IVAN ČOLOVIĆ: Nasilno nam nameću naciju i veru kao svetinje

13 Jun 2017

Ne treba zaboraviti da je nacionalizam ideologija elite i da je on u izvornom obliku daleko od naroda. A populizam je, barem kod nas, strategija kojom se narod ubeđuje da vitalno zavisi od identiteta, da ima da bude srećan da ga vlast ne hrani hlebom nego identitetom

S Ivanom ?olovi?em, poznatim antropologom i autorom nedavno objavljene knjige ‘Smrt na Kosovu polju’, razgovaramo o suvremenim politi?kim mitovima, ‘nebeskoj Srbiji’, Aleksandru Vu?i?u i šansama modernizacije politi?kog života na Balkanu. ?olovi? ?e sudjelovati na tribini koja ?e se održati u utorak, 13. lipnja u HND-u s po?etkom u 20 sati.

Jedan od vaših klju?nih termina vezanih uz politi?ku kulturu je ‘teror identiteta’: kako se on manifestira danas, kada svjedo?imo porastu populizma ne samo na Balkanu nego i u ?itavom svijetu?
Koliko vidim, još smo na udaru tog terora, odnosno nasilnog nametanja nacionalnog i verskog identiteta kao svetinje kojoj se svi imaju bespogovorno klanjati. U ime te svetinje se i danas kod nas, kao i u mnogim drugim zemljama, vlada ljudima, onime šta misle i u šta veruju, a bogami i onime šta imaju. I populizam je, barem kod nas, strategija kojom se narod ube?uje da vitalno zavisi od identiteta, da ima da bude sre?an da ga vlast ne hrani hlebom nego identitetom. Drugim re?ima, naš današnji, postkomunisti?ki populizam zapravo je masovni nacionalizam, nacionalizam za narod.
Ne bih hteo da osu?ujem glasa?e u Srbiji, zato šta ovde još nismo osetili blagodeti stvarne demokratije, nepoverljivi smo prema njoj i uzdamo se u jake ljude, kao što su bili Paši?, Tito, Miloševi?…
Ne treba zaboraviti da je nacionalizam ideologija elite i da je on u izvornom obliku daleko od naroda. Sada i narod svaki dan sluša njemu prilago?enu bajku o identitetu, saznaje da je on njen tvorac i da je ta bajka narodna književnost. Uostalom, to važi i za druge ideologije, pa i za komunizam. Ali mi sada nemamo komunisti?ki populizam, nego samo nešto malo elitnog komunizma, onog koji ispovedaju npr. male grupe studenata.

S druge strane rasprostranjeno je mišljenje kako živimo u postideološkom vremenu, u kojem se brišu granice izme?u kultura, naroda i država. Kako u tome odvojiti istinske vrijednosti od jeftinih proizvoda masovne i globalne kulture?
Ne znam da li je postideološko vreme igde nastupilo, ne mogu da zamislim politiku bez ideološke podloge. Mogu?e je da se ta podloga menja, da danas nije vidljiva i eksplicitna, ali u svakom slu?aju mi u ovom delu sveta još nismo u tom postideološkom vremenu. Kad govorimo o globalnoj kulturi, nisam pristalica teorije da ona ne neguje istinske vrednosti. Štaviše, imam utisak da u globalnom ili transnacionalnom kulturnom prostoru nastaju dela vrhunskog kvaliteta.

Lažne nevladine organizacije

Koliko je danas – uz dominaciju druga?ijih, jeftinijih i bržih oblika komunikacije i masovne zabave – mogu? ‘pravovaljan’ pristup znanju, kulturi i umjetnosti?
Vrednosti klasi?ne i moderne kulture ne moraju da budu ugrožene razvojem tehnologija, naprotiv, mogu da dobiju novu potvrdu, novu publiku i novo mesto u svetu. Nedavno sam ?itao Murakamijev roman ‘Kafka na obali mora’ u kome se pominju neka Betovenova i Hajdnova dela. Kad sam na Jutjubu potražio ta dela, našao sam komentare onih koji su to isto uradili, me?u njima i mnoge koje je tako?e potaknuo Murakami. Dakle želju da slušate neko klasi?no muzi?ko delo može da vam pobudi jedan globalno popularan japanski pisac, a najbrže i najlakše ?ete da je zadovoljite putem interneta.

