IGOR MIHALJEVIĆ: Dosta je bilo zajebavanja!

01 Nov 2018

Pristanemo li na otvoreni teror kojim su izložene kolege/nice iz Danasa, Vremena i NIN-a izgubili smo pravo da se nazovemo ljudskim bićima

Večeras je Noć veštica i uopšte mi se ne slavi. Daleko od toga da sam gadljiv na humoreskno prihvaćanje naše paganske prošlosti, kostimiranje i provod sa prijateljima, sve navedeno je lekovito po jedinku i društvo. Pa i moderne religije, ko shvaća. Problem sa ovim praznikom je njegova istrošenost. Ovde je svaki dan noć, svi nose maske i veštice se pitaju za sve.

Ne manje važno, moja zgrada je počela da smrdi na kanalizaciju. Kome je do slavlja kada živi u smradu?! Pitao sam komšinicu sa nižeg sprata da li me čulo vara ali i nju muči ista stvar.

Za prikladan emotivni štimung povodom Noći veštica predlažem da pročitate tekst kolege Miloša Vasića star godinu i po dana, u kom autor analizira publikacije Tomasa Mana dok je živeo van matične, nacizmom progutane Nemačke. Šta je sve Man pisao zemljacima s one strane razuma. Vasić je iskusan novinar i ne upada u zamku direktnog poređenja predsednika Srbije i Adolfa Hitlera. Radije ukazuje na frapantne sličnosti dva mehanizma spoznaje, samorefleksije i društveno-političkog delovanja, zbog čega mudri ljudi primećuju da srpska vladajuća partija nije fašistička i neonacistička, već da tehnike njene vladavine i ponašanje istaknutih pojedinaca u sebi sadrže nedvosmislene, opipljive i užasavajuće elemente fašizma. Njihovo biološko i političko sopstvo nije u stanju da se drugačije izlije po svima nama.

Brutalna dečurlija.

Njuzfleš: Goran Davidović alijas Firer je u odsustvu konačno osuđen na simboličnih godinu dana zatvora, dok su članovi Inicijative mladih za ljudska prava novčano kažnjeni zato što su na tribini SNS nenasilno trolovali ratnog zločinca Veselina Šljivančanina i posle zbog toga dobili batine, koje sud nije uvažio kao „relevantne za slučaj“. Za to vreme se neonacista Davidović (srpski: DAVID-OVIĆ) prepucava na tviteru sa poslanicom Marinikom Tepić jer svaka strana mora da se sasluša. On ima stranu?

„Srpski heroj iz pres centra“ Šljivančanin (citat Dejana Anastasijevića) vratio nam je uslugu tako što je preko tabloida podigao ratnu paniku i mobilisao strahove građana/ki, iako i sam zna da rata sa tzv. Kosovom, preciznije NATO saveznicima, može biti samo ako naša vojska pređe tzv. granicu, kao da to nikada nismo probali. Mada, ovaj srspki heroj bi u tom slučaju za promenu mogo probati stvarno da ratuje.

Što nas dovodi do ključne reči: straha.

Od 5. oktobra naovamo vladali su i harali razni hohštapleri. Da me neko pozove, spreman sam i voljan da o gresima Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, te njihovih pulena, pričam dva dana i noći. Do sledeće Noći veštica ako zatreba. Oni nam dođu dužni svašta i ponešto ali nikada, nikada nas nas doveli u stanje stalnog straha i teskobe da pogrešna reč ili potez nekome kompletno mogu uništiti život.

Kome smetaju reč, ton i slika? Fašistima, religioznim fanaticima i mafiji.

Zbog preovlađujućeg straha u duboko traumatizovanom društvu je koleginica Gordana Suša, ne iz loše namere ili pogrešnog tumačenja stvarnosti, rekao bih refleksno pitala Jugoslava Ćosića na N1 da li će kolega i drugar Miodrag Sovilj biti nagrađen zato što je predsednika ljudski i profesionalno zamolio da se upristoji. Ćosić je reagovao diplomatski, rekavši da je dovoljna nagrada društvena podrška koju je Sovilj već dobio, a mi bi morali da stavimo prst na čelo ako nam je nacionalni simbol odvažnosti reporter koji radi svoj posao, koliko god Sovilj stvarno ispao car jer niko nije hteo ili mogao.

