IVAN STAMBOLIĆ: Topovi su me ućutkali

23 Sep 2017

Iz arhive RSE: Poslednji intervju sa Ivanom Stambolićem koji je snimljen u junu 2000. godine, dva meseca pre nego što će biti otet i ubijen

Pre 30 godina je održana čuvena Osma sednica Saveza komunista Srbije na kojoj je smenjen tadašnji predsednik Predsedništva Srbije Ivan Stambolić. Bio je to početak vladavine Slobodana Miloševića u čijem će se mandatu u krvi raspasti Jugoslavija, a Srbija urušiti u sopstvenom nacionalizmu iz kojeg se nije oporavila do dan danas.

Tim povodom objavljujemo poslednji intervju sa Ivanom Stambolićem koji je snimljen u junu 2000. godine, dva meseca pre nego što će biti otet i ubijen.

“Srbija je posle Osme sednice vrlo brzo daleko, daleko odjezdila u dve svoje tragične restauracije: u staljinistički socijalizam i raspomamljeni nacionalizam”, rekao je Ivan Stambolić za Radio Slobodna Evropa (RSE).

Uz ovaj intervju objavljujemo i delove iz Stambolićeve knjige “Put u bespuće” iz 1995. godine.

Stambolić: Splet je mnogih okolnosti da su se stvari tako dogodile. Uprošćeno rečeno, imao sam otvoren front, i sa čela i sa bokova, ali sam mislio da imam leđa sigurna i zaštićena, a odatle je došao nož.

RSE: Vi ste već punih 13 godina van politike. Koliko dugo ste bili u politici?

Stambolić: Otprilike isto toliko, 13 godina. Kao što vidite, nisu baš zgodni brojevi. Kada bi mogle te godine da se, kao minus i plus, potru, pa onda sve ispočetka….

RSE: Kada poredite ta dva perioda, šta je prednost – pozicija posmatrača ili biti u vrhu politike? Mada, svih ovih godina, niko nije posmatrač.

Stambolić: Ima prednosti ta posmatračka pozicija. Čak i kada se izađe iz dobre politike, ta prednost se gubi, ta udobna, posmatračka, kritička distanca, kada posmatrate ovo, što smo mi osuđeni da posmatramo. Ovo što nam se događa, ne znam da li uopšte ima bilo kakve politike.

Ima politika i politika. Politika je, što se mene lično tiče, prvo imala mene, pa sam počeo da kreiram i pravim politiku. Uvek sam je shvatao kao rukovođenje javnim poslovima, kao u službi javnih poslova, kao upravljanje stvarima, a ne vladanje ljudima i narodom. Kada se ona tako shvati, primenjuje i praktikuje, to je vraški težak, naporan i složen posao. On brzo zamara, troši.

Međutim, kada je ova druga stvar u pitanju, kada je politika strast da se vlada ljudima i narodom, kada se oni upotrebljavaju radi vlastodržačkih samovolja i ambicije, kada se ta samovolja nameće kao volja naroda, onda je to, po meni, neka politička patologija, nije prava politika. Onaj ko se tako bavi politikom, nikada neće postati ovaj posmatrač o kome vi pitate. On iz politike jednostavno ne sme da ode. Kada si na vrhu te politike, u stvari, kao da si na vrhu nekog stuba srama.

RSE: Kada ste odlazili iz politike, vaš sin je bio dečak i on je prokomentarisao – VIII sednica mi je vratila tatu. Sada već imate i unuka.

Stambolić: To nije prokomentarisao Veljko, već Tijana. Veljko je već tada bio poodrastao, a Tijana je bila u osnovnoj školi. Ona je to tako prokomentarisala.

Što se tiče Uroša, to mora da se dogovorimo. Ako hoćemo da razgovaramo o Urošu, moramo do ujutru da razgovaramo. Mnogi moji drugovi su postali dede i stalno se sa njima svađam i raspravljam jer svi hoće da pričaju o svom unuku, a ja nikako ne mogu da dođem do reči.

RSE: Zar niste došli u iskušenje da se uključite, da pokušate kao političar, sada na opozicionoj sceni Srbije? Kada ste bili smenjeni, to je bila druga polovina osamdesetih godina, nije bilo šanse ni da progovorite javno. Posle je bilo drugačije.

