?esto u susedne države?

Stamboli?: Putujem. U Zagreb se sa vizama teže putuje, teže se do viza dolazi. Nije baš jednostavno, mada nemam tih problema. U BiH, zaista, tako kako kažete.

RSE: U Sarajevo ste putovali još u vreme rata i u vreme opsade tog grada. Bilo je to prole?e 1995. godine. Vi ste bili tamo sa prvom organizovanom grupom Beogra?ana. To je bio riskantan put, ne samo zbog toga što se tamo pucalo, ve? se trebalo i vratiti. Zašto ste se odlu?ili za taj put?

Stamboli?: Zbog ljudi u Sarajevu i solidarnosti sa tim ljudima. Ali i zbog ovih ovde, koji su bili protiv ubijanja, razaranja i uništavanja jednog grada i ljudi u njemu. I zbog onih koji su time komandovali i upravljali. Kao što sam tada u Sarajevu rekao, da jednim takvim ?inom pokažem da rodoljublje, ako nije ?ovekoljublje, onda je lažno.

RSE: To ste tada rekli Sarajlijama?

Stamboli?: Da, to sam rekao tada, a setio sam se sada.

RSE: Koji susret vam je bio najuzbudljiviji?

Stamboli?: Svaki je u Sarajevu, u tih nekoliko dana, bio uzbudljiv. Stalno stisnuto grlo i gotovo na ivici suza. Mnoge pamtim. Razgovori i dani koje sam proveo sa Izetom Sarajli?em su mi ostali u veoma dubokom i živom se?anju.

Ali, ispri?ao bih jedan, kada je ve? o susretima re?. Išao sam parkom izme?u Vlade i Predsedništva. Neka kišica je promicala, neka je žena pristojno obu?ena i ure?ena, sredove?na, išla sa kišobranom u ruci i skrenula je u tom parku u kome smo bili nas dvoje, nikoga okolo nije bilo, pravo ka meni. Bilo je malo neobi?no. Prišla je, pokušala je da našto izgovori, nije uspela, zagrlila me i po?ela da pla?e. Onda je to trajalo, meni se u?inilo dugo, ali je to bilo nekoliko trenutaka. I meni se grlo steglo. Bili smo u tom zagrljaju, žena se odvojila, otišla i re? nije progovorila. Otišao sam u Predsedništvo i trebalo mi je dosta vremena da se smirim. Ta žena me je o?igledno prepoznala, televizija nas je tih dana mnogo pokazivala.

Mnogo takvih susreta je tamo bilo. I sa starim prijateljima i sa novim koje smo sticali, koji su nam pri?ali šta su sve doživljavali od granata. Bio je to put koji se ne zaboravlja. I bilo bi mi mnogo žao, bio bih mnogo siromašniji, da ga nisam u?inio.

RSE: Vi ste doputovali avionom. Tada je bilo primirje i nekoliko dana se nije pucalo. Me?utim, baš u vreme dok je prva grupa Beogra?ana bila u Sarajevu, stvari su se zakuvale, ponovo je po?elo žestoko granatiranje, nije se moglo više vratiti, aerodrom je zatvoren. Kako ste se vi vra?ali, kroz tunel?

Stamboli?: To je jedno putešestvije, jedna Odiseja, koja je za svoju pri?u. Prvo kroz taj tunel. Doveli su nas nekako u sumrak ulicama koje su zašti?ene pred taj tunel. Ušli smo u njega, voda do kolena. Neko kofer?e nosim. Interesantno je da je on devetsto i nešto metara dug, a na pola smo se svi preznojili. Kada smo izašli, tamo nas je ?ekala vojska.

Prepoznali su nas, lepo su nas do?ekali. Tu smo dugo ostali. Znojavi smo bili, a bilo je veoma hladno. Sušili smo se nekako na toj hladno?i, nigde se nije imalo u?i. Mislio sam da sigurno dobijam zapaljenje plu?a. Tešilo me je da ?emo nekako sti?i u Split, a valjda tamo ima bolnica. Ti vojnici, svi od reda, su nas pitali što nam je ovo trebalo, zašto ovo, što ovo, šta po?inismo sebi. Ti razgovori sa njima su bili doživljaj, kako su oni videli taj rat.

RSE: Vaša porodica se oduvek bavila politikom.

