IGOR MIHALJEVIĆ: Revolver

16 Jan 2016

Da li je revolver pravi, trofejni, starter, igračka ili fatamorgana apsolutno je svejedno u vremenu živog prenosa pretnji

Naslov je takav kakav jeste, a ne pišem o Bitlsima. Šteta, nisam se tome nadao kao malac.

Pre jedno frtalj veka igrao sam večernji, najslađi basket u dvorištu sa par prijatelja kada je najstarijem od nas nepoznati, zreo muškarac drsko prišao i rekao mu da ode kući i pozove mu taksi. Znajući narav dotičnog očekivao sam da će ga u najmanju ruku oterati odakle je i rođen, ali je generaciju stariji komšija ćutke ustao i ušao u zgradu. Blago šokiran, posmatrao sam stranca u mantilu kako nam okreće leđa, otklanja ruku u kojoj je pištolj i repetira ga.

Reći da sam se usrao živ je potcenjivački. Štaviše, verujem da bi Karl Luis bio impresioniran brzinom i preletanjem stepenika ka relativnoj bezbednosti hodnika zgrade. Doduše, pre bekstva sam oklevao milisekund i refleksno prvo skočio da pokupim loptu koju nam je na korišćenje ostavio drugar iz Nemačke. Šta su ti dečiji prioriteti: zajebi i pištolj, i budalu, ipak je to Spalding specijalka za street basket, a Jugoslavija krvavo puca po šavovima. Šta ako je zdipi ili još gore – upuca? Ko će se, jadan majci, vratiti na Tigarku…

Taksi je naravno pozvan pre nego sam ušao u komšijin stan i vrlo brzo se pojavio u formi plavog kombija kragujevačke Zastave. Inicijalno umlaćivanje nismo videli i dok smo sišli, sada već brzinom srpskog fudbalskog veznog reda, Slobina robodrotija budalu je uveliko prikovala na haubu pratećeg “keca”, lišivši ga istovremeno pištolja, slobode i funkcionalne arkade. Kao u filmu crnog talasa, jedan od Slobota, onaj koji kroz vrata prolazi isključivo na kant, zasukivao je rukave dok se umno poremećeni čovek mirno branio tvrdnjom da je pištolj – trofejni, zalivene cevi. Takoreći igračka za mentalno izazvane i muškarce sa konkavnim penisom.

“Nemoj da te trofejnem u glavu”, reče komandir narodne milicije, sećam se kao da je juče bilo. Pored šetaju zagrljeni devojka i momak, zastaju, a potonji gotovo simpatišući budalu reče da će s njim uskoro u marici igrati bilijar. Mislio je naravno na karambol. Nema rupe da nestaneš. Bilo drugo vreme, šta ćeš.

Ne znam kako se jutros osećala koleginica RTV-a Tamara Bojić kada joj je nesuđeni karambolik revolverom mahao ispred lica, tokom živog uključenja sa Najlon pijace. Da li je revolver pravi, trofejni, starter, igračka ili fatamorgana apsolutno je svejedno u vremenu živog prenosa pretnji. Državni udar je bio, recimo, trofejni pištolj. Opasnost padanja u ruke opozicije pištolj igračka, a najava daljeg odricanja napunjena i repetirana duga devetka.

Strah i namera su uvek pravi, sa opipljivim posledicama. Nije li nam, koliko u ponedeljak na protestu Novinari ne kleče, usamljeni čuvar nacionalnog ognja dobacivao da smo ustaše, ne mareći za mogućnost da bude snimljen i javno osramoćen? Naravno da jeste, sada već naviknut na podeljene uloge nasilnika i žrtve. On je svoje odigrao. Na njemu je da u svoj slobodi lične neodgovornosti samoispolji prezir, gnev i agresiju, a na nama je da se u našim ulogama snađemo kako umemo. Da li će mahač revolverom biti kažnjen manje je važno od dnevne proizvodnje svesti da su pretnje prihvaćen oblik ponašanja i našeg tihog prihvatanja serviranog terora.

Koleginici Bojić čestitam na profesionalnosti i pribranosti.

(O radio)

Podelite ovu stranicu!