Stambolić: Da. Te četiri godine se nigde nije moglo progovoriti, a na mene su padale lavine raznih intriga i laži, sa ciljem da se čovek ponizi, diskredituje, diskvalifikuje. To je bilo ponajteže izdržati. 1991. godine prvi put sam počeo nešto javno da govorim kada su mi studenti to omogućili, kada je bila njihova pobuna. Tada sam govorio, pozivao studente da dezertiraju iz tog rata, koji se priprema. Upozoravao sam ih da je rat pred nama, da je pripremljen i da će čast svoga naroda oni spasavati tako što će dezertirati iz tog rata. Ali, to što sam tada govorio, nije se čulo od topova. Nije to govorenje imalo eha ni odziva.

Strano mi je da menjam stavove, u cilju dopadanja nekome ili nečemu. Nije mi bio cilj da se uguram u javni život. Ti stavovi, u zadnjih godinu-dve dana, nisu nailazili na pogodno tle.

RSE: To je bilo vreme, kada je bilo nemoralno ćutati.

Stambolić: Nisam ćutao. Oglašavao sam se, ne tako često, na tim kritičnim tačkama, na kojima sam smatrao da sam dužan da se oglasim. Ipak se to svodilo više na to da umirim svoju savest, nego što je imalo nekog dejstva, što se čulo šire i više.

RSE: Da li ste nekada došli u iskušenje da pokušate da odigrate u Srbiji, onu ulogu koju su odigrali Milan Kučan u Sloveniji, ili još više, Kiro Gligorov u Makedoniji?

Stambolić: Ta se uloga nije mogla ovde odigrati. Nisam je mogao odigrati, ni ja, ni neko drugi sličan u tom pogledu. Bio sam izopšten, baš onda, kada se trebalo pripremati za takvu ulogu.

Osma sednica je definitivno rešila to pitanje, što se vlasti tiče. Vlastodržačka Srbija je htela vođu, htela je vožda, njega je izvikala svojim klicanjem, te načine znamo. Sa njim je Srbija vrlo brzo posle VIII sednice daleko odjezdila u dve svoje tragične restauracije – u staljinistički socijalizam i raspomamljeni nacionalizam. Nije bilo više Srbije koja bi mogla biti kao neka kučanovska Slovenija ili gligorovska Makedonija. Tu je bilo nemoguće odigrati tu ulogu. Srbija je krenula mnogo rano u prošlost i odjezdila dosta brzo i podaleko, uz takvu podršku, da tu prostora za to nije bilo.

RSE: Da li se srećete sa vašim bivšim saradnicima? Znam da ste nedavno bili u Parizu i imali zanimljivih par dana sa nekim ljudima iz bivše Jugoslavije.

Stambolić: Da, bio sam sa Kirom Gligorovom i Azemom Vlasijem. Srećem se sa ljudima iz naših bivših republika redovno, u jednom ritmu, svakih pet – šest meseci. Otputujem u neku od republika.

Što se mene lično tiče, za mene, moja Jugoslavija, još uvek postoji. Ovu nikada nisam mogao ni primiti, ni prihvatiti. Samo prigrabljivanje njenog imena je licemerno (2000. godine je postojala Jugoslavija pod imenom SR Jugoslavija, činili su je Srbija i Crne Gora, prim. RSE). Čine to oni koji su je razbili.

RSE: Vi ste rekli da putujete često u susedne države?

Stambolić: Putujem. U Zagreb se sa vizama teže putuje, teže se do viza dolazi. Nije baš jednostavno, mada nemam tih problema. U BiH, zaista, tako kako kažete.

RSE: U Sarajevo ste putovali još u vreme rata i u vreme opsade tog grada. Bilo je to proleće 1995. godine. Vi ste bili tamo sa prvom organizovanom grupom Beograđana. To je bio riskantan put, ne samo zbog toga što se tamo pucalo, već se trebalo i vratiti. Zašto ste se odlučili za taj put?

Stambolić: Zbog ljudi u Sarajevu i solidarnosti sa tim ljudima. Ali i zbog ovih ovde, koji su bili protiv ubijanja, razaranja i uništavanja jednog grada i ljudi u njemu. I zbog onih koji su time komandovali i upravljali. Kao što sam tada u Sarajevu rekao, da jednim takvim činom pokažem da rodoljublje, ako nije čovekoljublje, onda je lažno.

RSE: To ste tada rekli Sarajlijama?

Stambolić: Da, to sam rekao tada, a setio sam se sada.

RSE: Koji susret vam je bio najuzbudljiviji?

Stambolić: Svaki je u Sarajevu, u tih nekoliko dana, bio uzbudljiv. Stalno stisnuto grlo i gotovo na ivici suza. Mnoge pamtim. Razgovori i dani koje sam proveo sa Izetom Sarajlićem su mi ostali u veoma dubokom i živom sećanju.

