Imovina skrivena da bi bila opljačkana

06 Jan 2012

Restitucija nije ni počela, a već u problemu

Restitucija nije ni počela, a na videlo već izbijaju sve moguće mahinacije koje će se pojaviti tokom vraćanja otete imovine. Najveći problem je u tome što se i dalje lako može desiti da bude prodato ono što treba da bude vraćeno jer administracija pravi slučajne ili možda namerne greške pa umesto ispravljanja nepravdi imamo uvertiru za nove pljačke.

– Sada je najvažnije da građani provere, na osnovu broja pod kojim su 2006. godine prijavili imovinu, da li je ono što potražuju upisano u bazu podataka i na koji način, objašnjava u razgovoru za „Autonomiju“ koordinator Mreže za restituciju Mile Antić.

– Zakonom o javnoj svojini i Zakonom o vraćnju oduzete imovine, koji su stupili na snagu 6. oktobra prošle godine, stavljen je van snage član o evidentiranju i prijavljivanju iz zakona iz 2006. godine. Prijave su tako samo prijave, a ne zahtev. Zapravo, one su tek preduslov da se podnese zahtev u skladu sa zakonom. Podsetimo, na osnovu tih prijava napravljena je u Republičkoj direkciji za imovinu neka baza podataka imovine koja se potražuje – kaže naš sagovornik.- Otkad su stupili na snagu zakoni o restituciji i javnoj svojini, te prijave su dobile potpuno drugu pravnu težinu jer se zabranjuje promet nad imovinom koja može biti predmet restitucije, po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. S druge strane, po Zakonu o javnoj svojini, recimo, AP Vojvodina, Grad Beograd, neka lokalna samouprava ili neko javno preduzeće, da bi upisali određenu imovinu kao javnu svojinu, treba da urade dve stvari: prvo da prijave imovinu Republičkoj direkciji za imovinu u takozvanoj Jedinstvenoj evidenciji javne svojine; a drugi preduslov je da dobiju potvrdu od Direkcije da za imovinu koju hoće da prebace na sebe, dakle da to bude imovina APV, neke opštine ili javnog preduzeća, nije podneta prijava prema Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju. I to dolazimo do problema.

-Naime, po Zakonu o vraćanju oduzete imovine, predmeti koji su slati Direkciji 2006. godine se vraćaju nazad. Oni koji su ih unosili u bazu podataka, nisu radili sve kako treba, dešavale su se greške, a na kraju krajeva ni građani u ono vreme nisu imali obavezu da upišu, recimo, da potražuju baš tu i tu imovinu i da je to sada novi broj parcele, a oduzet je  stari broj parcele – objašnjava Antić.

Drugim rečima, baza podataka prijavljene oduzete imovine je nepotpuna iz različitih razloga. Čak i tamo gde je sve idealno uneto 2006. godine, u velikom broju slučajeva došlo je do promene u katastru nepokretnosti i sada parcela koja nosila, na primer, oznaku 359 nosi oznaku 728/1…, navodi on.

Ne čekati Agenciju!

– Može doći do upisa javne svojine kasnije kroz neke druge propise; opterećenja te imovine ili čak otuđenja, prema zakonima o privatno-javnom partnerstvu; koncesijama ili komunalnim delatnostima. Znači, može se opteretiti ta imovina i bivši vlasnik će u principu biti formalno-pravno zaštićen, ali može doći do pravne nesigurnosti onoga ko dolazi ovde da investira. Zato su neophodne hitne izmene i Zakona o javnoj svojini, i Zakona o prostornom planiranju i izgradnji, i Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju – naglašava Mile Antić.

Mreža za restituciju poziva građane da u najkraćem roku dopune svoje prijave iz 2006. godine i da uopšte ne čekaju kada će biti formirana Agencija za restituciju. Naime, ako se ne promene u tom domenu zakoni, njihovi zahtevi će morati da sadrže kompletnu dokumentaciju, što niko ne može nabaviti brzo, inače će zahtev biti odbačen. Dakle, ključna stvar je da građani provere u Republičkoj direkciji za imovinu, a to mogu da urade i preko Mreže za restituciju, na osnovu svog broja iz 2006. godine, da li je ono što potražuju zaista upisano u bazu podataka. Ako nije, neophodna je dopuna i svaki pojedinac mora da dostavi podatke. Najvažnije je pod kojim se brojem danas vodi parcela.