Stamboli?: U tim uslovima tamo, bila je to najimu?nija porodica. Ina?e, to jeste uži?ki kraj, ali uže to je subregion Stari Vlah. Cviji? za Starovlašane kaže da oni nikada prvi ne kažu šta misle, a po mogu?stvu, ne kažu nikada. O?igledno nisam poneo tu karakternu osobinu svoga kraja.

Moj deda, od petoro dece, troje je školovao. Testamentom koji je ostavio pred Drugi svetski rat, videvši šta se priprema, pola imovine ostavio je svojim sinovima, a drugu polovinu da se školuju njegovi unuci. Od nas petorice bra?e, svi smo se školovali.

Svi su bili odli?ni ?aci, u svakom razredu ulazili su na kraju školske godine u one knjige, ispisani masnim slovima. Nisam bio takav. Nekada sam bio odli?an, ali jedan razred sam jedva prošao. Uglavnom, vrlo-dobar. Kada taj jedva pre?em, onda slede?i imam sve petice na kraju. Mnogo sam jurio fudbal, skijanje, bobove… Nije me bilo lako ukrotiti, imali su velike probleme sa mnom. A kada nisi stalno odli?an ?ak, me?u Stamboli?ima, ti si onda loš.

RSE: Kada ste prvi put bili na Kosovu?

Stamboli?: Bilo je to negde pri kraju osmogodišnje škole. Išli smo na ekskurziju na Kosovo. Bili smo na Kosovo polju. Spomenik kosovskim junacima još nije bio podignut. Videli smo Muratovo turbe, ukazivao nam se Miloš Obili? kao u narodnim pesmama u svoj svojoj lepoti, vitez bez straha i mane, Kosovka devojka, što poji ranjene junake i vida im rane. Bili su tu sa nama i devet Jugovi?a, Toplica Milan, Kosan?i? Ivan, svi oni što “razgone Turke na buljuke”.

Bili smo i u Gra?anici, Milutinovoj zadužbini, toj našoj velelepnoj srednjevekovnoj gra?evini. Jedinoj koja je ušla u sve svetske enciklopedije. Dostojanstvena igumanija sugestivno je pripovedala istoriju hrama i njegovog slavnog ktitora. Govorila je i o Milutinu, Simonidi ?ije o?i na fresci iskopaše Turci. O tome kako smo mi jeli zlatnim kašikama, dok su se oni tamo na zapadu Evrope još me?usobno jeli. Pri?ala je kako je Novo brdo bio grad od 40.000 stanovnika, dok London još nije ni postojao. O zvonjavi zvona na crkvi Notrdam u Parizu i još o koje?emu sli?no.

Bila je to opojna, poetski zanosna, pitka i te?na pri?a o našoj slavi, o našoj nadmo?i nad drugima, o našim stradanjima od drugih. Bilo je to pripovedanje koje je svakoga od nas proželo, ponelo nekako, zanelo i uznelo, koje je potpuno obujmilo naša de?ija bi?a. Ko bi nam, dugo posle toga, smeo re?i da su to samo legende, da je to samo u pesmama, da ništa od toga nije istorijska ?injenica i istorijska istina. Da stvari stoje druga?ije. Da je poetska imaginacija i zanesenost jedno, a politika i istorijska realnost nešto sasvim drugo.

Tako u de?a?kom zanosu, nabijen emocijama, pun ponosa, baš sa toga mesta, napišem pismo ocu i majci (a ona je ceo kosovski ciklus znala na pamet). I u tom pismu ispri?ah igumanijinu pri?u koju sam zapamtio kao magnetofon. Preturaju?i nedavno po njihovim papirima, prona?oh i to pismo.

Pri?am ovo zato što se stalno posle toga pitam. Da sam živeo u druga?ijem okruženju, da sam ostao samo sa legendama, mitovima i kosovskim epom, da nisam saznao za Simu ?irkovi?a, da nisam ?itao “Filosofiju palanke”, nego samo knjige o Milutinima, ne bih li i ja po?inio sva ova ?uda, što potonji po?iniše na Kosovu i sa Kosovom?

RSE: U Srbiji postoji izraz Stamboli?evska Srbija i to sa pežorativnim zna?enjem. Gledano iz ove perspektive, da li je iz Stamboli?eve Srbije izrasla Miloševi?evska Srbija?

