IŠTVAN BOŽO: Konačna bitka – idemo ili ostajemo

24 Jan 2016

Pastor godinama pere Vučićev prljav veš

Zaista ne može biti pritužbi u poslednje vreme na vojvođanski mađarski javni život: penuša jače nego dobro protresena flaša šampanjca. I nema ničeg posebnog u ovome, budući da će na proleće biti izbora, čija je najava pokrenula lavinu: partije koje se tradicionalno međusobno mlate, upotpunjene Mađarskim pokretom koji dobija sve više pažnje i na kraju opredeljenog (kakvo iznenađenje!) za učešće na izborima počeli su međusobno dogovaranje u različitim kombinacijama. Prividno se ni Savez vojvođanskih Mađara ne ograđuje od mogućnosti eventualne saradnje, ali je nemoguće ne zapaziti da se ta stranka kloni Mađarskog pokreta kao đavo krsta.

Prema (ne previše rečitom) zajedničkom saopštenju i informacijama koje su procurile sa obe strane, Mađarski pokret i Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara su već pronašli zajednički jezik, mogli su da pregovaraju bez naročitih razmimoilaženja, što bi moglo da nagovesti i učvršćivanje saradnje, odnosno jačanje međusobnog poverenja.

Zanimljivo da niko ne govori o tome da se Ištvan Pastor, koji se rado predstavlja u ulozi odličnog i pragmatičnog stratega, grubo preračunao u pozicioniranju na srbijanskoj političkoj paleti. Godinama nije radio drugo od pranja Vučićevog prljavog veša, kako bi ga i za mađarske birače učinio prihvatljivim. Setimo se samo koliko je (opravdanih) kritika svojevremeno bilo na račun SVM-a zbog toga jer se (nadajući se mrvicama) priklonio onim od ex-radikala regrutovanim naprednjacima koji su, još i ne tako davno, želeli da nas sa po jednim sendvičem pošalju na put u pravcu Budimpešte. „Jer se i u opoziciji može dosledno i uspešno, u skladu sa očekivanjima birača i sa preuzetim obavezama politizirati“ – smatrali su neki.

Umivanje je tako dobro uspelo (čestitam i ovog puta) da su naprednjaci u dopola mađarskim življem nastanjenom Bečeju ’ladno sebi prigrabili praktično celu opštinu na poslednjim izborima u mesnim zajednicama.

Vučiću se učinilo da je stiglo vreme za kršenje „Molotov-Ribentrop pakta“ i svojim „četama“ provalio je u mađarska biračka mesta gde se tako brzo nadobijao da predsednik mesne organizacije SVM-a nije stigao da izusti ni reč.

Ali, daleko da je Bečej jedina (u manjoj ili većoj meri mađarskim življem nastanjena) opština u kojoj su se naprednjaci upustili u agresivno širenje. Samo da pomenem dva primera: i predsednik horgoške mesne organizacije naprednjaka je Mađar, a čantavirsku mesnu organizaciju direktno su osnovali članovi SVM-a, a na njihovom osnivačkom skupu gost nije bio niko drugi nego – Vučićev brat!

Vladajuće odnose (tačnije straha!) dobro opisuje činjenica da su članovi MP-a koji su formirali posebnu platformu u okviru frakcije SVM-a u subotičkoj gradskoj skupštini (što statut stranke ne zabranjuje) isključeni iz SVM-a, dok protiv članova koji se učlanjuju i u drugu stranku (što statut strogo zabranjuje!) nije pokrenut čak ni disciplinski postupak. Zanimljivo je da je prosto partijsko članstvo u ovom slučaju zapostavilo inicijativu „odozdo“ (hahaha!), nije započelo divlje sakupljanje potpisa (kao svojevremeno prilikom osnivanja MP-a) kojim bi, obraćajući se partijskom rukovodstvu, zahtevalo isključivanje neposlušnih. Pa kako je to moguće? Zar možda spava desetak hiljada „istomišljenika“, posvećenih članova partije? Ili možda partijsko vođstvo pred prostim članstvom prećutkuje ove informacije? Nije bilo koga da zazvoni za uzbunu?

Kako se gospodin Pastor u svom besu zbog toga što je učinjen smešnim ne bi dao u davanje nepromišljenih izjava, Vučić je masovnim hapšenjem i izvrgavanjem ruglu, političkim uništavanjem demokrata poručio: „Ti i stanovnici tvog obora bi mogli biti sledeći, ukoliko se usudiš da praskaš“. Gospodin Pastor je i primio k znanju, „hrabro“ i „herojski“ nije praskao, umesto toga je SVM u svom saopštenju za javnost bečejski poraz, u istoriji partije jedan od najružnijih, pozdravio kao uspeh, a inkasiranje naprednjaka kao pozitivni ishod. Dodali su i „keca na jedanaest“: frakcija SVM-a u republičkom parlamentu prihvatila je „drastično smanjenje subvencija usred proizvodne godine“ i „smanjenje za 30 odsto fonda državnog poljoprivrednog zemljišta koje će se izdavati putem javnog nadmetanja“, zbog čega je Laslo Varga revoltiran istupio iz poslaničkog kluba.