Nego, zašto mi zgrada smrdi na ustajale fekalije? Da nije zato što je novinarka N1 Žaklina Tatalović pitala Marka Đurića i Anu Brnabić kakav je, majku mu, taj famozni plan za Kosovo o kome svi znamo da niko ništa ne zna i svi ga odbijaju, pa je Đurić glumio budalu, što je lako, a premijerka uvredila koleginicu rečima da ne razlikuje kompromis od skrivanja informacija. I taman misliš gotovo, kad eto koleginice sa Pinka koja predsedniku osamstoti put besplatno nudi da opljuje „arapskog štićenika“ Vuka Jeremića, da bi Overlord preteći i drsko pitao Žaklinu Tatalović zašto u tom trenutku prevrće očima. Prevrće ona utrobu samo se ne vidi. Toliko o učinkovitosti razumne molbe novinara Miodraga Sovilja da se predsednik ponaša dostojanstveno.

Ne znam, i dalje mi bazdi nešto, a ne znam šta je. Kućni savet kaže “nismo mi”.

Državni je list „Ilustrovana politika“ tekstom ozloglašenog Đorđa Martića i pratećom naslovnom stranom svečano otvorio sezonu lova na svakog novinara/ku koji se usude da misle svojom glavom. IP je inače list koga predsednik koti i kroti preko Suzane Vasiljević, članice nadzornog odbora te odštampanotine i njegovog kabineta. Verujem da je Martić ponosan na sebe. Pre 19 godina je ispovraćao tekst kojim je aminovana državna likvidacija Slavka Ćuruvije, a pošto su gospodari novi, nove su i mete. Sada su to listovi Danas, NIN i Vreme, koje Martić besramno, dupeuvlakački i kukavički nameće iza kerećih čeljusti da bi kriminalci i siledžije sto posto ukapirali na koga je mislio. Na besne pse koje moramo uspavati, ovako ili Onako.

Noć veštica, kažete.

Ako vam je do horora mogli ste da čujete kako ratni zločinac V.Š. na javnom servisu diskutuje o kulturi govora u Parlamentu, ili da poslušate kako Ujedinjena Opozicija sumanuto igra na podeljenu kartu mržnje prema migrantima. Umesto da se bave organizovanim bojkotom izbora i Parlamenta dok se ne postignu uslovi za fer i demokratsko učešće, oni glume većeg Boška Obradovića od Boška Obradovića, džepnog Nikolaja Velimirovića. Njihova sebična agenda podele budućeg plena ravna je samo njihovom trenutnom materijalnom zbrinutošću.

U Novom Sadu su, čini mi se, pojačane policijske racije. Žale mi se ljudi. Momke bukvalno izuvaju iz čarapa bez očiglednog razloga, selektivno se upada u kafane kao da je Kristalna noć, a vaninstitucionalna obaveštenja na društvenim mrežama o otmicama male dece su dosegla astronomske razmere iako MUP ništa nije potvrdio, niti uradio. Kako se to zove ako nije sistematsko uterivanje straha i osećanja bespomoćnosti? Ćuti, trpi, gledaj postrance, uvek može gore.

Ne ako si ubijen u telo ili pojam. Nego, gde je pukla kanalizacija u mojoj zgradi?

Pristanemo li na otvoreni teror kojim su izložene kolege/nice iz Danasa, Vremena i NIN-a izgubili smo pravo da se nazovemo ljudskim bićima. Dosta je bilo zajebavanja! Ko misli da novinari preteruju, neka se zapita da li je stvarno bezbedan/a ako novinari/ke nisu i ko će o njihovoj eventualnoj nevolji uopšte saznati i reagovati. Ako javne ličnosti tretiraju kao večeras bundeve, šta će tek raditi vama anonimno.

Tu, dakle, smrdi. Otkrio sam zašto mi bazdi zgrada sasvim slučajno, tokom noćne šetnje. Istu nijansu fekalnog podruma punog vlage osetio sam tik uz tržni centar u izgradnji, čudovišnu Promenadu koja se na Limanu opasno igra podzemnim vodama. Pitam prodavačicu u susednom, konkurentskom marketu da li i ona oseća smrad?

„Daaa, pa to tako stalno smrdi odatle…“

Trick or treat!

(ZTZ)

Podelite ovu stranicu!