Ali, ispričao bih jedan, kada je već o susretima reč. Išao sam parkom između Vlade i Predsedništva. Neka kišica je promicala, neka je žena pristojno obučena i uređena, sredovečna, išla sa kišobranom u ruci i skrenula je u tom parku u kome smo bili nas dvoje, nikoga okolo nije bilo, pravo ka meni. Bilo je malo neobično. Prišla je, pokušala je da našto izgovori, nije uspela, zagrlila me i počela da plače. Onda je to trajalo, meni se učinilo dugo, ali je to bilo nekoliko trenutaka. I meni se grlo steglo. Bili smo u tom zagrljaju, žena se odvojila, otišla i reč nije progovorila. Otišao sam u Predsedništvo i trebalo mi je dosta vremena da se smirim. Ta žena me je očigledno prepoznala, televizija nas je tih dana mnogo pokazivala.

Mnogo takvih susreta je tamo bilo. I sa starim prijateljima i sa novim koje smo sticali, koji su nam pričali šta su sve doživljavali od granata. Bio je to put koji se ne zaboravlja. I bilo bi mi mnogo žao, bio bih mnogo siromašniji, da ga nisam učinio.

RSE: Vi ste doputovali avionom. Tada je bilo primirje i nekoliko dana se nije pucalo. Međutim, baš u vreme dok je prva grupa Beograđana bila u Sarajevu, stvari su se zakuvale, ponovo je počelo žestoko granatiranje, nije se moglo više vratiti, aerodrom je zatvoren. Kako ste se vi vraćali, kroz tunel?

Stambolić: To je jedno putešestvije, jedna Odiseja, koja je za svoju priču. Prvo kroz taj tunel. Doveli su nas nekako u sumrak ulicama koje su zaštićene pred taj tunel. Ušli smo u njega, voda do kolena. Neko koferče nosim. Interesantno je da je on devetsto i nešto metara dug, a na pola smo se svi preznojili. Kada smo izašli, tamo nas je čekala vojska.

Prepoznali su nas, lepo su nas dočekali. Tu smo dugo ostali. Znojavi smo bili, a bilo je veoma hladno. Sušili smo se nekako na toj hladnoći, nigde se nije imalo ući. Mislio sam da sigurno dobijam zapaljenje pluća. Tešilo me je da ćemo nekako stići u Split, a valjda tamo ima bolnica. Ti vojnici, svi od reda, su nas pitali što nam je ovo trebalo, zašto ovo, što ovo, šta počinismo sebi. Ti razgovori sa njima su bili doživljaj, kako su oni videli taj rat.

RSE: Vaša porodica se oduvek bavila politikom.

Stambolić: U tim uslovima tamo, bila je to najimućnija porodica. Inače, to jeste užički kraj, ali uže to je subregion Stari Vlah. Cvijić za Starovlašane kaže da oni nikada prvi ne kažu šta misle, a po mogućstvu, ne kažu nikada. Očigledno nisam poneo tu karakternu osobinu svoga kraja.

Moj deda, od petoro dece, troje je školovao. Testamentom koji je ostavio pred Drugi svetski rat, videvši šta se priprema, pola imovine ostavio je svojim sinovima, a drugu polovinu da se školuju njegovi unuci. Od nas petorice braće, svi smo se školovali.

Svi su bili odlični đaci, u svakom razredu ulazili su na kraju školske godine u one knjige, ispisani masnim slovima. Nisam bio takav. Nekada sam bio odličan, ali jedan razred sam jedva prošao. Uglavnom, vrlo-dobar. Kada taj jedva pređem, onda sledeći imam sve petice na kraju. Mnogo sam jurio fudbal, skijanje, bobove… Nije me bilo lako ukrotiti, imali su velike probleme sa mnom. A kada nisi stalno odličan đak, među Stambolićima, ti si onda loš.

RSE: Kada ste prvi put bili na Kosovu?

Stambolić: Bilo je to negde pri kraju osmogodišnje škole. Išli smo na ekskurziju na Kosovo. Bili smo na Kosovo polju. Spomenik kosovskim junacima još nije bio podignut. Videli smo Muratovo turbe, ukazivao nam se Miloš Obilić kao u narodnim pesmama u svoj svojoj lepoti, vitez bez straha i mane, Kosovka devojka, što poji ranjene junake i vida im rane. Bili su tu sa nama i devet Jugovića, Toplica Milan, Kosančić Ivan, svi oni što “razgone Turke na buljuke”.