Stamboli?: Vi kažete – izrasla. Koliko shvatam, ova Srbija, ve? 13 godina stalno pada. Još nije pala, još dno nije udarila. Onda mora biti da je ona bila visoko! Šta je moglo iz toga izrasti? Šta izrasta iz onog prethodnog, kada je nešto novo došlo, takvom vrstom prevrata?

Doduše, deo srpske kulture su prevrati. Kod nas se sve doga?a prevratima, pa je i ovo bio jedan prevrat koji je trebalo da bude negacija prethodnog, do kraja. To je jedna regresivna, mutantna destrukcija. To je vra?anje unazad, tragi?no, dramati?no, koje nas je dovelo na ivicu opstanka. Zaista se moramo pitati – da li, kao narod, možemo opstati?

Što se ti?e “Stamboli?evske Srbije”, ta nikada nije postojala. Ili, ukoliko je postojala, takva “Stamboli?evska Srbija”, postojala je isto toliko, i to delom, koliko je postojala Srbija jednog Mini?a ili Todorovi?a ili Milentija Popovi?a ili opet jednog Draže i brata mu, Mome Markovi?a ili još ranije, Blagoja Neškovi?a, Sretena Žujovi?a, Aleksandra Rankovi?a… Dakle, pluralna Srbija, pa makar to bilo i u okviru iste ideologije, sa svim razlikama me?u njima, koje su imenovane personalno, kao što je to kod Srba obi?no i bivalo i u daljoj prošlosti – Petrova Srbija, Aleksandrova Jugoslavija, Bajin Beograd, Acin Zaje?ar…

Nikada se Srbija nije poistovetila u potpunosti ni sa jednim od njenih pomenutih vo?a. Tragedija današnje Srbije je u tome, što se najve?im svojim delom, u po?etku ovoga što nam se doga?a, bar izjedna?ila sa vlastitim destruktorom.

RSE: U Vaše vreme, pokrenuta su mnoga krupna pitanja vezana za položaj Srbije, za položaj autonomnih pokrajina u okviru Srbije. Neki iz jugoslovenskog rukovodstva, u naknadnim se?anjima, postavljaju pitanje – postoji li zapravo razlika izme?u Vas i Miloševi?a u na?inu kako ostvariti centralizaciju Srbije i smanjiti ingerencije pokrajina?

Stamboli?: Kada to postavljaju, oni mora da su ili slepi, ili gluvi, ili su zlonamerni. Vrhovni sudija, koji se zove život, valjda je presudio i jednoj i drugoj politici. To su zaista bile dve dijametralno suprotne politike koje su se na kraju sudarile i ishod znamo, da ga sada ne objašnjavamo.

Srbiju nikada nisam zamišljao kao centralizovanu državu. Uvek kao policentri?nu, ne samo što se ti?e Kosova i Vojvodine, nego ?ak i uže Srbije, njenih regionalnih lokal-patriotskih sklonosti i zahteva, sasvim objašnjivim, pre svega u veoma velikom stepenu razlike u njenoj razvijenosti.

Što se pokrajina ti?e i centralizacije, mi smo to zvali – zajedno sa izgradnjom autonomije pokrajina, mora se izgra?ivati jedinstvo i zajedništvo u Republici Srbiji. Mi smo to radili uz rasprave, uz sporove, uz trenja. Dugo, uporno, sporo verovatno, trebalo je brže. Radili smo sporazumno i dogovorno. Takva politika, nazvana oportunisti?kom u pežorativnom smislu, što je teško objasniti, zamenjena je diktatima.

Prvo, diktat Jugoslaviji po tome kako mi to ho?emo, a kada smo u tom diktatu nju razbili, onda smo dali diktat pokrajinama i Srbiji, kako ona mora biti centralizovanija nego ikada u svojoj istoriji, više nego sa Milošem i njegovim okružnim na?elnicima.

Prema tome, ne razumem otkud se bilo kakva veza u tome može na?i? Na kraju, mi smo postigli sporazum u promeni Saveznog ustava u vezi sa republikom i pokrajinama i postigli sporazum u vezi sa promenom republi?kog ustava o pokrajinama i Srbiji. To smo postigli uz saglasnost i kosovskog i vojvo?anskog rukovodstva, što je obznanjeno kroz moj ekspoze i elabarot u Skupštini Srbije ?etiri dana pred VIII sednicu.

