IGOR BESERMENJI: Zanemimo kada bi trebalo da smo najglasniji

14 May 2013

Amnezije i anestetici

Po drugi put nagrada „Najevropljanin“ zbunila je još one malobrojne posmatrače političke scene Srbije kojima još uvek nije jasno šta se to dogodilo u međuvremenu, za samo nekoliko godina. Malobrojne, jer stvarno je ostalo vrlo malo onih kojima stvari nisu jasne. Međunarodna zajednica je želela rezultate i ono što nije dobila u prethodnim godinama od onih od kojih se to više očekivalo, dobila je sada, od onih koji su na trenutak, pre desetak godina, delovali kao putnici u istoriju. Ali, izgleda da nam se samo učinilo kada smo pomislili da je jedna kompletna ekipa onih koji su devedesetih godina vedrili i oblačili, pardon – samo oblačili na ovim prostorima, izgubila šansu da ikada više dobije i minimalnu podršku građana. Ne samo da su se vratili, već su se pred očima inostranih faktora vratili u velikom stilu i poradili na onome na čemu protekla Vlada nije mogla ili nije umela. Tako to ide u politici. Dobijete šansu da bližu prošlost pošaljete u daleku istoriju, a onda se igrate godinu, dve, tri, deset i kada već shvatite da ste se preigrali, bude kasno. Na taj način, „Najevropljani“ su postali Ivica Dačić i Aleksandar Vučić i u ovom momentu zaista deluje potpuno isprazno pričati o političkoj prošlosti ovog dvojca i drugih koji su okupljeni oko njih, jer ko bi i želeo da vas sasluša? Ima li takvih? Teško. Amnezija je jedna od boljki našeg društva, ali da budemo potpuno pošteni, svakom građaninu je daleko važnije šta se dešava danas i na koji način će to menjati njegov život od toga šta je preživeo pre dvadeset godina. Preživeo je. To je jedino važno. Na kraju krajeva, ti zamalo zaboravljeni pre desetak godina, danas su okupljeni oko politike za koju su se njihovi politički protivnici zalagali i na kojoj su poentirali u prethodnih nekoliko izbornih ciklusa, ali očigledno je da se 2012. nešto promenilo. Uloge su promenjene i ako je verovati istraživanjima javnog mnjenja kojih je slučajno ili ne najviše baš u danima kada Aleksandar Vučić ide na Kosovo ili u Brisel, uloge su promenjene na duge staze.

Demokratska stranka još uvek deluje kao raštimana stranka bez jasnog pravca i jasne poruke, iako je i dalje viđena da bude stožer opozicije na republičkom nivou. Naravno, teško je sada kada vam je najveći politički konkurent preuzeo politički plan i program i njime vas porazio na izborima, ali o tome se moralo misliti ranije. Verovatnija je opcija da problem uopšte nije bio u politici, već u ljudima, pogrešnim ljudima na pogrešnim pozicijama. Deluje neverovatno da se neko nije ozbiljnije pozabavio time u proteklim godinama i shvatio da se stranka kreće putem sunovrata. Građani su izgubili poverenje u ljude, ne u politiku, ali je i o tome trebalo misliti ranije. Kada su se već dosetili, cena je plaćena i počela su stranačka prepucavanja, izlasci iz stranke i sve ono što ide uz takva vremena, u kojima se jedna stranka nalazi na ivici provalije.

Nažalost, i Vlada Vojvodine još uvek češće deluje pasivno. Odbor za pitanja ustavno-pravnog položaja Vojvodine radio je svoj posao, ali i dalje je, makar moj utisak, da Vladi Vojvodine fali dobra i redovna komunikacija sa građanima Vojvodine. Ponekad se čini da se nedeljama ništa bitno ne događa u Vojvodini, građani su prepušteni nagađanjima na osnovu naslova iz štampanih medija, a svi znamo da se i te kako mnogo toga dešava i da su ovo, ako ne prelomni, a onda sigurno meseci koji prethode onim najvažnijima za Vojvodinu. Vojvođani moraju imati neprekidnu kopču sa svojom nabližom Vladom, jer u suprotnom, neće razumeti suštinu decentralističkog mehanizma i, paradoksalno, više će razumeti onu dalju Vladu, iz Beograda.

I za kraj – Novi Sad. Danas, kada sam prolazio pored „Informatike“ video sam jednu gospođu koja je pogledom u prazno stajala ispred zidova ovog preduzeća. Samo ona zna šta joj je bilo na umu, ali nije teško pogoditi da muči istu muku kao i većina dužnika. Dužnici ili ne, verovatno ste zanemeli pred najnovijom egzibicijom činioca lokalne vlasti, ali možda je upravo u tome i problem. Prečesto zanemimo u trenucima kada bismo trebali da budemo najglasniji.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!