IŠTVAR PASTOR: Strah od Vojvodine je strah od slobode

25 Nov 2012

Govor na obeležavanju godišnjice „prisajedinjenja“

Poštovani gospodine predsedni?e Republike, poštovani gospodine predsedni?e Vlade AP Vojvodine, poštovani gosti, poštovani poslanici Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine!

Danas obeležavamo 94. godišnjicu održavanja Velike narodne skupštine na kojoj je 25. novembra 1918. prihva?ena rezolucija da se Banat, Ba?ka i Baranja priklju?e Kraljevini Srbiji, kao prvi korak koji je vodio formiranju nove države južnoslovenskih naroda, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Obeležavamo dan, kao istaknuti trenutak peroida, u kome je, kako je svedo?io jedan savremenik „svaki Srbin tada bio bar Miloš Obili?, ako ne i Kraljevi? Marko“.

Da, dame i gospodo, rekao sam obeležavamo. Neki kažu, ne, ne obeležavamo, nego slavimo! Neki sigurno i slave. Ja li?no, pripadnici moje zajednice, možda još neki naši sugra?ani, koji smo bili krajem I. Svetskog rata na gubitni?koj strani, mi samo obeležavamo. Ne samo zato, što je pola vojvo?anske populacije, Ma?ari, Nemci, itd, bili isklju?eni iz procesa odlu?ivanja, ve? i zbog toga, što je ovaj doga?aj uvertira u proces, koji se okon?ao Trijanonskim sporazumom, bolje re?eno diktatom, kao crnim danom u istoriji mnogih nas. Pou?an period, posledica niza kobnih odluka tadašnje Austro–Ugarske. Period sa odlukama, koje se još ni danas ne svi?aju, dugo se govorilo, nikad se ne?e mo?i prihvatiti i priznati. Danas ih prihvatamo, kao deo realnosti.

Realnost, da se nigde nismo pomakli, pa smo se ipak probudili u drugoj državi.

Dame i Gospodo!

Važni je ?uvati se?anje. Važno je, jer ono što danas, me?u ostalima odre?uje moderne države jeste odnos koji njihove zvani?ne politike imaju prema se?anjima na istorijske doga?aje i istorijske ?injenice. A ?injenica je, da se Velika narodna skupština i proces formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca dešavao u kontekstu velikih istorijskih lomova: raspada tri carstva sa jedne strane, ali i definisanja novih politika sažetih u ?uvenih 14 ta?aka Vudrou Vilsona, koji su poslužili kao principi pisanja sudbina, od strane pobednika.

To su bile godine kada su se definisale koordinate novih globalnih politika, godine pojedina?nih i nacionalnih erupcija radosti, ostvarenja decenijskih snova, ali i godine velikih patnji, razo?arenja, pojedina?nih i nacionalnih tragedija sa višedecenijskim, još uvek traju?im posledicama.

U tim istorijskim okolnostima razvijale su se politi?ke i državne ideje koje su predodredile jugoslovensko ujedinjenje. Polarizovale su se razli?ite politi?ke koncepcije, a kada je re? o Vojvodini – da li ?e se rešenje njenog statusa ostvariti – ujedinjenjem u jugoslovensku državnu zajednicu, ili direktnim prisajedinjenjem Srbiji.

Dame i Gospodo!

Sre?ni ljudi imaju loše pam?enje i bogato se?anje. Vojvodina nosi bogata se?anja: svest o jedinstvenosti vekovnog iskustva zajedni?kog života kao i svest o zajedni?koj sudbini pripadnika svih nacionalnih zajednica koji žive u Vojvodini.

Istorija politi?kih, ekonomskih, kulturnih i drugih odnosa me?u razli?itim zajednicama. koje žive na našem prostoru, uklju?uje vekove koegzistencije i saradnje, ali i istorijska razmimoilaženja, druga?ije razumevanje istorijskih konstalacija. Multikulturalizam, kao toliko puta isticana vrednost, nije samo jezi?ka, folklorna, obi?ajna i verska razli?itost. To je i razli?itost radosti i tuga, razli?iti doživljaj istorije, uzro?nika doga?aja, samog doga?aja i njegovih posledica. A suživot, do izlizanosti spominjana tolerancija jeste merilo, jesmo li i u kojoj meri smo spremni sve ovo prihvatiti. Da se isti doga?aj može i slaviti i obeležavati, a da to ne razdvaja, razbija, nego povezuje. Potvrda, da je to mogu?e je i istorija zajedni?kog života u Vojvodini – ume?e sporazumevanja sa malo re?i.

Dame i Gospodo!

Vlada SHS formalnopravno nikad nije priznala vojvo?anske organe vlasti, a ministar unutrašnjih poslova Pribi?evi? je, odmah nakon konstiutisanja centralnih organa vlasti, polovinom decembra, ukinuo organe jednim telegramom. Brzo istrežnjenje i razo?arenje pe?e iz re?enice radikalskog prvaka dr Jovana Laloševi?a, koji kaže „Na?in kako se sa Vojvodinom postupilo, kako se njome upravljalo i kako se tamo gazdovalo, tako je strašan da je on morao uroditi jednim opštim, gorkim i dubokim razo?arenjem…

Deset godina nakon ujedinjenja (1928. godine) sa Srbijom Isidora Sekuli? se pita: „Da li Vojvodina još može da se seti sama sebe; da li ?e nastaviti samu sebe da živi; da li ?e osvežiti staru svoju vrlinu da baš u najteža vremena – najviše kulturnih ustanova diže, jer ?e teško vreme pro?i, a od teškog vremena iskvareni ?ovek ostati .. ili smo njiva koju treba preorati i pustiti da spava?