Zašto je to srušeno, zašto su i Jugoslavija i javno mnjenje u Jugoslaviji i u Srbiji bili protiv tog sporazuma svojim ponašanjem za sukobe, to drugi moraju dati na to odgovor, ja ne umem da ga dam.

RSE: Sredinom osamdesetih, Srbija je za neke bila sredina koja je prednja?ila u liberalnoj atmosferi, u kojoj su zna?ajna mesta imali mladi i liberalni kadrovi, tržišno orijentisani. Za druge, ona je bila sredina u kojoj narasta nacionalizam sa kojim se rukovodstvo ne obra?unava. Naro?ito ovo drugo se odnosi na period pojavljivanja Memoranduma. Mnogi su mislili da ste Vi predvodnik nacionalisti?ke Srbije, a da ?e se sa njom obra?unati Miloševi?.

Stamboli?: Da. Oni su mislili da ?e sa Miloševi?em u?vrš?ivati Jugoslaviju, graditi socijalizam, a da ?e sa mnom to teško i?i. Što su tako mislili, mogu se davati razna objašnjenja, to bi bila preduga pri?a, ali opet je to problem tih ljudi.

Nisam bio anacionalan, naprotiv. Ose?ao sam da pripadam Srbiji, da radim za tu republiku, da se borim za njene interese u Federaciji. Radio sam to veoma uporno, možda sam ponekada preterivao, ali sam u glavnim stvarima uspevao. Borio sam se oko Srbije i protiv njenog zaostajanja, da nam se to prihvati kao problem, da nam se to uvaži u instrumentima ekonomske politike, privrednog razvoja i njegovog planiranja, da napravimo jedinstven SK, da do?e do promena Ustava.

Bio sam veoma otvoren za saradnju i sa drugim republikama. Imao sam izvanredne odnose sa rukovodstvima svih republika. Ta otvorenost je možda smetala jer sam shvatao da se moje nacionalno podudara najve?im delom sa srpskim gra?anskim i gra?anstvom. Smatrao sam Jugoslaviju najve?im interesom srpskog naroda, njegovom najve?om tekovinom i da je treba braniti. Ni jedno pitanje i problem koji smo imali nije bilo ratno pitanje i ratni problem, bilo o kom narodu i odnosu da se radilo, bilo o kom razvojnom ili drugom problemu i pitanju odnosa da se radilo.

Memorandum je ta?ka našeg definitivnog razlaza u Srbiji i uvod u politi?ki obra?un. Ja i ljudi oko mene vodili smo oko Memoranduma raspravu. I danas me ne prestaju optuživati oni koji, uprkos životu i njegovim ?injenicama, i dalje ho?e da ga brane. Optužuju mene da sam nešto minirao. Vodio sam borbu protiv Memoranduma i srpskog nacionalizma. Miloševi? se iz te borbe povukao, on u njoj nije hteo da u?estvuje. Od tada na dalje, na politi?koj sceni, javno, potpuno je bilo jasno svakom politi?kom ?oveku u ?emu je sukob i oko ?ega je sukob. Što ?e se oni opredeljivati tako, ne znam. Izgleda da su to personalni razlozi, bilo je nešto u politici nezdravo.

RSE: Govorite, pretpostavljam, o jugoslovenskom rukovodstvu i ponašanju jugoslovenskog rukovodstva u to vreme. U knjizi “Put u bespu?e” opisali ste dve situacije. Obe su iz 1986. godine. Sednica Predsedništva Jugoslavije zbog dolaska Srba sa Kosova ispred Skupštine, u kojoj se raspravljalo tada o Kosovu:

“Rasprava je sve mu?nija, prakti?no bez dogovora. Zaklju?uju?i sednicu, predsedavaju?i, Lazar Mojsov, do koga sedim, došapne mi da su svi prisutni uvereni kako sve pohode Srba sa Kosova organizujem upravo ja, te da sam ja jedini koji ih mogu spre?iti. Zaprepaš?en, pozivam stenografe da ostanu, a u?esnicima sednice, uz odobrenje Mojsova, ponovim to što mi je on upravo rekao. Zatim, povišenim glasom, drži neki nervozan govor o nemogu?nosti saradnje uz takvo nepoverenje, takve insinuacije. Pri tome ?uti o onome što mu je poznato, koliko i meni, ko zapravo podbada sve te ljude na proteste. Još ne mogu da verujem da su me u tom pogledu zamenili za Dobricu ?osi?a.”

