IGOR BESERMENJI: Zakon bezobzirnijeg i posledice

21 Oct 2017

O Karlovačkoj gimnaziji, strahu i beznađu

Karlovačka gimnazija: „Učenik prebio bivšu devojku u školi“; „Direktor protiv volje profesora“, „Učenica ismevala profesore na društvenim mrežama“.

U maju ove godine, pokrajinski sekretar za obrazovanje Mihalj Njilaš nasilno je za v.d. direktora Karlovačke gimnazije postavio Radovana Kovačevića, čoveka kog kolege profesori nisu podržali i koji je dobio čak pet puta manje glasova od svog protivkandidata, profesora engleskog jezika Milana Đurišića (15:77). Ne poštujući volju očigledne većine profesora Karlovačke gimnazije, maltretiranjem zdravog razuma i nasilnim nametanjem politički podobnog kadra, nadležni u pokrajinskoj administraciji tako su dali najgori mogući primer đacima škole i uostalom svima drugima – da se silom može sve. Ovo je, naravno, daleko od usamljenog slučaja.

Svako ko je bio đak Karlovačke gimnazije zna da tamo možete da se osećate neprijatno ili neprihvaćeno, neshvaćeno, najduže par nedelja, na samom početku, po dolasku, dok vas još niko nije valjano upoznao i dok još nikog niste valjano upoznali. Posle toga, ukoliko ste tako odlučili, očekuje vas sjajnih nekoliko godina i to u možda i najuzbudljivijem periodu života – tinejdžerskom dobu. Uz priznanje da su pristrasnost i subjektivnost ovde u punoj snazi – iskreno govoreći, ne mogu da zamislim da ima boljeg mesta za srednjoškolsko obrazovanje u ovoj zemlji.

I ja sam, kao i mnogi drugi uostalom, prve impresije o Karlovačkoj gimnaziji stekao gledajući kultni film „Lajanje na zvezde“. Želeo sam baš onakve profesore i profesorice, baš onakve drugare i drugarice i baš onakva iskustva. Sve to. I onda se desilo ono što bi neki zvali sudbinom, a neki drugi slučajnošću. U godini kada je došao red na moju generaciju da se preseli iz klupa osnovnih škola u one za malo veću decu, Karlovačka gimnazija je po prvi put ponudila mogućnost učenja španskog jezika. Za nekog ko je već uživao u dugogodišnjoj ljubavi sa prelepim i dominantnim jezikom Iberijskog poluostrva i Latinske Amerike, to je bio jasan znak. Idem tamo. Primili su 14 učenika na smer španski jezik. Posle prijemnih ispita iz srpskog i engleskog jezika, završio sam na 13. mestu. Presrećan. Postao sam đak Karlovačke gimnazije. Tokom godina, iskustva su se nizala i sva su bila različita, ali dve stvari su za mene uvek bile izvesne – uživanja na časovima španskog jezika i – karlovački duh. Nismo se trkali sa vozovima i nismo imali profesora koji je održao čas pred praznom učionicom, ali karlovački duh, nešto što se jednostavno ne može potpuno objasniti nekome ko nije bio đak te škole i učenik njenih profesora, bio je nesumnjivo tu. Ružne vesti o Karlovačkoj gimnaziji i iz Karlovačke gimnazije me jako pogađaju.

Međutim, u Srbiji gde može samo brže, jače i bolje i nikako drugačije, nema mesta ni za nadaleko čuveni duh karlovačke gimnazije. Više ni Gimnazija, onako dugovečna, lepa i snažna, očito nema snage da izdržava pred udarima moralne krize (pre svih drugih) ovog društva. Fizičko nasilje u hodnicima škole, pokušaji nametanja rukovodstva političkim pritiscima pokrajinske administracije protivno volji profesorskog kadra, javno ismevanje profesora… Ovakvi incidenti sasvim sigurno nisu bili deo iskustava nekadašnjih karlovačkih đaka, o čemu najbolje znaju sami profesori, među kojima su mnogi i bili đaci te škole. Karlovačka gimnazija nije zaslužila da joj se dogode ružne stvari o kojima smo slušali prethodnih meseci i godina. I dok pišem ovo, na pameti mi je jedno pitanje – A, ako Karlovačka gimnazija više ne može da izdrži sadašnje stanje u hronično oboleloj Srbiji, ko uopšte može?

Svako dalje ignorisanje užasne istine o brutalnom kauzalitetu događaja posle svih ovih godina je jako neodgovorno i kako bi se među ljudima reklo, ide na dušu onima kojima je i dalje baš sasvim svejedno, dokle god je njima i njihovima dobro. Upotreba verbalnog i fizičkog nasilja, svakodnevna psihička tortura i ubijanje ljudskosti i svega što čoveka čini čovekom u poslednjih nekoliko godina postali su instrumenti postupanja države prema građanima, vlasti prema neistomišljenicima, građana prema građanima. Primeri najskaradnijeg i najmanje poželjnog društvenog ponašanja svakodnevno se „strimuju“ iz Narodne skupštine Republike Srbije. Glasne vapaje Novosađana o opštem osećaju nesigurnosti i porasta nasilja lokalna vlast može da ismeva i negira, ako joj je tako lakše, ali to neće promeniti činjenicu da se ljudi osećaju ugroženo i nesigurno u sopstvenom gradu, i da se o tome govori među ljudima. Danima unazad slušamo o tome da se profesori u Srbiji osećaju nelagodno na časovima i da im neki mladi ljudi, dvostruko ili trostruko mlađi od njih, postaju pretnja. Nema slučajnosti u simptomima oboljenja ovog društva i nije uopšte iznenađenje što su osećaji nezadovoljstva, besa, straha i beznađa zapljusnuli građane Srbije brže, jače, bolje nego ikada, baš u ovom vremenu. A još manja je slučajnost što su se i neka deca osetila spremnom da prebijaju svoje profesore, drugove i drugarice i što nemaju poštovanja prema obrazovnoj ustanovi u koju dolaze, prema znanju i onima koji ga dele. U Srbiji je već predugo na snazi zakon jačeg, silnijeg, bezobraznijeg. Ostalo su posledice.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!