IŠTVAN BOŽO: Mržnja bez granica

01 Oct 2016

U susret još jednom tragikomičnom referendumu, sada u Mađarskoj

Mađari su nesrećna nacija, jedna od najnesrećnijih. Procenat samoubistava je katastrofalan. U i inače ne suviše srećnoj srednjoistočnoj Evropi već odavno nije Mađarska među najsrećnijima: od mladih iz generacija rođenih između 1980. i 2000, Mađari su, kažu istraživanja, najmanje srećni (misli se na mlade u Mađarskoj, ali ne treba imati sumnje da je među Mađarima van matice situacija isto tako loša, ako ne i mnogo gora).

Ne postoji nesreća bez frustracije. A naša je nacija isfrustrirana. Smatramo se nesrećnima, beskrajno umemo nabrajati ko je sve kriv za lošu sudbinu Mađara: Jevreji, komunisti, kapitalisti, liberali… Svetski smo prvaci u kreiranju neprijatelja i izgovora.

Zašto ne bismo mrzeli baš izbeglice? Dok samo 15 posto Mađara ide nedeljno redovno u crkvu, na osnovu bujice komentara na internetu koja prati izbegličku krizu, mogli bismo pomisliti da je taj procent čitavih 95 posto: ubedljiva većina komentara brine se za „hrišćanske vrednosti“ koje migranti ugrožavaju (naravno, pored toga što većina komentatora redovno „povraća“ po izbeglicama).

Premijer Viktor Orban i njegova svita Mađarima je kampanjom mržnje koja traje skoro dve godine ponudio baš ono što Mađari tako davno, praktično od uvođenja višestranačja i demokratskog uređenja tako žarko žele: mogućnost mržnje bez granica! Napokon i Mađari „hrišćani“ u „srcu Evrope“ mogu legalno, podržani od države, da mrze do mile volje!

Naravno ovaj bolesni, agresivni i mržnje pun cirkus, koji je oživela kampanja za referendum o kvotama, nema nikakve veze sa pravim hrišćanskim vrednostima. Hrist se ne prevrće u grobu samo zato što je trećeg dana ustao iz mrtvih.

A da pragmatični neonacisti u odelima ipak vode kampanju koristeći hrišćanstvo kao argument, odnosno njime se pokrivajući, mnogo govori o tome koliko je licemerje i laž postala opšta pojava u Mađarskoj.

Ali situacija ni u Vojvodini nije u poslednje vreme baš sjajna u tom pogledu. „Glasajmo sa NE“ – poručuje vojvođanskim Mađarima sa dvojnim državljanstvom Savez vojvođanskih Mađara, stranka koja igra dvostruku igru, koja se svakodnevno upliće o svoje laži, stranka koja kao deo srpske vlade vodi tolerantnu politiku prema izbeglicama, a ližući stopala Fidesu aktivno učestvuje u kampanji mržnje! U kampanji koja u Mađarima budi najpodlije, najmračnije, najpokvarenije emocije i snage, svesno se oslanjajući na primitivnu, zavidnu masu sa zlim namerama.

Slučaj SVM-a je naročito odvratan zbog toga jer umesto da iznosi argumente, opet pokušava da utiče na emocije u svojoj kampanji. Član predsedništva SVM-a Oto Buš je na prvom građanskom forumu kampanje rekao sledeće: „Ponekad postoje momenti, a drugi oktobar je takav momenat, kada čovek može da uzvrati nešto od onoga što je dobio.”

Samo da raščistimo: onih 50 milijardi forinti za privredni i regionalni razvoj, sumu na koju se SVM sada poziva i, naravno, sve ostale donacije koje su namenjene ovdašnjim Mađarima iz matice, mađarska vlada u Vojvodinu kanališe od uplaćenog poreza mađarskih državljana. Od poreza svih mađarskih državljana, a ne samo od poreza glasača Fidesa! Realno gledano: vojvođanski Mađari koji su konkurisali za sredstva ovog fonda duguju zahvalnost svim mađarskim državljanima koji plaćaju porez.

Pošto je matica prilično podeljena po pitanju referenduma o kvotama, bez obzira na koju stranu glasa vojvođanski dvojni državljanin „u znak zahvalnosti“, time će istovremeno glasati i protiv mišljenja brojnih sunarodnika – a od čijih uplaćenih poreza takođe stižu u Vojvodinu stotine miliona forinti (bez obzira na to što dve trećine ovih sredstava dospeva u džepove ljudi bliskih SVM-u).

Apsurdnost situacije uvećava i sledeća činjenica: dok antiizbegličku politiku Fidesa (pa i fizičko zatvaranje granica) žitelji recimo Kanjiže pozdravljaju skoro jednoglasno  (naravno, tome uveliko doprinose i negativna iskustva), istovremeno se baš ovoj politici može zahvaliti i sadašnje nagomilavanje izbeglica na granici, što rezultira i ogromnim štetama u pograničnim voćnjacima horgoških proizvođača.

Dvojni državljani ovog regiona bi zaokruživanjem odgovora „ne“ zapravo glasali protiv sebe, a da to i ne primećuju.

Istovremeno je potpuno razumljivo što su proizvođači ogorčeni gubljenjem rezultata svog celogodišnjeg rada, i ne čini se da pomoć srpske vlade stiže rapidnom brzinom. Ni Fides ne pokazuje interesovanje za činjenicu da vojvođanskim Mađarima nanosi najviše štete svojom tvrdokornom ksenofobijom, sa namernim usporavanjem obrade zahteva za azilom: mađarske vlasti preuzimaju svega po 15 ovakvih zahteva u dve tranzitne zone na granici, kod Horgoša i kod Kelebije. Toliko. A ostali, što se njih tiče, mogu da crknu pored žičane ograde.

Da se razumemo: ne podržavam nikakvo prisilno nastanjivanje! Ni u Mađarskoj, ni bilo gde drugde. Ali se na ovom referendumu o tome i ne radi, nego samo o pustom legitimisanju raspirivanja mržnje i o fašizaciji.

Da puno milijardi forinti potrošenih za huškačku kampanju nisu bile zalud bačene pare, može se videti i iz činjenice što se deca u nižim razredima u mađarskim školama jedni drugima ne rugaju nazivima „debeljko“, „glupan“ itd, nego jedni druge pogrdno nazivaju migrantima. To je najlepši način za utemeljenje jedne buduće fašističke diktature. Ideolozi Hitlerjugenda bi zavidno klimali glavom ukoliko bi bili u mogućnosti posmatrati sve ono što se sada radi.

(Tekst je u skraćenom obliku preveden sa sajta Autonomija na mađarskom jeziku)