Bili smo i u Gračanici, Milutinovoj zadužbini, toj našoj velelepnoj srednjevekovnoj građevini. Jedinoj koja je ušla u sve svetske enciklopedije. Dostojanstvena igumanija sugestivno je pripovedala istoriju hrama i njegovog slavnog ktitora. Govorila je i o Milutinu, Simonidi čije oči na fresci iskopaše Turci. O tome kako smo mi jeli zlatnim kašikama, dok su se oni tamo na zapadu Evrope još međusobno jeli. Pričala je kako je Novo brdo bio grad od 40.000 stanovnika, dok London još nije ni postojao. O zvonjavi zvona na crkvi Notrdam u Parizu i još o koječemu slično.

Bila je to opojna, poetski zanosna, pitka i tečna priča o našoj slavi, o našoj nadmoći nad drugima, o našim stradanjima od drugih. Bilo je to pripovedanje koje je svakoga od nas proželo, ponelo nekako, zanelo i uznelo, koje je potpuno obujmilo naša dečija bića. Ko bi nam, dugo posle toga, smeo reći da su to samo legende, da je to samo u pesmama, da ništa od toga nije istorijska činjenica i istorijska istina. Da stvari stoje drugačije. Da je poetska imaginacija i zanesenost jedno, a politika i istorijska realnost nešto sasvim drugo.

Tako u dečačkom zanosu, nabijen emocijama, pun ponosa, baš sa toga mesta, napišem pismo ocu i majci (a ona je ceo kosovski ciklus znala na pamet). I u tom pismu ispričah igumanijinu priču koju sam zapamtio kao magnetofon. Preturajući nedavno po njihovim papirima, pronađoh i to pismo.

Pričam ovo zato što se stalno posle toga pitam. Da sam živeo u drugačijem okruženju, da sam ostao samo sa legendama, mitovima i kosovskim epom, da nisam saznao za Simu Ćirkovića, da nisam čitao “Filosofiju palanke”, nego samo knjige o Milutinima, ne bih li i ja počinio sva ova čuda, što potonji počiniše na Kosovu i sa Kosovom?

RSE: U Srbiji postoji izraz Stambolićevska Srbija i to sa pežorativnim značenjem. Gledano iz ove perspektive, da li je iz Stambolićeve Srbije izrasla Miloševićevska Srbija?

Stambolić: Vi kažete – izrasla. Koliko shvatam, ova Srbija, već 13 godina stalno pada. Još nije pala, još dno nije udarila. Onda mora biti da je ona bila visoko! Šta je moglo iz toga izrasti? Šta izrasta iz onog prethodnog, kada je nešto novo došlo, takvom vrstom prevrata?

Doduše, deo srpske kulture su prevrati. Kod nas se sve događa prevratima, pa je i ovo bio jedan prevrat koji je trebalo da bude negacija prethodnog, do kraja. To je jedna regresivna, mutantna destrukcija. To je vraćanje unazad, tragično, dramatično, koje nas je dovelo na ivicu opstanka. Zaista se moramo pitati – da li, kao narod, možemo opstati?

Što se tiče “Stambolićevske Srbije”, ta nikada nije postojala. Ili, ukoliko je postojala, takva “Stambolićevska Srbija”, postojala je isto toliko, i to delom, koliko je postojala Srbija jednog Minića ili Todorovića ili Milentija Popovića ili opet jednog Draže i brata mu, Mome Markovića ili još ranije, Blagoja Neškovića, Sretena Žujovića, Aleksandra Rankovića… Dakle, pluralna Srbija, pa makar to bilo i u okviru iste ideologije, sa svim razlikama među njima, koje su imenovane personalno, kao što je to kod Srba obično i bivalo i u daljoj prošlosti – Petrova Srbija, Aleksandrova Jugoslavija, Bajin Beograd, Acin Zaječar…

Nikada se Srbija nije poistovetila u potpunosti ni sa jednim od njenih pomenutih vođa. Tragedija današnje Srbije je u tome, što se najvećim svojim delom, u početku ovoga što nam se događa, bar izjednačila sa vlastitim destruktorom.

RSE: U Vaše vreme, pokrenuta su mnoga krupna pitanja vezana za položaj Srbije, za položaj autonomnih pokrajina u okviru Srbije. Neki iz jugoslovenskog rukovodstva, u naknadnim sećanjima, postavljaju pitanje – postoji li zapravo razlika između Vas i Miloševića u načinu kako ostvariti centralizaciju Srbije i smanjiti ingerencije pokrajina?

Stambolić: Kada to postavljaju, oni mora da su ili slepi, ili gluvi, ili su zlonamerni. Vrhovni sudija, koji se zove život, valjda je presudio i jednoj i drugoj politici. To su zaista bile dve dijametralno suprotne politike koje su se na kraju sudarile i ishod znamo, da ga sada ne objašnjavamo.