“Dakle, ulazim, i prvo što vidim, Joža Vrhovec sedi na pisa?em stolu, klati nogama i dobacuje zlurado, trljaju?i dlanove – a sada Ivane, šta ?emo sada? Pukne mi film, te se na njega izgalamim. Sedam pored Mamule. On mi odmah kaže da je veoma dobro, ?ak zna?ajno, što sam ovako besno reagovao i dodaje: ‘Ako ovo do pono?i ne raš?istiš u parku, sve ?e se tebi obiti o glavu. Ne gubi vreme, radi to kako znaš’. To ve?e Predsedništvo SFRJ, kao i u toku dana, zaklju?uje da Predsedništvo Srbije, ?iji sam ja predsednik, ima obavezu i odgovornost da situaciju sredi i raš?isti. Odlazim na drugu stranu parka, u svoju kancelariju. Sazivam rukovodstvo Republike. Informišem o sednici Predsedništva SFRJ, a Lalovi?a o teku?im zbivanjima. Ponovo naglašavam da je ulica doma?i teren i šansa samo za nacionaliste, da nam oni, samo na ulici, mogu preoteti narod, da ?e sa ulice krenuti na nas, da ne smemo dozvoliti da se vlast brani silom i tako dalje. Iznenadi me Miloševi? upadicom: ‘Zašto se ti toliko bojiš ulice i naroda?’. ‘Ne bojim se ja naroda, no onih koji sa narodom mogu manipulisati’, kažem.”

RSE: To su dve ilustracije, dva detalja o tome kako se tada ponašalo jugoslovensko rukovodstvo. Nije li preko Kosova svako vodio svoju politiku?

Stamboli?: Preko svakog pitanja svako vodi svoju politiku. Mi smo bili u krizi, sveopštoj krizi. Jugoslovensko društvo i naši ukupni odnosi su bili u krizi. Kosovo je bila najslabija karika i na njoj je puklo. Hteli su da se izbegne internacionalizacija tog problema. Nije slu?ajno što je italijanski ambasador, odmah posle pobune na Kosovu, tražio prijem kod mene. Došao je da mi izrazi solidarnost italijanske Vlade. Niti je zemlja slu?ajno izabrana da to u?ini, niti je to slu?ajno nama u?injeno.

O svim pitanjima smo se raspravljali, pa i oko tog pitanja, razume se. Sporo smo dolazili do nekih zajedni?kih rešenja, kao što se zna, i stvarali teren za izlazak iz tog kosovskog nacionalno poreme?enog stanja i odnosa u njemu.

Uvek se gleda interes. Svako gleda neki interes. Nije se tu htelo ništa uši?ariti, posebno oko Kosova, nego povodom Kosova, ko kakav pristup ima i širim stvarima u Jugoslaviji. Tako se to ispreplitalo. U?estvovalo je jugoslovensko rukovodstvo, odnosno i druge republike, jer smo to tada smatrali zajedni?kim pitanjem. Posle ?e ostali re?i – prste od Kosova dalje, mi ?emo to sami, brzo, masom i silom. Krenulo se ma?em da se seku ?vorovi. Tako smo se zavezali u hiljade novih ?vorova i doveli tu gde jesmo, i nas i Kosovo.

RSE: Pomenuta knjiga “Put u bespu?e”, završava se Vašim re?ima: “U miru, život ?e ponuditi mnoge odgovore za budu?nost, koje u ovoj ratnoj akustici niko ne ?uje”. Me?utim, to vreme još nije došlo.

Stamboli?: Nije. Mi smo još uvek u pucanjima, u ubijanjima, u ratnoj psihozi, u psihozi vanrednog stanja, u strahovima koje to proizvodi. Naše osnovno pitanje i problem jeste što mi još uvek nismo u prilici i situaciji da postavljamo prava pitanja. Zašto smo tu gde jesmo? Gde je leglo inicijalnog zla? Ko su mu inspiratori? Šta je sa odgovornoš?u? Moramo dati pravu dijagnozu bolesti obolelog naroda, njegove države i društva, da bi se mogla primenjivati prava terapija. Mi, u ovakvom stanju u kom jesmo, ta pitanja ne možemo da postavimo.

