IGOR BESERMENJI: Zna se ko, šta i kada sme da pita i da misli

10 May 2016

Cenzori, manipulatori i luzerske priče

Još se dnevna štampa pušila od vesti o rezultatima izbora i broju mandata koji će pripasti strankama koje su „položile ispit narodne volje“, a Srpska napredna stranka već se bacila na posao i svom snagom udarila po verovatno do sada najzaštićenijem kutku  od naprednjačkog shvatanja života i sveta. Smena Slobodana Arežina, doskorašnjeg programskog direktora RTV-a, jednako je sramotna koliko i očekivana. Jer, šta se drugo moglo očekivati od stranke koja do izborne pobede u izmrcvarenoj i umornoj državi, među narodom kojeg krase iste osobine, dolazi medijskim spinom, manipulacijom i izbornom krađom, te cenzurom i javnim ućutkivanjem pojedinaca i medijskih radnika?

Nekoliko nedelja uoči izbora, u prostorijama Radio-televizije Vojvodine, organizovan je sastanak rukovodstva televizije sa predstavnicima lista koje su se pripremale za nastup na pokrajinskim izborima. Sastanak je vodio upravo Arežina, a tom prilikom je i predstavio koncept emisija kroz koje će se pretendenti na vojvođanske glasove predstaviti javnosti, te predložio pitanja i potom, verovatno jer mu tako vaspitanje i kultura nalažu, pitao prisutne da li imamo predloge da se pitanja eventualno promene. Ovo, svakako, nije morao da uradi, a ja sam smatrao da nije ni trebalo, jer javnom medijskom servisu, kao i svakom drugom mediju i svakom novinaru i uredniku, pripada pravo da emisije urede onako kako oni misle da treba. I dok primedaba nije bilo ni od jedne druge strane, protest je uložio, naravno, predstavnik stranke manipulatora i cenzora, Srpske napredne stranke.

Njihov funkcioner Damir Zobenica smatrao je da je pitanje koje se tiče eventualne potrebe za promenom ustavno-pravnog položaja Vojvodine problematično formulisano, da ne zaslužuje da bude postavljeno kao prvo pitanje i najdirektnije zatražio promenu sadržaja pitanja i tako praktično već tada najavio šta će izborna pobeda SNS u Vojvodini značiti za RTV. Zobenica je tada čak rekao da zbog ovakvog skandaloznog ponašanja onih koji misle da stranački aktivisti ne bi trebali da se mešaju u uredničku politiku televizije, naprednjaci neće ni učestvovati u snimanju tog izbornog programa. Arežina je tada, verovatno, znao šta bi moglo uskoro da mu se dogodi zbog ovog „ispada“, jer takvi se ne tolerišu u svetu naprednjačkih pravila, gde se jasno zna ko, šta, kada i da li sme da pita i misli. Na kraju krajeva, na konferencije za novinare premijera (u ostavci) i dalje se, kažu, ide s jasnom slikom o tome šta se pita, a šta ne, a pitanja prolaze kroz sito pre nego što i stignu da mu budu postavljena.

S druge strane, opoziciona scena dosegla je vrhunac svoje bezidejnosti već u prvim danima nakon što je, udruženim snagama, izborila da „sreća“ uđe u Skupštinu Srbije. Već sam čin pozivanja „građanske Srbije“, koja valjda kao glasa za Demokratsku stranku i druge opozicione snage, da podrži Dveri na izborima u ime demokratije – bio je, po mom dubokom uverenju, politički autogol. Opoziciono udruživanje eventualno je imalo smisla u samom početku i trebalo je da dobije podršku, ne bih rekao građanske, već pre razumne Srbije koja neće da pristane na pokradene izbore. Jedini smisleni cilj njihovog delovanja trebalo je da bude istrajavanje u zahtevu za ponavljanjem izbora, jer su ovi bili očigledno nelegalni, nelegitimni i jer su mediji čitavog dana izveštavali o brojnim neregularnostima i kupovini glasova ispred biračkih mesta, a da se ne govori o potpuno suludom, drastičnom povećanju broja glasača u Srbiji, u kojoj se mnogo više umire nego što se rađa i iz koje mnogi beže glavom bez obzira i bez želje za povratkom. Zbog neregularnih uslova, među koje spada i medijska manipulacija, valjalo je razmisliti da li na ove izbore uopšte treba da se izlazi ili je trebalo organizovati aktivan bojkot. Onog momenta kada se delovanje stranaka „oko cenzusa“ pretvorilo u borbu za ulazak svakog od njih u Skupštinu, njihov zajednički rad je obesmišljen, a faktički su prihvatili rezultate nereguralne trke u kojoj su učestvovali, te dali legitimitet izbornoj krađi…

Međutim, oni pokazuju da mogu da još malo obesmisle svoj politički angažman, i to potvrđuju već ovih dana. Nakon što je Bojan Pajtić proslavio svoju malu demokratsku pobedu uvođenjem Dveri i Sande Rašković Ivić u Skupštinu Srbije, kako mediji pišu, planira i da se ponovo kandiduje za predsednika DS. Valjda biste pomislili da je posle ovakvih izbornih rezultata, i predizbornih i postizbornih odluka, logično da lideri poput Pajtića, Čanka, Tadića ili Jovanovića priznaju da je njihova politička misija, ma šta ona sve ove godine predstavljala, ipak se približila kraju, te da je vreme da saberu dva i dva i svojim povlačenjem pokušaju da spasu stranke potpune irelevantnosti koja se nazire na horizontu.

Izgleda da su opozicioni lideri naseli na luzersku priču o tome kako i u njihovim izbornim rezultatima ima i nekih pobedničkih momenata. Istina je da ih nažalost nema i da su pristankom na izborni rezultat dali legitimitet pobedi onog koji je glasove, što kupovao, što iznudio, što kraduckao, a prethodno kontrolom medija i manipulacijama nabildovao. „Sreća“ je možda ušla u Skupštinu, ali sreća za glasače proevropske, „građanske“ Srbije još se ne nazire.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!