Srbiju nikada nisam zamišljao kao centralizovanu državu. Uvek kao policentričnu, ne samo što se tiče Kosova i Vojvodine, nego čak i uže Srbije, njenih regionalnih lokal-patriotskih sklonosti i zahteva, sasvim objašnjivim, pre svega u veoma velikom stepenu razlike u njenoj razvijenosti.

Što se pokrajina tiče i centralizacije, mi smo to zvali – zajedno sa izgradnjom autonomije pokrajina, mora se izgrađivati jedinstvo i zajedništvo u Republici Srbiji. Mi smo to radili uz rasprave, uz sporove, uz trenja. Dugo, uporno, sporo verovatno, trebalo je brže. Radili smo sporazumno i dogovorno. Takva politika, nazvana oportunističkom u pežorativnom smislu, što je teško objasniti, zamenjena je diktatima.

Prvo, diktat Jugoslaviji po tome kako mi to hoćemo, a kada smo u tom diktatu nju razbili, onda smo dali diktat pokrajinama i Srbiji, kako ona mora biti centralizovanija nego ikada u svojoj istoriji, više nego sa Milošem i njegovim okružnim načelnicima.

Prema tome, ne razumem otkud se bilo kakva veza u tome može naći? Na kraju, mi smo postigli sporazum u promeni Saveznog ustava u vezi sa republikom i pokrajinama i postigli sporazum u vezi sa promenom republičkog ustava o pokrajinama i Srbiji. To smo postigli uz saglasnost i kosovskog i vojvođanskog rukovodstva, što je obznanjeno kroz moj ekspoze i elabarot u Skupštini Srbije četiri dana pred VIII sednicu.

Zašto je to srušeno, zašto su i Jugoslavija i javno mnjenje u Jugoslaviji i u Srbiji bili protiv tog sporazuma svojim ponašanjem za sukobe, to drugi moraju dati na to odgovor, ja ne umem da ga dam.

RSE: Sredinom osamdesetih, Srbija je za neke bila sredina koja je prednjačila u liberalnoj atmosferi, u kojoj su značajna mesta imali mladi i liberalni kadrovi, tržišno orijentisani. Za druge, ona je bila sredina u kojoj narasta nacionalizam sa kojim se rukovodstvo ne obračunava. Naročito ovo drugo se odnosi na period pojavljivanja Memoranduma. Mnogi su mislili da ste Vi predvodnik nacionalističke Srbije, a da će se sa njom obračunati Milošević.

Stambolić: Da. Oni su mislili da će sa Miloševićem učvršćivati Jugoslaviju, graditi socijalizam, a da će sa mnom to teško ići. Što su tako mislili, mogu se davati razna objašnjenja, to bi bila preduga priča, ali opet je to problem tih ljudi.

Nisam bio anacionalan, naprotiv. Osećao sam da pripadam Srbiji, da radim za tu republiku, da se borim za njene interese u Federaciji. Radio sam to veoma uporno, možda sam ponekada preterivao, ali sam u glavnim stvarima uspevao. Borio sam se oko Srbije i protiv njenog zaostajanja, da nam se to prihvati kao problem, da nam se to uvaži u instrumentima ekonomske politike, privrednog razvoja i njegovog planiranja, da napravimo jedinstven SK, da dođe do promena Ustava.

Bio sam veoma otvoren za saradnju i sa drugim republikama. Imao sam izvanredne odnose sa rukovodstvima svih republika. Ta otvorenost je možda smetala jer sam shvatao da se moje nacionalno podudara najvećim delom sa srpskim građanskim i građanstvom. Smatrao sam Jugoslaviju najvećim interesom srpskog naroda, njegovom najvećom tekovinom i da je treba braniti. Ni jedno pitanje i problem koji smo imali nije bilo ratno pitanje i ratni problem, bilo o kom narodu i odnosu da se radilo, bilo o kom razvojnom ili drugom problemu i pitanju odnosa da se radilo.

Memorandum je tačka našeg definitivnog razlaza u Srbiji i uvod u politički obračun. Ja i ljudi oko mene vodili smo oko Memoranduma raspravu. I danas me ne prestaju optuživati oni koji, uprkos životu i njegovim činjenicama, i dalje hoće da ga brane. Optužuju mene da sam nešto minirao. Vodio sam borbu protiv Memoranduma i srpskog nacionalizma. Milošević se iz te borbe povukao, on u njoj nije hteo da učestvuje. Od tada na dalje, na političkoj sceni, javno, potpuno je bilo jasno svakom političkom čoveku u čemu je sukob i oko čega je sukob. Što će se oni opredeljivati tako, ne znam. Izgleda da su to personalni razlozi, bilo je nešto u politici nezdravo.

