IGOR BESERMENJI: Zastrašujuće razmere destruktivnosti SNS-a

06 Aug 2017

Pet godina posle – naprednjaci i dalje znaju samo da kritikuju prethodnu vlast

Tokom rada u emisiji „Bez cenzure“ (2010-2012), informativno-političkog programa nekada emitovanog na novosadskoj RTV Panonija (nisam siguran da li emisija još uvek postoji), u nekoliko navrata gosti su mi bili članovi današnje SNS elite. Kažem SNS, pre nego političke i državne, jer je takva i realnost. Između ostalih, Maja Gojković, Aleksandar Vulin, Igor Mirović, Miloš Vučević, Damir Zobenica, Zorana Mihajlović…

Aleksandar Vučić mi nikada nije bio gost, ali se jesmo upoznali možda godinu ili dve pre nego što je SNS prvi put pobedila na izborima, kada sam po zadatku za vesti pratio njegov dolazak u jedno malo vojvođansko mesto. Valjda zato što sam sa 20 ili 21 godinom bio najmlađi među novinarskom ekipom, tadašnji opozicionar Vučić nalazio je da je „zdravo sine“ uz prolazak prstima kroz moju kosu, posle rukovanja, bio zgodan način da se pozdravimo.

Kada se setim emisija u kojima su gostovala pobrojana imena, da budem iskren, ne bih na osnovu samih njihovih nastupa i gostovanja mogao da zamislim da će svi oni zajedno u godinama koje su sledile, izgraditi monstruoznog stranačkog giganta koji će širom Srbije isplesti mrežu kojom će vladati a koja će opstajati toliko dugo na ucenama, sitnim ili krupnim uslugama (kako kome i kako gde) i kriminalnim radnjama. Ne zato što sam mislio da će uraditi nešto dobro, već zato što nisu delovali sasvim spojivo, a nismo ni mi, valjda, imali predstavu o razmerama destruktivnosti koje će SNS dostići tokom svojih godina na vlasti. Pa ipak, jedna stvar im jeste bila zajednička, a to je odgovaranje na najrazličitija moguća pitanja, kritikom na račun Demokratske stranke.

Ništa čudno, slažem se, bili su opozicija. Ali ima u tome i dela odgovora na to kako opstaju zajedno, uprkos svojim razlikama. I to je očigledan pristup od kog ne odstupaju, jer su takvi kakvi su, vrlo ranjivi i bez sadržaja i rezultata u onome čime se bave.

Sa ministarkom Mihajlović sam vodio možda i najprijatniji razgovor iz ove grupe, kako tokom emisije, tako i pre i posle iste, valjda zato što nije imala agresivan pristup bilo kojoj temi i umela je da se ponaša u skladu sa svojom odlukom da se bavi politikom, pomalo nesvakidašnje za današnju političku elitu u Srbiji. Maja Gojković mi je, raznim okolnosti zahvaljujući, bila najčešći gost i bila je onakva kakvu je i vidimo danas na mestu predsednice Skupštine. Nije bila spremna da stane onda kada bi pitanje sagovornika to nalagalo i trudila bi se da bude neprijatno duga u odgovorima na pitanja.

Vučević i Zobenica su mi jednom prilikom gostovali zajedno, ne zato što sam ja tako birao, a bili su, takođe, potpuno različiti sagovornici. Vučević je umeo da sasluša, odgovori i zastane kako bi čuo sledeće pitanje, Zobenica ne a da prethodno ne pokuša da nadglasa sagovornika nekoliko puta. Vulin je bio posebno iskustvo. Ali, svi su se čvrsto držali kritika DS-a kao osnovnog dela svojih argumenata u razgovoru, što ih i danas drži na okupu, naravno uz zajedničke interese i “biznise”.

Očigledno je da je predsednik strake Vučić ili već neko iz medijskog tima procenio da je za ugled i opstanak SNS elite na vlasti, važno da tih i takvih osoba nema puno u javnosti, izuzev kratkih izjava s vremena na vreme. Procenjeno je da će s godinama na vlasti, argumentacija koja se zasniva na kritici DS-a i ostalih nekada vladajućih stranaka, postati prazna i nedovoljna, a onda treba ipak nešto i reći. Problem. To je sigurno jedan od razloga zašto danas nema ozbiljnih emisija informativno-političkog sadržaja u kojima SNS elita gostuje, osim ako se ne radi o onim za koje prethodno dobiju pitanja, koje svakako novinar ne izmisli, i odgovore.

Zato više nema emisija Utisak nedelje, Jedan na jedan, Radar i ostalih. Ne dakle samo zbog toga što bi u njima mogli da gostuju predstavnici opozicije i kritički nastrojeni intelektualci već i zbog toga što niko od naprednjaka ne bi znao bilo šta suvislo da odgovori na pitanja nekog dobrog novinara. Pored toga, tu je i utisak da bi se neki među njima međusobno sukobili u emisiji, ma koliko treninga iz medijskog nastupa imali i ma koliko im predsednik stranke govorio – “ni slučajno”. Uvek sam imao taj utisak, još u vremenu kada su svi zajedno bili opozicija. Na sreću SNS elite, predsednik Vučić je očigledno prisvojio dovoljno moći, novca i planova da ih drži zajedno na okupu.

Godine 2012, nakon jednog letnjeg izdanja “Bez cenzure” u kojem mi je gošća bila Aleksandra Jerkov, tada novi urednik pozvao me je na razgovor kako bi mi kazao da je njegov utisak da sam emisiju vodio tako da je samo falilo da gošći poslužim štrudlu i da povedem računa o tome. U tim mesecima i plate su postale nepostojeća kategorija na RTV Panonija, pa sam odlučio da je dosta i da treba da odem. Prethodno, ponuđeno mi je nešto što mi i danas zvuči kao da sanjam – da nastavim da radim u vestima kao prezenter, a da mi novi urednici pomognu da se zaposlim kao konobar u nekom restoranu, kako bih imao platu, pošto je ovde nije bilo zbog krize u kojoj se televizija našla. Naravno, nisam pristao. Ne zato što je problem biti konobar, jer nije. Kao tinejdžer sam preko leta zarađivao novac radeći kao konobar na Štrandu, a i otac je celog života radio taj posao. Nisam pristao jer je to bila jedna nepristojna ponuda, ali poruka je bila jasna. Počele su promene.

(Autonomija, foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!