IGOR BESERMENJI: Zakon bezobzirnijeg i posledice

21 Oct 2017

O Karlovačkoj gimnaziji, strahu i beznađu

Karlova?ka gimnazija: „ prebio bivšu devojku u školi“; „Direktor protiv volje profesora“, „U?enica ismevala profesore na društvenim mrežama“.

U maju ove godine, pokrajinski sekretar za obrazovanje Mihalj Njilaš nasilno je za v.d. direktora Karlova?ke gimnazije postavio Radovana Kova?evi?a, ?oveka kog kolege profesori nisu podržali i koji je dobio ?ak pet puta manje glasova od svog protivkandidata, profesora engleskog jezika Milana ?uriši?a (15:77). Ne poštuju?i volju o?igledne ve?ine profesora Karlova?ke gimnazije, maltretiranjem zdravog razuma i nasilnim nametanjem politi?ki podobnog kadra, nadležni u pokrajinskoj administraciji tako su dali najgori mogu?i primer ?acima škole i uostalom svima drugima – da se silom može sve. Ovo je, naravno, daleko od usamljenog slu?aja.

Svako ko je bio ?ak Karlova?ke gimnazije zna da tamo možete da se ose?ate neprijatno ili neprihva?eno, neshva?eno, najduže par nedelja, na samom po?etku, po dolasku, dok vas još niko nije valjano upoznao i dok još nikog niste valjano upoznali. Posle toga, ukoliko ste tako odlu?ili, o?ekuje vas sjajnih nekoliko godina i to u možda i najuzbudljivijem periodu života – tinejdžerskom dobu. Uz priznanje da su pristrasnost i subjektivnost ovde u punoj snazi – iskreno govore?i, ne mogu da zamislim da ima boljeg mesta za srednjoškolsko obrazovanje u ovoj zemlji.

I ja sam, kao i mnogi drugi uostalom, prve impresije o Karlova?koj gimnaziji stekao gledaju?i kultni film „Lajanje na zvezde“. Želeo sam baš onakve profesore i profesorice, baš onakve drugare i drugarice i baš onakva iskustva. Sve to. I onda se desilo ono što bi neki zvali sudbinom, a neki drugi slu?ajnoš?u. U godini kada je došao red na moju generaciju da se preseli iz klupa osnovnih škola u one za malo ve?u decu, Karlova?ka gimnazija je po prvi put ponudila mogu?nost u?enja španskog jezika. Za nekog ko je ve? uživao u dugogodišnjoj ljubavi sa prelepim i dominantnim jezikom Iberijskog poluostrva i Latinske Amerike, to je bio jasan znak. Idem tamo. Primili su 14 u?enika na smer španski jezik. Posle prijemnih ispita iz srpskog i engleskog jezika, završio sam na 13. mestu. Presre?an. Postao sam ?ak Karlova?ke gimnazije. Tokom godina, iskustva su se nizala i sva su bila razli?ita, ali dve stvari su za mene uvek bile izvesne – uživanja na ?asovima španskog jezika i – karlova?ki duh. Nismo se trkali sa vozovima i nismo imali profesora koji je održao ?as pred praznom u?ionicom, ali karlova?ki duh, nešto što se jednostavno ne može potpuno objasniti nekome ko nije bio ?ak te škole i u?enik njenih profesora, bio je nesumnjivo tu. Ružne vesti o Karlova?koj gimnaziji i iz Karlova?ke gimnazije me jako poga?aju.

Me?utim, u Srbiji gde može samo brže, ja?e i bolje i nikako druga?ije, nema mesta ni za nadaleko ?uveni duh karlova?ke gimnazije. Više ni Gimnazija, onako dugove?na, lepa i snažna, o?ito nema snage da izdržava pred udarima moralne krize (pre svih drugih) ovog društva. Fizi?ko nasilje u hodnicima škole, pokušaji nametanja rukovodstva politi?kim pritiscima pokrajinske administracije protivno volji profesorskog kadra, javno ismevanje profesora… Ovakvi incidenti sasvim sigurno nisu bili deo iskustava nekadašnjih karlova?kih ?aka, o ?emu najbolje znaju sami profesori, me?u kojima su mnogi i bili ?aci te škole. Karlova?ka gimnazija nije zaslužila da joj se dogode ružne stvari o kojima smo slušali prethodnih meseci i godina. I dok pišem ovo, na pameti mi je jedno pitanje – A, ako Karlova?ka gimnazija više ne može da izdrži sadašnje stanje u hroni?no oboleloj Srbiji, ko uopšte može?

Svako dalje ignorisanje užasne istine o brutalnom kauzalitetu doga?aja posle svih ovih godina je jako neodgovorno i kako bi se me?u ljudima reklo, ide na dušu onima kojima je i dalje baš sasvim svejedno, dokle god je njima i njihovima dobro. Upotreba verbalnog i fizi?kog nasilja, svakodnevna psihi?ka tortura i ubijanje ljudskosti i svega što ?oveka ?ini ?ovekom u poslednjih nekoliko godina postali su instrumenti postupanja države prema gra?anima, vlasti prema neistomišljenicima, gra?ana prema gra?anima. Primeri najskaradnijeg i najmanje poželjnog društvenog ponašanja svakodnevno se „strimuju“ iz Narodne skupštine Republike Srbije. Glasne vapaje Novosa?ana o opštem ose?aju nesigurnosti i porasta nasilja lokalna vlast može da ismeva i negira, ako joj je tako lakše, ali to ne?e promeniti ?injenicu da se ljudi ose?aju ugroženo i nesigurno u sopstvenom gradu, i da se o tome govori me?u ljudima. Danima unazad slušamo o tome da se profesori u Srbiji ose?aju nelagodno na ?asovima i da im neki mladi ljudi, dvostruko ili trostruko mla?i od njih, postaju pretnja. Nema slu?ajnosti u simptomima oboljenja ovog društva i nije uopšte iznena?enje što su ose?aji nezadovoljstva, besa, straha i bezna?a zapljusnuli gra?ane Srbije brže, ja?e, bolje nego ikada, baš u ovom vremenu. A još manja je slu?ajnost što su se i neka deca osetila spremnom da prebijaju svoje profesore, drugove i drugarice i što nemaju poštovanja prema obrazovnoj ustanovi u koju dolaze, prema znanju i onima koji ga dele. U Srbiji je ve? predugo na snazi zakon ja?eg, silnijeg, bezobraznijeg. Ostalo su posledice.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!