RSE: Govorite, pretpostavljam, o jugoslovenskom rukovodstvu i ponašanju jugoslovenskog rukovodstva u to vreme. U knjizi “Put u bespuće” opisali ste dve situacije. Obe su iz 1986. godine. Sednica Predsedništva Jugoslavije zbog dolaska Srba sa Kosova ispred Skupštine, u kojoj se raspravljalo tada o Kosovu:

“Rasprava je sve mučnija, praktično bez dogovora. Zaključujući sednicu, predsedavajući, Lazar Mojsov, do koga sedim, došapne mi da su svi prisutni uvereni kako sve pohode Srba sa Kosova organizujem upravo ja, te da sam ja jedini koji ih mogu sprečiti. Zaprepašćen, pozivam stenografe da ostanu, a učesnicima sednice, uz odobrenje Mojsova, ponovim to što mi je on upravo rekao. Zatim, povišenim glasom, drži neki nervozan govor o nemogućnosti saradnje uz takvo nepoverenje, takve insinuacije. Pri tome ćuti o onome što mu je poznato, koliko i meni, ko zapravo podbada sve te ljude na proteste. Još ne mogu da verujem da su me u tom pogledu zamenili za Dobricu Ćosića.”

“Dakle, ulazim, i prvo što vidim, Joža Vrhovec sedi na pisaćem stolu, klati nogama i dobacuje zlurado, trljajući dlanove – a sada Ivane, šta ćemo sada? Pukne mi film, te se na njega izgalamim. Sedam pored Mamule. On mi odmah kaže da je veoma dobro, čak značajno, što sam ovako besno reagovao i dodaje: ‘Ako ovo do ponoći ne raščistiš u parku, sve će se tebi obiti o glavu. Ne gubi vreme, radi to kako znaš’. To veće Predsedništvo SFRJ, kao i u toku dana, zaključuje da Predsedništvo Srbije, čiji sam ja predsednik, ima obavezu i odgovornost da situaciju sredi i raščisti. Odlazim na drugu stranu parka, u svoju kancelariju. Sazivam rukovodstvo Republike. Informišem o sednici Predsedništva SFRJ, a Lalovića o tekućim zbivanjima. Ponovo naglašavam da je ulica domaći teren i šansa samo za nacionaliste, da nam oni, samo na ulici, mogu preoteti narod, da će sa ulice krenuti na nas, da ne smemo dozvoliti da se vlast brani silom i tako dalje. Iznenadi me Milošević upadicom: ‘Zašto se ti toliko bojiš ulice i naroda?’. ‘Ne bojim se ja naroda, no onih koji sa narodom mogu manipulisati’, kažem.”

RSE: To su dve ilustracije, dva detalja o tome kako se tada ponašalo jugoslovensko rukovodstvo. Nije li preko Kosova svako vodio svoju politiku?

Stambolić: Preko svakog pitanja svako vodi svoju politiku. Mi smo bili u krizi, sveopštoj krizi. Jugoslovensko društvo i naši ukupni odnosi su bili u krizi. Kosovo je bila najslabija karika i na njoj je puklo. Hteli su da se izbegne internacionalizacija tog problema. Nije slučajno što je italijanski ambasador, odmah posle pobune na Kosovu, tražio prijem kod mene. Došao je da mi izrazi solidarnost italijanske Vlade. Niti je zemlja slučajno izabrana da to učini, niti je to slučajno nama učinjeno.

O svim pitanjima smo se raspravljali, pa i oko tog pitanja, razume se. Sporo smo dolazili do nekih zajedničkih rešenja, kao što se zna, i stvarali teren za izlazak iz tog kosovskog nacionalno poremećenog stanja i odnosa u njemu.

Uvek se gleda interes. Svako gleda neki interes. Nije se tu htelo ništa ušićariti, posebno oko Kosova, nego povodom Kosova, ko kakav pristup ima i širim stvarima u Jugoslaviji. Tako se to ispreplitalo. Učestvovalo je jugoslovensko rukovodstvo, odnosno i druge republike, jer smo to tada smatrali zajedničkim pitanjem. Posle će ostali reći – prste od Kosova dalje, mi ćemo to sami, brzo, masom i silom. Krenulo se mačem da se seku čvorovi. Tako smo se zavezali u hiljade novih čvorova i doveli tu gde jesmo, i nas i Kosovo.

RSE: Pomenuta knjiga “Put u bespuće”, završava se Vašim rečima: “U miru, život će ponuditi mnoge odgovore za budućnost, koje u ovoj ratnoj akustici niko ne čuje”. Međutim, to vreme još nije došlo.

