IGOR BESERMENJI: Zašto ćute vojvođanski intelektualci?

02 Feb 2013

Zar ne vidite da su lakrdijaši glasniji?

Novosadske ulice oblepljene plakatima nisu ništa novo. Bilo je plakata u prošlosti i to u mnogo većem broju, a neki od njih poput onog „Gotov je“ bili su uvod u novo političko poglavlje Srbije, ono koje je trebalo da nas odvede daleko od tih mračnih devedesetih i daleko od onog što je i danas naša realnost. Njega odavno više nema, ali nije to bio primarni cilj demokratske revolucije, niti bilo čiji nesrećni svršetak, već baš suprotno – ti dani, mislili smo, značiće početak jednog puta ka sreći i obnovi, sa kojeg nikada nećemo skrenuti.

Skrenuli smo i to ne na jednoj već na stotinu krivina i negde usput se izgubili i otišli toliko daleko da se sada više i ne sećamo odakle smo krenuli i kako je sve počelo. Istoričari i još poneki kažu da se društvo koje zaboravlja svoju tradiciju i korene, kreće ka svom nestanku. Ja kažem da društvo koje zaboravlja na greške kojima je uništavalo živote nekoliko generacija svojih građana i građana drugih društava, nikada ne može krenuti putem svoje obnove. Zbog toga me je u prethodnih nekoliko dana obradovao susret sa još ponekim idealistima koji žive u našem lepom gradu, njihove reči, optimizam i osmeh, uprkos haosu i mulju u kojem Novi Sad tapka ovih dana, razoružan pred naletima bezobrazluka onih koji su na bezobrazluk sebi dali pravo, krijući ga pod maskom političke svakodnevice. I dalje potpuno razočaran mlakim otporom provojvođanske političke elite, na internetu i društvenim mrežama pronalazim znatno svrsishodnija reagovanja na ugnjetavanje Vojvodine i njenog glavnog grada, i to među tekstovima onih koji su silom odgurnuti na margine društva ili onih koji su iz straha, umora ili nekog trećeg razloga, sami izabrali da budu na margini.

Kada već pominjem one koji su sami izabrali da budu na margini, a tu mislim na brojne mislioce, politikologe, istoričare, ekonomiste, sociologe, književnike i ostale, najjednostavnije rečeno, pametne Vojvođane, tu takođe moram izraziti svoje nezadovoljstvo činjenicom da su u nekom trenutku jednostavno posustali, odustali i postali nevidljivi za većinu Vojvođana. Nikada mi nije bilo jasno šta se postiže neformalnim sastancima pomenutih, za čije zaključke niko ne sazna i ne čuje. Vreme je da se svi koji su odustali i koji su se povukli, okupe i ujedine, a potom jasno nastupe sa stavom koji će odbraniti Vojvodinu od gaženja onih koji Vojvodine nisu dostojni, pa da još sto puta budu moji sugrađani. Kada bi Novi Sad mogao da nam odgovori, šta bi rekao danas? Šta vi mislite? Da li bi bio srećan, rođendanski raspložen? Ili umoran od uvreda i razočarenja? Neki će danas biti najglasniji u nameri da mu otmu titulu glavnog grada…Vojvodine, razume se. Neću ovog puta ni da pomenem šta mislim o onima koji bi da ukinu Vojvodinu, koji crtaju neke zamišljene karte, ili onima za koje je Novi Sad preko noći postao glavni grad Srbije. Lakrdijaši, što bi rekle bake iz vojvođanskih sela. Cirkus majstori za narodne mase. Proći će i njihovo vreme. Mene najviše brinu naši Vojvođani, politikolozi, sociolozi, ekonomisti, građani koji su se povukli u sebe, u svoje sobe i nestali. Razumem da su razočarani politikantstvom, zloupotrebom ideja od strane brojnih političara, propuštenim godinama i brojnim razočarenjima koje smo svi koji živimo na ovim prostorima doživeli već mnogo puta.

Ali, pitam ih, šta sada? Zar ne vidite da su ovi lakrdijaši glasniji? Mediji željni senzacija daju im prostor da iskazuju svoje stavove u najgledanijim emisijama i najboljim terminima. Kao neko ko je takođe bio autor i voditelj jedne emisije informativno-političkog sadržaja, mogu da razumem novinara koji želi da njegova emisija bude najgledanija i da se o njoj danima priča, a ekstremisti će to iskoristiti za maksimizaciju promocije svojih suludih ideja. Zbog toga se nadam da će i ova naša, vojvođanska elita, shvatiti da postoje ideje oko kojih se možemo složiti, razgovori koje možemo voditi i planovi koje možemo napraviti, zajedno. Neka jednom partijska knjižica, sukobi stari 15 godina i priče sa tarabe ostanu iza svih nas. Kako mislite da moja generacija, momci i devojke u dvadesetim godinama sa tek završenim fakultetima, nastave tamo gde ste vi stali (silom ili zato što ste tako izabrali), ukoliko niste prisutni i ne možete svoje ideje i iskustva da podelite sa nama? Kome da se obratimo? Kako da nastavimo, ukoliko vi, stari i iskusni Vojvođani, smatrate da ste kapitulirali pred nekulturom i politikantstvom? Novi Sad i Vojvodina vas trebaju. Imajte to na umu pre nego što sledeći put pogrešno procenite da vaše prisustvo više nikom ne znači. Nije tako.

Igor Besermenji (Autonomija) 

Podelite ovu stranicu!