Jedno od tih pitanja je – jesmo li mi, kao narod, izgubili identitet? Ko smo? Gde smo? S kim smo? Ko su nam susedi? Gde su nam granice? Kako nam se dogodilo da se 11.000 kvadratnih kilometara teritorije uzme, a mi govorimo o suverenitetu? Da 50.000 stranih vojnika tamo do?e. Mnoga pitanja.

Na pitanju odgovornosti ne insistiram kao na akademskom ili pravnom ili eti?kom i etni?kom, kao na bilo kakvom pitanju, nego je to pitanje naše budu?nosti. Bez tog smelijeg pogleda u dalju i bližu prošlost i novog pogleda, mi ne možemo praviti ni druga?iji, pravi pogled u budu?nost i njoj se okrenuti.

RSE: Da li je za Vas još otvoreno pitanje kakav ?e biti politi?ki rasplet?

Stamboli?: Ve? sam rekao, u srpskoj kulturi su prevrati , bune, sukobi… pa ne znam da li ?emo mi mo?i to da izbegnemo. Ako ne izbegnemo, mi se možemo udaljiti od Miloševi?a, ali pitanje je da li ?emo se približiti Evropi? Bilo bi mnogo dobro da to biva na neki civilizovan na?in, demokratski, izborni. A sve se više bojim da su za to sve manje šanse.

RSE: U prilog tome što ste rekli je i ono što se dogodilo ove nedelje. Pucano je na Vuka Draškovi?a. Kako ovaj ?in može da uti?e na ono što se doga?a u Jugoslaviji?

Stamboli?: Iz nekih li?nih razloga, tamo u Budvu, ne odlazim ve? 12 godina. Ovde je ve? odavno pomr?ina. Ovde je odavno poništena granica izme?u života i smrti. Kao da je izgubljen iskonski ose?aj prema životu i smrti. Kada se ta granica jednom pre?e, granice više nema.

Moramo se upitati – šta ?e na kraju ovde ostati, od naroda, od ljudi, od ?oveka? Šta ?e na kraju i posle svega ostati od samog Vuka Draškovi?a, ili ta?nije, od svih opozicionih prvaka? Pred kime ?e to oni da prva?e? Teško je ovde, u svakom slu?aju, biti opozicija. Gde je naša eti?ka solidarnost? Na toj osnovi spremni smo da se mrzimo i ubijamo, a to košta vlastitih života. Širenje politi?kih ubistava, i ne samo njih, vodi potpunom ukidanju politi?kom životu u Srbiji. To je ta opasnost.

RSE: Da li ste strahovali da Vam je život ugrožen nakon što ste smenjeni na VIII sednici?

Stamboli?: Ne, ja se nekim unutrašnjim mehanizmima dosta uspešno branim od strahova.

RSE: O tome, kakva je atmosfera u to vreme bila, govori jedan zanimljiv susret sa gospodinom Brankom Mamulom i kako je to tada izvedeno. Citat iz knjige “Put u bespu?e”:

“Jedne novembarske ve?eri trebalo je da se na?em sa Mamulom (admiral Branko Mamula prim. RSE). Predložio je da on pošalje kola po mene. Sigurno želi da me na nešto upozori, da se na?emo u njegovoj ku?i jer ja se nisam ose?ao bezbednim, a i njegovi ljudi su mi na razne na?ine stavili do znanja da sam pra?en, prisluškivan, pod kontrolom Osmaša, ali da me Armija štiti, pokriva, da parira svim ostalim službama, koje me, kao što sam i sam prime?ivao, samo prividno drže na slobodi. Ina?e, sve takve i sli?ne poruke, prenosio mi je neki pukovnik KOS-a iz Mamulinog kabineta. Dakle, bilo je razloga, pogotovu zbog sigurnosti moje porodice, da se na?em sa Mamulom, te, dobro sam zapamtio, vrlo mra?ne i kišovite no?i, dva meseca nakon VIII sednice.

Pomenuti pukovnik u civilu došao je po mene u zakazano vreme. Upozorio me je odmah da ?emo i?i sa dvoja kola i da ?emo sigurno biti pra?eni od njih. Sve je to izgovorio šapatom, tajanstveno, kao da mi se ve? radi o glavi. Potom me zamoli da sednemo u njegova kola i to na zadnje sedište, tako da sednem, da me njihovi ne mogu videti. To ‘videti’, tako je intonirao da sam morao prevesti na ‘pogoditi’. Zar je ve? bilo dotle došlo? I tako, posle vratolomne vožnje niz košutnja?ke krivine, u dva neugledna i prljava automobila, uz stalne povike – eno ih, sada su iza, sada levo, brže, i uz stalno upozoravanje da se sagnem i prilegnem, besomu?no zavijamo niz košutnja?ku šumu, naglo ko?imo, pa opet startujemo.