Stambolić: Nije. Mi smo još uvek u pucanjima, u ubijanjima, u ratnoj psihozi, u psihozi vanrednog stanja, u strahovima koje to proizvodi. Naše osnovno pitanje i problem jeste što mi još uvek nismo u prilici i situaciji da postavljamo prava pitanja. Zašto smo tu gde jesmo? Gde je leglo inicijalnog zla? Ko su mu inspiratori? Šta je sa odgovornošću? Moramo dati pravu dijagnozu bolesti obolelog naroda, njegove države i društva, da bi se mogla primenjivati prava terapija. Mi, u ovakvom stanju u kom jesmo, ta pitanja ne možemo da postavimo.

Jedno od tih pitanja je – jesmo li mi, kao narod, izgubili identitet? Ko smo? Gde smo? S kim smo? Ko su nam susedi? Gde su nam granice? Kako nam se dogodilo da se 11.000 kvadratnih kilometara teritorije uzme, a mi govorimo o suverenitetu? Da 50.000 stranih vojnika tamo dođe. Mnoga pitanja.

Na pitanju odgovornosti ne insistiram kao na akademskom ili pravnom ili etičkom i etničkom, kao na bilo kakvom pitanju, nego je to pitanje naše budućnosti. Bez tog smelijeg pogleda u dalju i bližu prošlost i novog pogleda, mi ne možemo praviti ni drugačiji, pravi pogled u budućnost i njoj se okrenuti.

RSE: Da li je za Vas još otvoreno pitanje kakav će biti politički rasplet?

Stambolić: Već sam rekao, u srpskoj kulturi su prevrati , bune, sukobi… pa ne znam da li ćemo mi moći to da izbegnemo. Ako ne izbegnemo, mi se možemo udaljiti od Miloševića, ali pitanje je da li ćemo se približiti Evropi? Bilo bi mnogo dobro da to biva na neki civilizovan način, demokratski, izborni. A sve se više bojim da su za to sve manje šanse.

RSE: U prilog tome što ste rekli je i ono što se dogodilo ove nedelje. Pucano je na Vuka Draškovića. Kako ovaj čin može da utiče na ono što se događa u Jugoslaviji?

Stambolić: Iz nekih ličnih razloga, tamo u Budvu, ne odlazim već 12 godina. Ovde je već odavno pomrčina. Ovde je odavno poništena granica između života i smrti. Kao da je izgubljen iskonski osećaj prema životu i smrti. Kada se ta granica jednom pređe, granice više nema.

Moramo se upitati – šta će na kraju ovde ostati, od naroda, od ljudi, od čoveka? Šta će na kraju i posle svega ostati od samog Vuka Draškovića, ili tačnije, od svih opozicionih prvaka? Pred kime će to oni da prvače? Teško je ovde, u svakom slučaju, biti opozicija. Gde je naša etička solidarnost? Na toj osnovi spremni smo da se mrzimo i ubijamo, a to košta vlastitih života. Širenje političkih ubistava, i ne samo njih, vodi potpunom ukidanju političkom životu u Srbiji. To je ta opasnost.

RSE: Da li ste strahovali da Vam je život ugrožen nakon što ste smenjeni na VIII sednici?

Stambolić: Ne, ja se nekim unutrašnjim mehanizmima dosta uspešno branim od strahova.

RSE: O tome, kakva je atmosfera u to vreme bila, govori jedan zanimljiv susret sa gospodinom Brankom Mamulom i kako je to tada izvedeno. Citat iz knjige “Put u bespuće”:

“Jedne novembarske večeri trebalo je da se nađem sa Mamulom (admiral Branko Mamula prim. RSE). Predložio je da on pošalje kola po mene. Sigurno želi da me na nešto upozori, da se nađemo u njegovoj kući jer ja se nisam osećao bezbednim, a i njegovi ljudi su mi na razne načine stavili do znanja da sam praćen, prisluškivan, pod kontrolom Osmaša, ali da me Armija štiti, pokriva, da parira svim ostalim službama, koje me, kao što sam i sam primećivao, samo prividno drže na slobodi. Inače, sve takve i slične poruke, prenosio mi je neki pukovnik KOS-a iz Mamulinog kabineta. Dakle, bilo je razloga, pogotovu zbog sigurnosti moje porodice, da se nađem sa Mamulom, te, dobro sam zapamtio, vrlo mračne i kišovite noći, dva meseca nakon VIII sednice.

