IŠTVAR PASTOR: Strah od Vojvodine je strah od slobode

25 Nov 2012

Govor na obeležavanju godišnjice „prisajedinjenja“

Poštovani gospodine predsedniče Republike, poštovani gospodine predsedniče Vlade AP Vojvodine, poštovani gosti, poštovani poslanici Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine!

Danas obeležavamo 94. godišnjicu održavanja Velike narodne skupštine na kojoj je 25. novembra 1918. prihvaćena rezolucija da se Banat, Bačka i Baranja priključe Kraljevini Srbiji, kao prvi korak koji je vodio formiranju nove države južnoslovenskih naroda, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Obeležavamo dan, kao istaknuti trenutak peroida, u kome je, kako je svedočio jedan savremenik „svaki Srbin tada bio bar Miloš Obilić, ako ne i Kraljević Marko“.

Da, dame i gospodo, rekao sam obeležavamo. Neki kažu, ne, ne obeležavamo, nego slavimo! Neki sigurno i slave. Ja lično, pripadnici moje zajednice, možda još neki naši sugrađani, koji smo bili krajem I. Svetskog rata na gubitničkoj strani, mi samo obeležavamo. Ne samo zato, što je pola vojvođanske populacije, Mađari, Nemci, itd, bili isključeni iz procesa odlučivanja, već i zbog toga, što je ovaj događaj uvertira u proces, koji se okončao Trijanonskim sporazumom, bolje rečeno diktatom, kao crnim danom u istoriji mnogih nas. Poučan period, posledica niza kobnih odluka tadašnje Austro–Ugarske. Period sa odlukama, koje se još ni danas ne sviđaju, dugo se govorilo, nikad se neće moći prihvatiti i priznati. Danas ih prihvatamo, kao deo realnosti.

Realnost, da se nigde nismo pomakli, pa smo se ipak probudili u drugoj državi.

Dame i Gospodo!

Važni je čuvati sećanje. Važno je, jer ono što danas, među ostalima određuje moderne države jeste odnos koji njihove zvanične politike imaju prema sećanjima na istorijske događaje i istorijske činjenice. A činjenica je, da se Velika narodna skupština i proces formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca dešavao u kontekstu velikih istorijskih lomova: raspada tri carstva sa jedne strane, ali i definisanja novih politika sažetih u čuvenih 14 tačaka Vudrou Vilsona, koji su poslužili kao principi pisanja sudbina, od strane pobednika.

To su bile godine kada su se definisale koordinate novih globalnih politika, godine pojedinačnih i nacionalnih erupcija radosti, ostvarenja decenijskih snova, ali i godine velikih patnji, razočarenja, pojedinačnih i nacionalnih tragedija sa višedecenijskim, još uvek trajućim posledicama.

U tim istorijskim okolnostima razvijale su se političke i državne ideje koje su predodredile jugoslovensko ujedinjenje. Polarizovale su se različite političke koncepcije, a kada je reč o Vojvodini – da li će se rešenje njenog statusa ostvariti – ujedinjenjem u jugoslovensku državnu zajednicu, ili direktnim prisajedinjenjem Srbiji.

Dame i Gospodo!

Srećni ljudi imaju loše pamćenje i bogato sećanje. Vojvodina nosi bogata sećanja: svest o jedinstvenosti vekovnog iskustva zajedničkog života kao i svest o zajedničkoj sudbini pripadnika svih nacionalnih zajednica koji žive u Vojvodini.

Istorija političkih, ekonomskih, kulturnih i drugih odnosa među različitim zajednicama. koje žive na našem prostoru, uključuje vekove koegzistencije i saradnje, ali i istorijska razmimoilaženja, drugačije razumevanje istorijskih konstalacija. Multikulturalizam, kao toliko puta isticana vrednost, nije samo jezička, folklorna, običajna i verska različitost. To je i različitost radosti i tuga, različiti doživljaj istorije, uzročnika događaja, samog događaja i njegovih posledica. A suživot, do izlizanosti spominjana tolerancija jeste merilo, jesmo li i u kojoj meri smo spremni sve ovo prihvatiti. Da se isti događaj može i slaviti i obeležavati, a da to ne razdvaja, razbija, nego povezuje. Potvrda, da je to moguće je i istorija zajedničkog života u Vojvodini – umeće sporazumevanja sa malo reči.

Dame i Gospodo!

Vlada SHS formalnopravno nikad nije priznala vojvođanske organe vlasti, a ministar unutrašnjih poslova Pribićević je, odmah nakon konstiutisanja centralnih organa vlasti, polovinom decembra, ukinuo organe jednim telegramom. Brzo istrežnjenje i razočarenje peče iz rečenice radikalskog prvaka dr Jovana Laloševića, koji kaže „Način kako se sa Vojvodinom postupilo, kako se njome upravljalo i kako se tamo gazdovalo, tako je strašan da je on morao uroditi jednim opštim, gorkim i dubokim razočarenjem…

Deset godina nakon ujedinjenja (1928. godine) sa Srbijom Isidora Sekulić se pita: „Da li Vojvodina još može da se seti sama sebe; da li će nastaviti samu sebe da živi; da li će osvežiti staru svoju vrlinu da baš u najteža vremena – najviše kulturnih ustanova diže, jer će teško vreme proći, a od teškog vremena iskvareni čovek ostati .. ili smo njiva koju treba preorati i pustiti da spava?