Pastor zbog političkog pištolja koji mu je uperen u čelo ne može da se suprotstavi spoljnim napadima. Ostaje mu, dakle, zveckanje sabljom unutar granica mađarskog geta i fanatizovanje masa koje se još uvek daju lako prevariti. Članovi – naročito u Subotici ojačanog (ali i u Senti gde je napredovao u nezanemarljivog činioca) – Mađarskog pokreta, i pored rafala koji je od strane Pastora i ostalih prominentnih iz SVM-a usmeren ka njima, tvrdoglavom istrajnošću rade dalje: organizuju svoje susrete, stručna predavanja, ispituju potrebe građana, njihove probleme, pokušavaju u sve većem broju da u svoju komunikaciju uključe obične ljude i zasad uveliko zaobilaze one metode ostvarivanja političkih interesa koji se zasnivaju na najnižem diskreditovanju, sa kojima je SVM (u nedostatku boljeg) primoran da se bori i bakće (gurajući na prvu liniju fronta svoje kadrove dvadesetogodišnjake). Naravno, ostaje nepoznanica za budućnost da li će ovu (za nadati se ne samo prividnu) duhovnu i moralnu nadmoć uspeti/znati/hteti da očuvaju, kao što se još ne može znati ni da li za takvom vrstom komunikacije i metoda rada ima masovne potrebe među (još) nacionalno opredeljenim biračima. Nemojmo zaboraviti: iako je Pastor već iza vrhunca u svojoj karijeri, te da odavde put vodi već samo naniže (i to će već od njega biti lep rezultat ukoliko uspe da ponovo isposluje fotelju predsednika pokrajinskog parlamenta – par godina uoči penzije bilo bi i neprijatno naprasno postati nezaposlen – zar ne?), on još ni izdaleka nije pao, još egzistencija isuviše mnogo vojvođanskih mađarskih porodica neposredno zavisi od hirova rukovodstva SVM-a: neprincipijelna partijska vernost je još uvek jedina, unekoliko sigurna mogućnost egzistencije i mogućnost preživljavanja u našem regionu (a mađarska je vrsta koja preživljava!) i ne čini se da bi se to uskoro moglo promeniti.

Samo je problem što su zidovi (gvozdene) partijske discipline zasnovane na egzistencijalnoj iznudici krenuli ka ozbiljnom pucaju i lako bi mogli da se obruše na partijsko vođstvo, a razlozi za to su užasno jednostavni: pretežna većina partijskog članstva od desetak hiljada, kojim se gospodin predsednik bezbroj puta pohvalio, ušla je u obor iz materijalnog promišljanja, u nadi za radnim mestom, a kapaciteti radnih mesta koje partija može da raspodeljuje stalno se sužavaju (mada se izbacivanjem onih koji razmišljaju drugačije povremeno oslobađa poneko mesto): prema insajderskim izvorima trenutno otprilike hiljadu ljudi (dakle otprilike isto toliko porodica) može partiji da zahvali svoje nameštenje u javnoj sferi (i darivaju partijsku kasu, kako već treba, jer posao je posao!) a ostali, u nedostatku boljeg, treba da se zadovolje obećanjima, milozvučnim pričama, eventualno radnim mestom spremačice. Pitanje je koliko će to uz stalno sužavanje mogućnosti za život biti dovoljno za zadržavanje partijskog članstva, naročito ovako da je Pastoru uspelo da od Vučića napravi superheroja u očima sopstvenih birača. Naravno, roadshow koji apsolutno ne sadrži nikakve konkretume sa Orbanovih 50 milijardi može još da donese rezultate (moj poznanik koji je učestvovao na subotičkoj tribini čuo je kako je jedan od onih koji su stajali oko njega poluglasno pitao „di to treba stupiti u SVM?“), dakle razmere „kupovine glasova“ mađarskim novcem apsolutno se ne smeju potceniti.

Summa summarum: latice ovogodišnjih visibaba krv će obojiti u crveno. A ja sa tim stojim tako da, što se mene tiče, može da teče i u potocima (u prenosnom smislu, naravno), samo da se već pomerimo sa ove bedom, paralisanjem duha, lažima i masivnim zaluđivanjem naroda. Neka već bude jedne konačne bitke, da bi mogli da odlučimo: da idemo ili da ostanemo.

(Šira verzija teksta objavljena je na hu.autonomija.info)

Podelite ovu stranicu!