IVAN KOVAČ: (Ne) ubij glasnika!

14 Jun 2014

Gušenje medija u Srbiji – slučaj Bečej

Glasnike nepovoljnih vesti drevni silnici su običavali da pogube. Iako metode (najčešće) više nisu tako drastične, potreba današnjih silnika da trajno ućutkaju glasnike zapravo je veća, jer ovi sa rđavim novostima ne idu tek pred noge vladaru, već pred sam narod. Ako je nekadašnje ućutkivanje predstavljalo hir čija je svrha bila da se krvožedni silnik naprosto bolje oseća, ovo današnje ima neuporedivo dalekosežniji smisao.

Na to upućuju i skorašnji pokušaji ućutkivanja dva bečejska medija – glasnika kako dobrih, tako i rđavih vesti. Prvo je Bečejski mozaik tužen zbog objavljivanja pisma čitaoca povodom „besomučne seče“ u Goranskom parku, da bi sada bio tužen i BUM (Bečejsko udruženje mladih) jer je portal mojbecej.rs, čiji je BUM osnivač, objavljivao i demantije u okviru afere Vodokanal. Mediji su, dakle, sudski proganjani zbog odgovornog obavljanja posla – što su se usudili da na uvid javnosti stave čitalačko pismo i demantije u kojima je, gle čuda, tražena odgovornost nadležnih.

Ako je prvi slučaj i (možda) mogao biti posledica pobrkanih lončića, i to onih zabavištanskih, odnosno hirovitog detinjeg besa prema grumenu blata kojim je pogođeno ili, još bolje, prema vazduhu kroz koji je grumen leteo, za drugi se to već ne može reći. Smehotresna optužba protiv Bečejskog mozaika je, uostalom, nedavno odbačena, ali je i dalje nepoznanica da li je „besomučne seče“ bilo, a to je za javnost od presudnog značaja, naravno, uz dužno uvažavanje nečijeg eventualno pretrpljenog duševnog bola, dakako (ne)izmernog (šuškavi ekvivalent čitalačkim pismom narušene časti i ugleda bio je 300 „crvenih“). Naime, jednako smehotresna je i tužba protiv BUM-a s obzirom da je u međusobnom iznošenju prljavog veša sukobljenih strana u aferi Vodokanal, paradoksalno, stradao štrik na koji je veš kačen (još da druga strana tuži BUM pa da urnebes bude potpun!). Međutim, pik na medij samo je naizgled posledica infantilnog nerazumevanja stvari i naivnosti s obzirom da je tražena odšteta za duševni bol (sve, dakle, same tanane, takoreći pesničke dušice) još (ne)izmernija – sve ukupno, čitavih 1200 „crvenih“ (u odnosu na prvi slučaj, ovde se izgleda radi o nekim časnijim i uglednijim ljudima). Taman toliko da se BUM (finansijski) dekapituje, upravo na način drevnih silnika.

Razume se, odgovornost bi postojala da su se portal MojBečej.com i BUM pri tom neobjektivno držali, da su se bez osnova priklonili jednoj strani, a to ovde nipošto nije vidljivo. Zapravo, jedina njihova odgovornost, iako drugačije prirode, jeste u tome što umesto da su samostalno preduzeli istragu (kao što to inače čine, premda navode da su i ovde pokušali), da su, dakle, sami zagacali u mutne vodokanalske vode, oni su u čitavoj aferi bili pre svega pasivni posmatrač, takoreći oglasna tabla. Ipak, portal je, poštujući načelo nepristrasnog i celovitog izveštavanja, omogućio različitim stranama da se oglase, a strane koje su to učinile nesumnjivo jesu relevantne. Interes javnosti je da sazna šta se dešava u javnim preduzećima, pa i Vodokanalu gde je nekakvo grumenje, ne samo ono blatno, počelo da isplivava, a imajući u vidu stanje ovdašnjeg istraživačkog novinarstva i transparentnosti u funkcionisanju države, obračuni unutar vladajućih klika postaju dragocena prilika da javnost dođe do značajnih saznanja.

Nerazumna fiksacija na glasnika rđavih vesti, pa bila to i oglasna tabla, predstavlja, dakle, promišljeno ućutkivanje i upodobljavanje kritičke javnosti (jer i oglasna tabla, pasivna kakva jeste, može postati pasivno-agresivna). Ma ko bio odgovoran u vodokanalskoj aferi – a nadamo se da njena ukvarena voda neće volšebno ispariti tokom sudskog postupka – jedno je sigurno. Način na koji mesni vlastodršci shvataju javnost i demokratičnost, raspolažući vlašću kao svojom prćijom, nedopustiv je.

Iznenađuje li ikog da situacija na nivou države nije ništa drugačija?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!