Pomenuti pukovnik u civilu došao je po mene u zakazano vreme. Upozorio me je odmah da ćemo ići sa dvoja kola i da ćemo sigurno biti praćeni od njih. Sve je to izgovorio šapatom, tajanstveno, kao da mi se već radi o glavi. Potom me zamoli da sednemo u njegova kola i to na zadnje sedište, tako da sednem, da me njihovi ne mogu videti. To ‘videti’, tako je intonirao da sam morao prevesti na ‘pogoditi’. Zar je već bilo dotle došlo? I tako, posle vratolomne vožnje niz košutnjačke krivine, u dva neugledna i prljava automobila, uz stalne povike – eno ih, sada su iza, sada levo, brže, i uz stalno upozoravanje da se sagnem i prilegnem, besomučno zavijamo niz košutnjačku šumu, naglo kočimo, pa opet startujemo.

Svakojake misli me spopadaju. Pomišljam čak i na vojni puč. Za tako nešto noć je bila idealna. Ponovo slušam – brzo, požuri, prate nas, za petama su nam, tu su, tamo su, ko je iza nas, da li su se ubacili… Druga kola su se izgubila u toj jurnjavi. Koliko to traje? Jako dugo, premda verovatno ne toliko koliko se meni čini. I samo što smo se ispeli na Dedinje, umesto Mamulinoj kući, upućujemo se preko Zvezde ka zgradi Generalštaba. Opet se prema uputstvu saginjem, još dublje, da me ni njihov stražar ne bi prepoznao, pa kroz neke tunele do garaže gde menjamo kola, pa ponovo vitlanje na Dedinju uz sve one povike, nagle zaokrete. Svašta mi pada na um. Počinjem da sumnjam da je sve ovo iscenirano. I šta je zapravo Mamula hteo, u po burne crne noći? Ništa naročito, interesovala ga je politička situacija u Srbiji.”

RSE: Za kraj, još jedan odlomak iz knjige “Put u bespuće”, o sedmodnevnom druženju Ivana Stambolića sa kćerkom Bojanom nakon VIII sednice. Bojana je ubrzo posle toga stradala u saobraćajnoj nesreći. Njen otac je rekao da je ona prva žrtva VIII sednice:

“Nas dvoje smo tada, u Miločeru, uprkos svemu, ili baš zbog svega, proveli sedam dana, naših najlepših sedam dana. Miholjsko leto na moru. Prazne plaže, na šetalištima gotovo pusto. Nas dvoje sami. Vodila me je u kafiće gde se njeno društvo okuplja. Pričamo o tome kako je, kada je bila mala, još u osmogodišnjoj školi, za vreme jednog našeg letovanja u Petrovcu na moru, i pored mog protivljenja, dograbila ‘Petrijin venac’ i pročitala ga. Kada se vratila u školu, kao obično na početku nove školske godine, a posle letnjeg ferija, imali su pismeni zadatak. Tema – knjiga koju sam letos pročitala. Pisala je kako je čitala i doživela Petriju. Sastav je, izgleda, bio izuzetan, onaj za čitanje i po drugim odeljenjima. Međutim, nastavnica je našla za potrebno da joj prigovori kako takve knjige u njenim godinama ne treba čitati, nego nešto vedrije, tako nešto. I ušle su u spor. Bojana se iznervirala i iznenada upitala nastavnicu da li je ona tu knjigu čitala. Ova, zatečena, iskreno odgovori da nije. ‘Pa kako Vi govorite o knjizi, koju nisu ni čitali’, odbrusila je Bojana. Uvek je smelo isterivala istinu na čistac, bez straha od posledica.

Iznenadno mi otkriva da mi stalno, već godinama, piše pisma, ali mi ih ne šalje. Tako ona sa mnom razgovara. Sada je odlučila da mi uruči samo jedno u kome piše zašto me toliko voli i zašto se sa mnom ponosi. Nije mi dozvolila da ga čitam pred njom. Jedno divno i dirljivo pismo. Koliko mi svoju decu malo znamo! Kako mi je samo zrelo i slikovito pričala o svojoj ljubavi. Ovo sedmodnevno druženje u Miločeru i naša priča o politici i meni, šta i kako dalje, završili smo njenom gotovo ultimativnom molbom, čak i nekom vrstom ucene, da ostavku nikako ne smem podnositi. ‘Neka te Sloba smeni’. Obećao sam da će tako i biti jer imala je prave razloge i argumente za to što je od mene tražila. Kao što se zna, nisam ja izneverio, bar ne u tome.”

RSE: Da li bi ste nešto dodali ovome, što ste napisali pre mnogo godina?

Stambolić: Ne.

(Branka Mihajlović, Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!