Brojni izazovi današnjeg vremena ?ine neizbežnim prepoznavanje paralelnih procesa: sa jedne strane razumevanje kontinuiteta sadašnjosti i prošlosti, a sa druge demistifikovanje politika organizovanog zaborava.

Verujem, da su interesi koje delimo kao ljudska bi?a ja?i od sila koje nas razdvajaju.

Dame i gospodo!

Svaka krupna, istorijska odluka ima dalekosežne posledice. Tako je to i sa odlukom, na koju se danas se?amo. Sa promenama državno-politi?kih pozicija, menjala se i etni?ka mapa regiona, pa su iste nacionalne zajednice od ve?inskih postajale manjinske, i obratno. Nastale sudbine, pojedina?ne i kolektivne, koje su dobitni?ke i gubitni?ke. Sudbine kao razlog radosti i perspektive i sudbine kao izvori bezna?a i bespomo?nosti. Paralelne sudbine, sudbine u istom vremenu i prostoru.

Raznovrsnost i složenost politi?kih, ekonomskih, kulturnih veza zahteva multi-perspektivnost kako bismo razumeli politike se?anja i zaborava. Ne postoje izolovane istorije i kulture. Svako od nas je ponekad manjina, emigrant u svom vlastitom životu.
Ispod „velike“ politi?ke istorije važno je videti li?ne, porodi?ne istorije. U ovom delu Evrope formirane su zakasnele nacije, koje žive?i preklju?e i prekosutra nemaju vremena da žive za danas. I zato velike politi?ke teme prekrivaju živote malih, obi?nih ljudi, a veliki istorijski narativ retko daje odgovor na pitanje: šta se dešava u životima obi?nih ljudi kojima njive ostanu u drugoj državi kad se povuku granice, kojima pijaca na kojoj prodaju svoje proizvode ostane u drugoj državi? Šta se dešava kada luka ostane bez zale?a, a zale?e bez luke? Povla?enje novih granica, uspostavljanje novih politi?kih realnosti izaziva tektonske poreme?aje u životima ljudi.

Ovo su istorijske situacije koje generišu istorijski izgubljene, socijalno hendikepirane generacije. Burna istorija ovih prostora može nam dati za pravo da kažemo da je naša prošlost ?esto neizvesnija od budu?nosti.

Dame i Gospodo!

U proteklih 94 godine, na vojvo?anskim prostorima je promenjeno dva tipa društveno-ekonomskih odnosa i šest državno teritorijalnih ure?enja. Ali, konstanta je da Srbija neguje svoju državnost, a Vojvodina svoju autonomnost. Ta Vojvodina koju je Vasa Staji? video kao „Švajcarsku na istoku“.

Koncept autonomije Vojvodine se menjao u razli?itim istorijskim, politi?kim, ekonomskim okolnostima. Autonomija Vojvodine jeste tema koja je izazivala, i danas izaziva, kako neki istraživa?i kažu »podozrenje«. U razli?itim istorijskim okolnostima, koncept autonomije Vojvodine je sa strane razli?itih politi?kih struktura, predstavljan kao koncept koji vodi separatizmu i dezintegraciji šire politi?ke zajednice.

U razli?itim istorijskim okolnostima otpori autonomiji Vojvodine su predstavljali indikator straha: straha od slobode, straha od modernizacije. I možda još važnije: ovi otpori su predstavljali i predstavljaju strah od autonomnog, slobodnog gra?anina i njegove zajednice. Jer samo je autonomni gra?anin nosilac koncepta gra?anske, evropske Vojvodine.

Autonomni gra?anin promoviše koncept autonomije Vojvodine kao gra?anskog projekta u ?ijim temeljima su ljudska prava i slobode u najširem smislu: temeljna prava i slobode ?oveka i gra?anina, ali i pripadnika svih nacionalnih zajednica.

Danas, 94. godine nakon Velike narodne skupštine pitanje je da li je Vojvodina „njiva koju treba preorati i pustiti da spava“?

Pitanje Vojvodine nije pitanje nacionalnih konstitutivnih prava, ve? regionalnih konstitutivnih prava. Pitanje Vojvodine je pitanje spremnosti elita za modernizaciju, eu-zaciju i evropeizaciju, demokratizaciju. Stoga je pitanje Vojvodine ustavno pitanje – jer dok se pitanja decentralizacije i regionalizacije ustavno ne definišu precizno, Srbija se ne može konsolidovati kao stabilna i moderna evropska država.

Autonomija Vojvodine je mera slobode i dostojanstva svih gra?ana Srbije.

Evropska Srbija i u njoj autonomna Vojvodina, zaslužuje da izgradi i osnaži institucije moderne evropske države. Ni Srbija ni Vojvodina nemaju vremena za spavanje.

(24. novembar 2012.godine. Govor predsednika vojvo]anskog parlamenta na sednici Skupštine AP Vojvodine na kojoj je obeležena 94. godišnjica održavanja Velike narodne skupštine na kojoj je 25. novembra 1918. prihva?ena rezolucija da se Banat, Ba?ka i Baranja priklju?e Kraljevini Srbiji.)

Podelite ovu stranicu!