Danas je participacija gra?ana na mnogim nivoima dovedena u pitanje: socijalnu ili politi?ku mobilizaciju vode direktori kompanija, poslodavci i politi?ari koji samo menadžeriraju odnose izme?u javnih poslova i kapitala. Kako se sna?i u ne?emu što Boris Buden naziva civilizacijskom apatijom?
Da, rasprostranjeno je mišljenje da politika nije za fine ljude, da pojedinac, pogotovo pošten ?ovek, ne može tu ništa da promeni. Ipak, ne bih potcenjivao ono šta se radi u civilnom društvu. To, sude?i prema primerima u Srbiji i Hrvatskoj, ne potcenjuju ni partije na vlasti. To se vidi i po tome šta vlasti te dve zemlje poti?u stvaranje lažnih nevladinih organizacija, u nameri da pokažu kako je civilni sektor podeljen. I, pre svega, da bi zadatak ometanja akcija civilnog sektora i raznih manifestacija gra?anskog otpora mogle da povere takvim lažnim nevladinim organizacijama, a ne policiji i vojsci. Ina?e, civilizacijska apatija nije neka nova pojava. Podsetili ste me na Židovu sotiju ‘Mo?vare’, u kojoj je glavna tema ta vrsta apatije, na šta ukazuje i njezin naslov, a koja je objavljena krajem 19. veka kao ironi?na slika apati?nog i apoliti?nog francuskog društva tog vremena.

?ini se posvuda da su šanse humanisti?ke, gra?anske i tolerantne ljevice manje nego ikada. Možete li zamisliti obnovu takvih vrijednosti u dogledno vrijeme, kroz npr. dvadeset godina?
Slažem se, ni ja se ne bih kladio da ?emo uskoro imati takvu obnovu. Ali mogu da zamislim da ?e se tako nešto ipak dogoditi za dve decenije i želim da se to dogodi, mada ?u ja tada verovatno biti spre?en da to proslavim sa vama mla?ima.

Kako objašnjavate snažnu podršku što je na izborima u Srbiji dobiva Aleksandar Vu?i? i njegova partija? I gdje je ta zemlja na današnjoj skali društvene i politi?ke stvarnosti?
Zahvaljuju?i svakodnevnom pojavljivanju u medijima, Vu?i? je uspeo da uveri veliki broj ljudi da je on najja?i u Srbiji jer je pokazao da je sva vlast u njegovim rukama. Nema na vidiku nikoga ko bi mogao da bude tako jak: njegovi glavni konkurenti se i ne trude predstaviti sebe kao osobe sposobne da uzmu svu vlast, oni koji ?e državom upravljati kao strogi razredni starešina. Nude podelu vlasti, demokratiju, departizaciju i sli?ne stvari, a publika to tuma?i kao znak slabosti. Ne bih hteo da osu?ujem glasa?e u Srbiji, zato šta ovde još nismo osetili blagodeti stvarne demokratije, nepoverljivi smo prema njoj i uzdamo se u jake ljude, kao što su bili Paši?, Tito, Miloševi?…

Kako kulturološki objašnjavate potonu?e demokratsko-lijeve opcije u Srbiji, koja je bila na vlasti i vrlo prisutna u stvarnosti od 5. oktobra 2000. do izbora 2012., odnosno dolaska SNS-a na ?elo države?
Vreme od 5. oktobra do dolaska SNS-a na vlast podelio bih na dva perioda. Prvi je onaj u kome je zapo?eo program izgradnje demokratske, gra?anske Srbije i koji je završio ubistvom Zorana ?in?i?a, a drugi onaj u kome su njegovi naslednici po?eli da se približavaju Miloševi?evim naslednicima, uveravaju?i nas da je i njima mesto na politi?koj sceni demokratske Srbije. Ali nisu bili zadovoljni bilo kojim mestom, nego su se vratili na ono koje su i pre imali – glavno. Kao šta je poznato, nisu se ustru?avali da od ?in?i?evih naslednika preuzmu takozvanu evropsku agendu, shvatili su da ih ona ne spre?ava da nastave Miloševi?evu politiku prema Kosovu i da se još više približe Rusiji, zemlji koja je dala uto?ište nekima od najvažniji ljudi njegovog režima, uklju?uju?i mu i ženu, tvorca zloglasnog JUL-a.