Brojni izazovi današnjeg vremena čine neizbežnim prepoznavanje paralelnih procesa: sa jedne strane razumevanje kontinuiteta sadašnjosti i prošlosti, a sa druge demistifikovanje politika organizovanog zaborava.

Verujem, da su interesi koje delimo kao ljudska bića jači od sila koje nas razdvajaju.

Dame i gospodo!

Svaka krupna, istorijska odluka ima dalekosežne posledice. Tako je to i sa odlukom, na koju se danas sećamo. Sa promenama državno-političkih pozicija, menjala se i etnička mapa regiona, pa su iste nacionalne zajednice od većinskih postajale manjinske, i obratno. Nastale sudbine, pojedinačne i kolektivne, koje su dobitničke i gubitničke. Sudbine kao razlog radosti i perspektive i sudbine kao izvori beznađa i bespomoćnosti. Paralelne sudbine, sudbine u istom vremenu i prostoru.

Raznovrsnost i složenost političkih, ekonomskih, kulturnih veza zahteva multi-perspektivnost kako bismo razumeli politike sećanja i zaborava. Ne postoje izolovane istorije i kulture. Svako od nas je ponekad manjina, emigrant u svom vlastitom životu.
Ispod „velike“ političke istorije važno je videti lične, porodične istorije. U ovom delu Evrope formirane su zakasnele nacije, koje živeći preključe i prekosutra nemaju vremena da žive za danas. I zato velike političke teme prekrivaju živote malih, običnih ljudi, a veliki istorijski narativ retko daje odgovor na pitanje: šta se dešava u životima običnih ljudi kojima njive ostanu u drugoj državi kad se povuku granice, kojima pijaca na kojoj prodaju svoje proizvode ostane u drugoj državi? Šta se dešava kada luka ostane bez zaleđa, a zaleđe bez luke? Povlačenje novih granica, uspostavljanje novih političkih realnosti izaziva tektonske poremećaje u životima ljudi.

Ovo su istorijske situacije koje generišu istorijski izgubljene, socijalno hendikepirane generacije. Burna istorija ovih prostora može nam dati za pravo da kažemo da je naša prošlost često neizvesnija od budućnosti.

Dame i Gospodo!

U proteklih 94 godine, na vojvođanskim prostorima je promenjeno dva tipa društveno-ekonomskih odnosa i šest državno teritorijalnih uređenja. Ali, konstanta je da Srbija neguje svoju državnost, a Vojvodina svoju autonomnost. Ta Vojvodina koju je Vasa Stajić video kao „Švajcarsku na istoku“.

Koncept autonomije Vojvodine se menjao u različitim istorijskim, političkim, ekonomskim okolnostima. Autonomija Vojvodine jeste tema koja je izazivala, i danas izaziva, kako neki istraživači kažu »podozrenje«. U različitim istorijskim okolnostima, koncept autonomije Vojvodine je sa strane različitih političkih struktura, predstavljan kao koncept koji vodi separatizmu i dezintegraciji šire političke zajednice.

U različitim istorijskim okolnostima otpori autonomiji Vojvodine su predstavljali indikator straha: straha od slobode, straha od modernizacije. I možda još važnije: ovi otpori su predstavljali i predstavljaju strah od autonomnog, slobodnog građanina i njegove zajednice. Jer samo je autonomni građanin nosilac koncepta građanske, evropske Vojvodine.

Autonomni građanin promoviše koncept autonomije Vojvodine kao građanskog projekta u čijim temeljima su ljudska prava i slobode u najširem smislu: temeljna prava i slobode čoveka i građanina, ali i pripadnika svih nacionalnih zajednica.

Danas, 94. godine nakon Velike narodne skupštine pitanje je da li je Vojvodina „njiva koju treba preorati i pustiti da spava“?

Pitanje Vojvodine nije pitanje nacionalnih konstitutivnih prava, već regionalnih konstitutivnih prava. Pitanje Vojvodine je pitanje spremnosti elita za modernizaciju, eu-zaciju i evropeizaciju, demokratizaciju. Stoga je pitanje Vojvodine ustavno pitanje – jer dok se pitanja decentralizacije i regionalizacije ustavno ne definišu precizno, Srbija se ne može konsolidovati kao stabilna i moderna evropska država.

Autonomija Vojvodine je mera slobode i dostojanstva svih građana Srbije.

Evropska Srbija i u njoj autonomna Vojvodina, zaslužuje da izgradi i osnaži institucije moderne evropske države. Ni Srbija ni Vojvodina nemaju vremena za spavanje.

(24. novembar 2012.godine. Govor predsednika vojvo]anskog parlamenta na sednici Skupštine AP Vojvodine na kojoj je obeležena 94. godišnjica održavanja Velike narodne skupštine na kojoj je 25. novembra 1918. prihvaćena rezolucija da se Banat, Bačka i Baranja priključe Kraljevini Srbiji.)

Podelite ovu stranicu!