Igor Marojević: Pouke o Vojvodini

28 Dec 2013

Iskreno se nadam da će Kosovo biti jedina teritorija koju smo izgubili

U skladu s paradoksom koji postaje sinonim za Srbiju, ovog meseca su srazmerno veću pažnju izazvali lokalni izbori u tri opštine, uključujući nastale promene vlasti u Odžacima, nego promene – privremeno nevaženje, čak – Statuta autonomne pokrajine u koju ta varoš spada. Medijskom ustalasavanju javnosti nije pomogao ni napis od 20. decembra iz jednog beogradskog dnevnog lista. Njegov naslov „Pajtić hteo da uzme delove Beograda” potkrepljen je citiranjem početnog reda člana 3. Statuta Vojvodine koji je odlukom Ustavnog suda RS označen neustavnim u oko dve trećine vlastitih odredaba. Iz dotičnog citata u kojem se jedina naša preostala autonomna pokrajina definiše „u njenim geografskim oblastima (Bačka, Banat i Srem)” u tekstu su izostali navodnici, te je nejasno da li je dalje pominjanje Zemuna, Borče, Ovče i dr. tretirano kao deo Vojvodine i u Statutu ili samo u novinskom napisu. To što ni pokušaj jednog od nekoliko beogradskih dnevnih listova koji sebe nazivaju najtiražnijim u zemlji nije uspeo da senzacionalizuje pitanje Statuta Vojvodine ima i svoju, hteli ne hteli, lošu stranu. Posredi je mera stvari, to jest pažnje s kojom se ovdašnji javni diskurs određuje prema kršenju prava jedne autonomne pokrajine.

Nije u pitanju sama spornost Statuta – jer on jeste takav, makar zbog trapave sročenosti člana 3, ako ne i zbog drugih stavki. Stvar je u tome da je malo ko javno primetio da je nelogično sravnjivati ovaj dokument s Ustavom Srbije koji počev od svoje preambule nije sravnjen s realnošću. To je otprilike isto što i sređivati kuhinju u kući zahvaćenoj plamenom. Obaška što je dotični Ustav iz 2006. tek donekle uljuđena verzija takozvanog Miloševićevog Ustava iz 1990. U doba pak kad se pola SFRJ u praksi pozivalo na taj pučističko-pravni tekst a pola na Ustav iz 1974. i kad je takav haos počeo da se krvavo seli u svakodnevicu, znatno je manje primećeno da je novim Ustavom ukinuto niz nadležnosti obe autonomne pokrajine nego što će odluka o privremenoj suspenziji Statuta AP iz decembra 2013. ostati u zasenku opštinskih izbora. Što se ostatka devedesetih tiče, Vojvodina je sistematski centralizovana da bi njenom budžetu, Ustavom iz 2006, bilo zagarantovano simboličnih sedam odsto od državnog. No pitanje je kako je to garantovano, kad se u praksi ni dotična odredba ne poštuje.

U svakom slučaju, i izvan pitanja Statuta, nije baš mudro poigravati se pravom na autonomiju prirodno i kulturno najrazvijenijeg dela jedne razjedene države. Pritom ne treba olako proglašavati Vojvodinu multikulturnom oazom kako to čine neki tamošnji političari. Ona bi to u potpunosti bila tek kad bi se njene nacionalne i jezičke različitosti slile i, na primer, većina lokalnih Srba tečno govorila mađarski i obratno. Međutim, umesto da podstiče jednu takvu Vojvodinu, zvanični Beograd je onemogućuje od kraja osamdesetih vraćajući postojeću na večito polazišne probleme zarad svojih dnevnopolitičkih potreba.

Doduše, za centraliste je Vojvodina naizgled lak zalogaj. Navodni zaštitnici autonomije poput večitog predsednika LSV u trenucima kad je ona možda i najviše ugrožena, gube vreme u estradnim nastupima. Ni druge autonomaške snage po pravilu ne umeju da se adekvatno izbore za svoj ideološki diskurs, a one republikanske, voleći Vojvodinu paradoksalno obesmišljavaju borbu za njen položaj u okviru RS. Na kraju, da bi posao centralistima bio krunski olakšan, AP nema ustavno pravo na odvajanje, niti je izgledno da bi mogla da ga dobije nekim novim ustavom . No takvo pravo nema ni Katalonija ali je madridskim centralizmom pitanje referenduma u najrazvijenijoj španskoj autonomnoj oblasti internacionalizovano. Analogna politika Beograda u odnosu na Vojvodinu mogla bi da učini čudo na mobilizovanju autonomaških snaga koje bi se u tom smislu našao ko da povede, a jasno je u kom pravcu. Takav scenario mogao bi da se izbegne samo ako odustanemo od dalje zloupotrebe krupnih strateških i demokratskih pitanja za kratkoročne, dnevnopolitičke potrebe, i propuštanjem da izvučemo pouke. Jedna od njih trebalo bi da bude podsećanje da je Kraljevina Srbija – pa potom i SHS – dobila Vojvodinu 1918. plebiscitom, i to kao jedna od pobednica Prvog svetskog rata. U balkanskim vojnim sukobima devedesetih Srbija je – s Crnom Gorom, a kao SR Jugoslavija – pak poražena. Iskreno se nadam da će Kosovo biti jedina teritorija koju smo u paketu s time izgubili.

(tekst je objavljen u listu Politika, u rubrici Pogledi sa strane) 

Podelite ovu stranicu!