– Što pre treba da dopune zahteve. Namera zakonodavca je bila da takve stvari sakrije. Činjenica je, recimo, i da su APV i Grad Beograd već poslali upite Republičkoj direkciji za imovinu, i da su oni dali upite iz nepotpune baze, to jest netačne podatke. To otvara opasnost za svaku takvu imovinu da će se, na primer, onaj ko investira naći u neobranom grožđu. Ako se, recimo, desi da neki „Boš“ uleti tu – kakvu onda poruku ova država pruža stranom investitoru?! Svakako, višestruka je korist da se baza podataka upotpuni i dovede u red – poručuje Antić.

Podsetimo, Zakonom o restituciji predviđeno je da Direkcija za restituciju bude transformisana u Agenciju za restituciju, koja je trebalo da počne sa radom 1. januara. Antić kaže da Agencija nije počela sa radom jer još uvek nije formiran Upravni odbor.
Prema njegovim rečima, ako bi se striktno tumačio Zakon, Agencija koje još nema, trebalo je već da raspiše javni poziv za podnošenje zahteva za vraćanje imovine. Takođe, da se ne kasni i da se poštuje propis, u junu ili julu ove godine država je mogla početi i da vraća imovinu naslednicima. Ovako, veliko je pitanje kada će ceo proces biti pokrenut i kada će oteto bi vraćeno. Antić kaže da se kašnjenje teoretski može nadoknaditi, ali to sve pokazuje s kojim problemima će se građani koji čekaju otetu imovinu susretati dok pravda ne bude zadovoljena.

Zakonom nije predviđena zamenska restitucija oduzete imovine, što je bio jedan od osnovnih zahteva starih vlasnika.

– Mi smo zvaničnu inicijativu za promenu Zakona Vladi uputili još u oktobru prošle godine. Između ostalog, tražili smo i da se omogući supstitucija poljoprivrednog zemljišta jer ne postoji nijedan razlog da je ne bude. Supstitucija je sprovodiva i sprovodi se, doduše sad otežano, po zakonu iz 1991. o povraćaju poljoprivrednog zemljišta. Ako se supstitucija omogućava korisnicima javne svojine, javnim preduzećima, lokalnim samoupravama, nema nijednog pravnog ni bilo kog drugog razloga da građani budu lišeni toga – ukazuje Antić.

Zgodno za korupciju i kriminal

– Izveštajem Evropske Komisije, koji je sada u senci Kosova, jasno i glasno je ukazano da se mora voditi računa i primeniti zakone o javnoj svojini i restituciji transparentno i bez diskriminacije. Takođe, takozvane konverzije po Zakonu o planiranju i izgradnji identifikovane su kao ozbiljan problem, a ukazano je, između ostalog, i da Zakon o javnoj svojini bez potpune evidencije imovine može dovesti ne samo do korupcije već do generisanja kriminala i do ozbiljnih propusta. I bez Evrope, koja nam je to rekla, valjalo bi da nam je i samima jasno da nam treba pravna sigurnost, strane investicije i povraćaj imovine kao poruka da se pljačka ne isplati, a ne obeštećenje kao poruka da se pljačka isplati i da je to dobar biznis – naglašava naš sagovornik.

On dodaje da se, u svakom slučaju mnogo manje imovine poztražuje u odnosu na ono čim raspolažu država, odnosno Republika, APV i lokalne samouprave. I što je opasno, javna preduzeća, a ona nisu ništa drugo nego produžena ruka političkih partija, kaže Antić.

Prema podnetim prijavama za vraćanje imovine, u 97 odsto slučajeva reč je o zemljištu; poljoprivrednom, šumskom i građevinskom. Dominira poljoprivredno, kojeg je oko 300.000 hektara.

-U Srbiji zvanično ima 470.000 hektara državnog zemljišta, ali je celih 150.000 hektara sakriveno, spremno za pljačku u raznim zadrugama i drugim preduzećima – ukazuje Antić.

Šumskog zemljišta koje se potražuje, uključujući i ono što traže crkve, je oko četiri posto od ukupnih 1,3 milion hektara, koliko ga Srbija ima. Građevinskog se, recimo u Beogradu, potražuje manje od četiri odsto od onog koje je u svojini Grada.

Ljubica Blitva-Trošić

Podelite ovu stranicu!