IŠTVAN PASTOR: Mišolovka palanačkog duha

27 Oct 2015

Šta je nama Radomir Konstantinović?

Šta je nama, šta je Subotici Radomir Konstantinović? Da li upravo ovim skupom Subotica još jednom potvrđuje palanačku svest, da su tek mrtvi velikani – naši, poštovanja vredni velikani. Nije opravdanje, ali je ipak činjenica – Subotica je jedan od retkih gradova koji govori o Radomiru Konstantinoviću.

Govori onako kako može. Stisnutih zuba, sa knedlom u grlu, zamuckujući. Jer, znamo, ogrešila se Subotica o Radomira Konstantinovića.

Nije mu oprostila hrabrost, da sam pređe dugi put od subotičkog gnezda do prvog lica jednine. Tu transformaciju iz MI u JA, palanka ne prašta. Nije mu oprostila ni ogledalo koje je postavio pred našim umišljenim, arogantnim, malograđanskim licem.

Važno je da govorimo o delu Radomira Konstantinovića zato što je njegovo delo metainstanca, pomaže nam da razumemo šta nam se dogodilo, šta nam se događa, daje nam pojašnjenje zašto se nešto događa. I kaže nam Radomir Konstantinović da svi „-izmi“ pojednostavljuju stvari, i zahtevaju jednostavne odgovore. A život je više od jednostavnih odgovora.

Nije neobično da je jedna od njegovih prvih knjiga, „roman-monstrum“, kako ga je razumela tadašnja kritika, naslovljena Mišolovka, asocirajući, između ostalog i na čuvenu scenu Šekspirovog Hamleta, Mišolovku, u kojoj se raskrinkavaju ubice Hamletovog oca. A Radomir Konstantinović je raskrinkao samodosuđeni i večiti strah palanke, samodovoljnost, nesigurnost i osrednjost, iz vremena izuzetu egzistenciju.

Raskrinkao je mišolovku palanačkog duha, koja drži zarobljenim svaku individualnost i različitost.

Radomir Konstantinović je duhovni sabrat i prijatelj ne samo Beketa sa kojim je razvijao dugogodišnje lično i epistolarno prijateljstvo, on je duhovni potomak i sabrat Šekspira, Dušana Vasiljeva, Miloša Crnjanskog…

On je duhovni potomak i sabrat antičkih heroja i filosofa, onih koji su svoj život usprkos nasilju, preziru, cinizmu palanačkog duha, posvetili potrazi za odgovorom na pitanje: šta je smisao života i postojanja. On je duhovni potomak i sabrat onih koji su smisao života nalazili u osluškivanju ljudi, stvorenja i stvari, kako bi naslutio i razumeo šta je život.

On je duhovni potomak onih koji su poput Diogena, sa fenjerom u ruci, posvetili život traženju čoveka.

Radomir Konstantinović je čoveka, od palanke prezreno JA, tražio u tišini i ćutanju. U samodosuđenom egzilu.

Postoji jedna rečenica Radomira Konstantinovića kada govori o svom drugovanju sa Beketom: „Beket, to je velika veština ćutanja kroz govorenje.“

Tišina i šutnja sa kojom je živeo Radomir Konstantinović u unutrašnjem, samodosuđenom egzilu bila je izazov, provokacija palanačkom duhu koji se, na našu sramotu, nije libio da odgovori žestoko: ni kada je prekrio celu ulicu Montalbansku pismima Semjuela Beketa, koje je vetar raznosio iz provaljene kuće Konstantinovića u Rovinju, ni kada je vlastitu beznačajnost kolektivnog MI palanački duh uzdizao, ekskomunicirajući iz političke zajednice, osuđujući na društvenu smrt a pre prirodne, Radomira Konstantinovića.

A on je svojim životom svedočio da ima života i smisla izvan duha palanke.

Pobedio je on palanački duh i kada je u tišini i na sramotu grada u kojem je rođen, prećutan trenutak njegovog odlaska. A da do danas, naš grad nije Radomira Konstantinovića proglasio počasnim građaninom, samo zato što je banalnost procedurâ pobedila. Samo zato da bi se, paradoksalno, potvrdila još jedna Radomirova misao, da je „filozofija palanke filozofija malog raspona“.

I da bi nas postideo. Gleda nas Radomir sa bareljefa u ulici Zmaj Jovinoj broj 17. I kao što je Radomir video lik Crnjanskog samo kao lik iz Maske, zauvek će sa nama ostati ovaj lik čoveka koji je svojim životom svedočio negiranje osrednjosti bilo koje vrste.

U intervjuu NIN-u, nakon što je njegov roman „Izlazak“ dobio NIN-ovu nagradu za 1960. kaže: „Pisanje, to je stalno obračunavanje sa sobom. Pisati, u pravom smislu te reči, to znači stalno počinjati iz početka ili… ako hoćete, bar napor da se počinje koliko je to više moguće.“

I uči nas Radomir Konstantinović da je vredno donkihotske borbe, boriti se protiv ravnodušnosti, ravnodušnosti spram nesreće drugih ljudi. Da je vredno donkihotske borbe počinjati iz početka, da je vredno, u stalnom svođenju računa sa samim sobom i procenom posledica političkih odluka, uložiti napor i krenuti iznova.

Ako treba i sam, jer samo tako se može krenuti na put iz subotičkog gnezda do prvog lica jednine.

Vredno je izviniti se Radomiru Konstantinoviću i proglasiti ga počasnim građaninom Subotice.

Subotica, 26. oktobra 2015.
Govor predsednika Skupštine AP Vojvodine na otvaranju međunarodnog okruglog stola „Dimenzije misaonog nasleđa Radomira Konstatinovića“ u Subotici