IGOR BESERMENJI: Za neku bolju budućnost

26 Oct 2013

Šta želimo da Vojvodina bude

Smrt Jovanke Broz označena je kao „kraj jedne ere“ i odlazak poslednje asocijacije na ono što je predstavljala „stara Jugoslavija”, kako često čujem da je nazivaju moji roditelji i njihovi prijatelji. Ne znam o tom vremenu mnogo, niti mislim da stotine pročitanih knjiga mogu zameniti iskustvo života u „Titovom vremenu“.

Ali takođe ne smatram da treba mnogo energije trošiti u razgrtanju onoga što je tada bilo ili nije, ili je moglo biti a nije se zbilo. Valjda zbog toga nikada i nisam bio naročit ljubitelj istorije u školi. Za ljude sa ovih prostora, kojima je politika servirana na tacni svakodnevno, već u krevetu kao doručak, može biti pogubno da žive u prošlosti, razmišljaju o prošlim vremenima i tome šta su mogli a nisu uradili ili o tome kako su im neki drugi uništavali živote. To je opterećujuće i demobilišuće, iako razumljivo. Voleo bih kada bismo svi počeli da mislimo o tome šta želimo da bude. U tome nam ne može pomoći nijedna knjiga i nijedna istorijska ličnost. Smrt Jovanke Broz me je navela da razmišljam o tome ko će biti simbol „našeg“ vremena, ovde, u Vojvodini. Da li sam već upoznao tu osobu ili je video nekad i negde? Čime se bavi i da li razmišlja o svemu što želi i može da učini za društvo u kojem živi i radi, za ovo naše društvo? Ako jesam, šta li će ta osoba učiniti za Vojvodinu? U svakom slučaju, nadam se da uveliko radi i stvara, jer ako to nije slučaj, znači da će Vojvodina čekati još dugo, a to ne želimo, zar ne?

Vojvođanska priča traje tako dugo. I uprkos tome, još uvek je mnogi Vojvođani ne razumeju. To je najveći poraz nas koji živimo u ovom vremenu na ovom prostoru. Mnogi Vojvođani još uvek ne znaju ni šta znači autonomija. Toliko decenija tokom kojih je bilo uspona i sunovrata nisu učinile da Vojvodina bude razumljiva i bliska SVIM njenim stanovnicima, bez obzira na to da li su u njoj rođeni ili su tokom svojih života u nju stigli iz bilo kog razloga. Predugo je trajao period tokom kojih smo se međusobno označavali kao „separatisti“ i „dođoši“. Dok god je tako, u prvom planu će uvek biti samo taj površan i neodgovoran odnos prema pitanju vojvođanske autonomije. Serijal „Državni posao“ za veoma kratko vreme postigao je neverovatan uspeh među gledaocima i to nije nimalo slučajno. „Pogođena“ je prava tema prema kojoj celokupno stanovništvo Vojvodine verovatno ima najsnažnije emocije, a to je upravo ta tema Vojvođani/dođoši i njihov međusobni odnos. Naravno, momci koji rade ovu emisiju čine to na jedan duhovit i pitak način. U isto vreme, taj odnos prožet je opaskama karaktera na račun njihovog porekla i načina života, što je takođe veoma zanimljivo gledalištu. Međutim, ono što je najbolji deo cele priče, jeste činjenica da su realizatori emisije na pravi način priču i zbivanja smestili u državno preduzeće, koja funkcionišu po principu zapošljavanja partijskih kadrova i to tako da to više nije nikakva tajna. Pravi problem nalazi se gledaocu serviran na tacni za razmatranje i analizu, ali će povratnu reakciju ipak izazvati odnos Vojvođani/dođoši i međusobna „peckanja“, koja su bez dileme urađena baš onako kako je trebalo za svrhu kojoj su namenjena.

Radi se o zabavnoj emisiji sa ciljem da se nasmeju gledaoci i to je u tom kontekstu pun pogodak. Ali u isto vreme, emisija je urađena tako da u potpunosti verno prikazuje način na koji se naše društvo odnosi prema jednom kompleksnom problemu kakav je partijsko zapošljavanje: to je sada sve ok, smejemo se tome, jer to više nije tajna, a izgleda da nam toliko i ne smeta.

Vojvođani (SVI) moraju početi da gledaju dalje od onog što im serviraju mediji i partije. Njihov posao jeste da nas informišu, odnosno predstavljaju, ali oni ne smeju da preuzmu funkciju koju treba da vrše misleći, aktivni građana. Opet ponavljam: SVI, bez obzira na političke stavove i razlike, moramo početi da mislimo o tome šta želimo da Vojvodina postane. Trenutna fasadna i funkcionalno maltene nepostojeća autonomija nije model koji će dugo opstati. Doći će do velikih promena i to uskoro, a zadatak nas Vojvođana morao bi da bude da se za njena prava borimo, svako na svoj način. Na prvom mestu, dajte da svi Vojvodinu poštujemo. Ne može se gaziti i paliti njena zastava. Ne mogu se uništavati Elektrovojvodina i Radio televizija Vojvodine i brojna druga preduzeća koja smetaju samo zato jer im se u imenu nalazi reč „Vojvodina“. Ne možemo se praviti ludi pred činjenicom da je Vojvodina od razvijenog postala nedovoljno razvijen region. Bilo bi strašno ukoliko nas Vojvođane, bez obzira na poreklo i sve druge razlike, ne bi zanimalo kako je do toga došlo. I to nije istorija, to je sadašnjost, i tu se nalazi odgovor za neku bolju budućnost.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!