Gazimestan se preselio u Bosnu

Vaša najnovija knjiga ‘Smrt na Kosovu polju’ bavi se, kako navodite u predgovoru, ideološkim i politi?kim funkcijama sje?anja na Kosovsku bitku: kakva je ideološka i politi?ka interpretacija te bitke u današnjoj Srbiji?
Tu je došlo do nekih promena u odnosu na vreme kad je Miloševi?, kao i srpski politi?ari u Bosni, Hrvatskoj i Crnoj Gori, upotrebljavao se?anje na Kosovsku bitku ili, ta?nije, na tom se?anju izgra?en politi?ki mit, u svrhe svoje politi?ke i ratne propagande. Posle izgubljenog rata na Kosovu 1999. godine došlo je do pada vrednosti kosovskog mita na politi?kom tržištu. Neki politi?ari su pokušali da to stanje poprave i da taj mit održe u politi?kom životu. Jedan od poteza da se to postigne bila je odluka politi?kog vrha Srbije i Republike Srpske da se najve?a proslava Vidovdana održi 28. juna 2014. u Višegradu, odnosno u spomeni?kom kompleksu koji je napravio Emir Kusturica i nazvao ga Andri?gradom. Tako se, kako sam u knjizi napisao, Gazimestan preselio u Bosnu.

?esto se spominje i termin ‘nebeske Srbije’, jednog od simbola kosovskog mita?
Najve?u promenu poslednjih godina predstavlja to šta se neki politi?ari, i to najvažniji, deklarativno odri?u kosovskog mita i ‘nebeske Srbije’. Tako je Ivica Da?i? 2013. govorio da je njegova vlada dobila mandat da radi za zemaljsku, a ne za nebesku Srbiju. Pre neki dan to je ponovio i Vu?i?. Rekao je da želi da se oslobodi mitskog pristupa Kosovu i o njemu pokrene dijalog bez predrasuda. Me?utim, da ga ne treba ozbiljno shvatiti govori i to šta je odmah dodao da taj demitologizovani dijalog mora da ostane u okviru Ustava, a u Ustavu stoji famozna preambula da je Kosovo neotu?ivi deo Srbije, za šta osnove postoje samo u mitu. Tako?e, u tekstu zakletve koju je položio kao novi predsednik Srbije stoji da mu je prva obaveza da ?uva Kosovo u sastavu Srbije. Kako je to mogu?e bez mitskog pristupa, ostaje da se vidi.

?esto u svojim knjigama podvrgavate kriti?koj analizi nacionalizam, uskogrudnost i primitivnu svijest. Postoji li i nešto što bi se moglo nazvati pozitivnim mitom?
O tome se odavno vode razgovori me?u prou?avaocima politi?kih mitova. Jedni, koje obi?nom zovemo funkcionalistima, misle da su mitovi neodvojivi od politike, da nema politike bez mitova i da oni mogu da budu u službi i demokratske i liberalne politike. Drugi, ?ija je pozicija meni bliža, misle da oslanjanje na mitove isklju?uje kriti?ku svest i slobodu izbora, da prihvatanje mitova nije stvar slobodne volje, nego nametanja pod pretnjom sankcija.

Što bi bila alternativa inzistiranju na nacionalnom identitetu, koji je i danas u Srbiji motivacijski faktor osje?anja i djelovanja širokih slojeva stanovništva? Drugim rije?ima, na koji je na?in mogu?e obnoviti pozitivan ljudski kapital i društvo u cjelini?
Bliska mi je ideja da je alternativa društvu zamišljenom kao identitetska zajednica, odnosno neka vrsta etni?koga kolektiva, organskog ili duhovnog, politi?ka zajednica koju u životu održava me?usobna solidarnost njenih gra?ana i poštovanje zakona, ono šta su idejni tvorci takvih kolektiva zvali društvenim ugovorom. Za Srbiju koja ?e i?i putem te alternative zalagali su se mnogi intelektualci i politi?ari u prošlosti, ali ona je do danas ostala samo alternativa, neiskoriš?eni kapital i neiskoriš?ena šansa.

Vaša Biblioteka XX vek vrijedno istrajava, unato? mnogim i prošlim i aktualnim iskušenjima i neda?ama. Kad se podvu?e crta ispod 46-godišnjeg postojanja, što smatrate najzna?ajnijim postignu?ima njezina djelovanja?
Za mene je najvažnije što je i posle nestanka Jugoslavije zadržala svoj transnacionalni karakter, odnosno zadržala autore i ?itaoce na prostoru cele naše regije. Ona je i danas neka vrsta zajedni?ke postjugoslovenske radionice za proizvodnju znanja u društvenim i humanisti?kim naukama. To potvr?uje i naš katalog i pozivi iz kulturnih centara izvan Srbije da predstavimo pojedina izdanja ili celu biblioteku. Nedavno smo imali promociju u Br?kom, održanu na poziv Br?anskoga demokratskog foruma, kao i u Zagrebu, u sklopu ?etvrtog izdanja Kliofesta.

(Bojan Munjin, Novosti)

Podelite ovu stranicu!