Svakojake misli me spopadaju. Pomišljam ?ak i na vojni pu?. Za tako nešto no? je bila idealna. Ponovo slušam – brzo, požuri, prate nas, za petama su nam, tu su, tamo su, ko je iza nas, da li su se ubacili… Druga kola su se izgubila u toj jurnjavi. Koliko to traje? Jako dugo, premda verovatno ne toliko koliko se meni ?ini. I samo što smo se ispeli na Dedinje, umesto Mamulinoj ku?i, upu?ujemo se preko Zvezde ka zgradi Generalštaba. Opet se prema uputstvu saginjem, još dublje, da me ni njihov stražar ne bi prepoznao, pa kroz neke tunele do garaže gde menjamo kola, pa ponovo vitlanje na Dedinju uz sve one povike, nagle zaokrete. Svašta mi pada na um. Po?injem da sumnjam da je sve ovo iscenirano. I šta je zapravo Mamula hteo, u po burne crne no?i? Ništa naro?ito, interesovala ga je politi?ka situacija u Srbiji.”

RSE: Za kraj, još jedan odlomak iz knjige “Put u bespu?e”, o sedmodnevnom druženju Ivana Stamboli?a sa k?erkom Bojanom nakon VIII sednice. Bojana je ubrzo posle toga stradala u saobra?ajnoj nesre?i. Njen otac je rekao da je ona prva žrtva VIII sednice:

“Nas dvoje smo tada, u Milo?eru, uprkos svemu, ili baš zbog svega, proveli sedam dana, naših najlepših sedam dana. Miholjsko leto na moru. Prazne plaže, na šetalištima gotovo pusto. Nas dvoje sami. Vodila me je u kafi?e gde se njeno društvo okuplja. Pri?amo o tome kako je, kada je bila mala, još u osmogodišnjoj školi, za vreme jednog našeg letovanja u Petrovcu na moru, i pored mog protivljenja, dograbila ‘Petrijin venac’ i pro?itala ga. Kada se vratila u školu, kao obi?no na po?etku nove školske godine, a posle letnjeg ferija, imali su pismeni zadatak. Tema – knjiga koju sam letos pro?itala. Pisala je kako je ?itala i doživela Petriju. Sastav je, izgleda, bio izuzetan, onaj za ?itanje i po drugim odeljenjima. Me?utim, nastavnica je našla za potrebno da joj prigovori kako takve knjige u njenim godinama ne treba ?itati, nego nešto vedrije, tako nešto. I ušle su u spor. Bojana se iznervirala i iznenada upitala nastavnicu da li je ona tu knjigu ?itala. Ova, zate?ena, iskreno odgovori da nije. ‘Pa kako Vi govorite o knjizi, koju nisu ni ?itali’, odbrusila je Bojana. Uvek je smelo isterivala istinu na ?istac, bez straha od posledica.

Iznenadno mi otkriva da mi stalno, ve? godinama, piše pisma, ali mi ih ne šalje. Tako ona sa mnom razgovara. Sada je odlu?ila da mi uru?i samo jedno u kome piše zašto me toliko voli i zašto se sa mnom ponosi. Nije mi dozvolila da ga ?itam pred njom. Jedno divno i dirljivo pismo. Koliko mi svoju decu malo znamo! Kako mi je samo zrelo i slikovito pri?ala o svojoj ljubavi. Ovo sedmodnevno druženje u Milo?eru i naša pri?a o politici i meni, šta i kako dalje, završili smo njenom gotovo ultimativnom molbom, ?ak i nekom vrstom ucene, da ostavku nikako ne smem podnositi. ‘Neka te Sloba smeni’. Obe?ao sam da ?e tako i biti jer imala je prave razloge i argumente za to što je od mene tražila. Kao što se zna, nisam ja izneverio, bar ne u tome.”

RSE: Da li bi ste nešto dodali ovome, što ste napisali pre mnogo godina?

Stamboli?: Ne.

(Branka Mihajlovi?, Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!