IGOR BESERMENJI: Vojvodina na čekanju, opet

25 Jul 2014

Čije vreme trošimo?

Teško je ponekad napraviti dogovor i sa samim sobom, pa mogu samo da pretpostavim koliko je rečenica, ustupaka, strpljenja, kompromisa i koncentracije neophodno da se napravi koalicioni dogovor u kojem treba zadovoljiti interese i očekivanja nekoliko stranaka, pojedinaca, birača koji su vam poklonili poverenje i, na kraju, javnosti i građana zbog kojih ceo proces pregovaranja i treba da se odvija na najbolji mogući način, a što je još važnije, zbog kojih očekujemo da donese i najbolji mogući rezultat. Siguran sam da niko ne bi smeo da ima ništa protiv i najtemeljnijeg i najdužeg procesa pregovora, ukoliko će on doneti odgovarajući rezultat i biti u interesu građana. Ukoliko se ispostavi to nije slučaj, onda se uvek nameće prirodno pitanje ko je, zašto i s kojim pravom trošio naše vreme. Naše, jer Vojvodina je naša, koliko i njihova, a svako od nas iz svojih razloga i ubeđenja, još uvek živi u njoj i želi da se zbog toga dobro oseća.

Vojvodina je na čekanju, još jednom. Pregovori o rekonstrukciji, potpunoj promeni vladajuće strukture, ili prostom utvrđivanju činjeničnog i postojećeg stanja, videćemo, još uvek traju. Naivno, iz neznanja ili prostog nepoznavanja procesa, očekivao sam da će do ovog trenutka već biti završeni i da ćemo pred sobom imati prve zaključke, analize i očekivanja. Sećam se, kada sam jednom prilikom napisao na Fejsbuku da ne razumem toliku srdžbu velikog broja ljudi, mojih prijatelja i poznanika protiv činjenice da su DS, LSV i drugi prihvatili SPS kao partnera za novu vladajuću strukturu posle izbora 2008. godine, koliko je to oprečnih reakcija izazvalo. Mnoge među njima bile su veoma negativne. Međutim, uz sve svoje protivljenje onome što sam znao da je predstavljala, a u velikoj meri još uvek predstavlja politika SPS-a, nikako i ni pod kojim uslovima nisam mogao da zaboravim na to šta je mogla i šta bi verovatno bila alternativa tom dogovoru iz 2008. godine. Ta alternativa iz moje perspektive bila je nešto najtužnije što je moglo da se dogodi zemlji koja je, makar u teoriji a donekle i u praksi, prošla kroz petooktobarske promene. Srpska radikalna stranka kao novi vođa države – nikako i nikada više. Tada sam prvi put razmislio o tome šta pregovaranje o koaliciji može sve da podrazumeva i koliko mora da je teško doneti odluke koje će zadovoljiti interese najšireg broja građana. S jedne strane imali ste kompromis za koji znate da će vas kad-tad koštati (što se i dogodilo), a sa druge mogućnost da najnazadniju i najdestruktivniju politiku vratite u prvi red ukoliko niste spremni da kompromisno delujete.

Prema mom stavu, suviše je neozbiljno iz pozicije posmatrača u 2014. godini reći šta je trebalo uraditi 2008. godine. Čuo sam i mnoge komentare koji tvrde da je još tada trebalo pustiti “radikalsku” verziju Aleksandra Vučića da pokaže šta ume, jer bi se navodno do danas makar cela ta agonija završila. Ne zvuči loše, uopšte, ne krijem da ne podržavam način na koji politiku vodi Aleksandar Vučić, pa bih samim tim voleo da je na njegovom mestu i danas i prethodne dve godine, bio neko drugi. Ali, da li bismo 2008. sebi smeli da dozvolimo takvu vrstu nagađanja? Najtvrđi deo SRS propagande možda jeste utihnuo, za sada, pa smo možda zaboravili kakva je politika te stranke, ali nikako ne možemo da zažmurimo na činjenicu da je odbijanje DS, LSV i drugih na saradnju sa SPS-om 2008. moglo možda da znači i početak tragičnog poretka po državu u kojem bi glavnu reč vodili “onaj” Tomislav Nikolić, “onaj” Aleksandar Vučić i “onaj” Ivica Dačić, u tandemu. I ma koliko mi se ni današnje njihove verzije nimalo ne uklapaju u ono što smatram politički poželjnom opcijom, siguran sam da njihove pređašnje, još gore verzije, ne bih želeo da sam video “na delu”. I ne znam kako bi izgledala 2014. godina bez dogovora iz 2008. Ne verujem da bilo ko može da zna, a nagađanja nisu opcija, jer su u politici neozbiljna, pa samim tim i svako ko se njima bavi. Ona mogu biti zabavna, predstavljati i izazov ako hoćete, ali ne u ovom slučaju. Ne u slučaju tek pomalo pokrenute države, tek pomalo pogurane iz ralja nacionalističke tragedije. Ipak, svaka rizična odluka ima cenu, a u ovom slučaju najviše su platile stranke koje su na vlast došle posle 5. oktobra 2000. godine.

Imam razumevanja za ovako duge pregovore o budućnosti vojvođanske vlasti, ali osećam potrebu da i ovim putem, jer jedino tako i mogu u ovom trenutku, izrazim nadu da će oni, konačno, biti od koristi za građane Vojvodine. Kada ste član stranke, onda pretpostavljam da ne možete sasvim i uvek biti potpuno objektivni. Međutim, to ne znači da treba da izgubite privilegiju da iznosite svoj stav i uvek razmišljate svojom glavom. Kažem privilegiju, jer mi se čini da su je se mnogi nepotrebno odrekli, pa je danas još retki čuvaju. Smatram da je Vlada Vojvodine mogla da radi bolje tokom svih ovih godina, kao i da su vojvođanski politički prvaci imali prilike koje nisu najbolje koristili. Vrlo često akcije, pa i reakcije na beogradske provokacije, po mom mišljenju, bile su previše blage, a građani Vojvodine su to videli. I ne samo to, mislim da su građani Vojvodine u pojedinim trenucima i zaboravili da uopšte imaju svoju vladu, svoje predstavnike koji su tu i koji se bore za njihove interese. Mislim da je najveća mana vojvođanske vlasti proteklih godina i pored svih problema i muka na kojima nesumnjivo jeste bila zbog pritisaka centralista i ponižavanja od strane srbijanske vlasti, bila samoudaljavanje od sopstvenih građana. Zato imamo ovakvu 2014. godinu u Vojvodini i zato imamo ovako duge pregovore o, faktički, našoj budućnosti.

I ovog puta, međutim, opet znam šta je alternativa, odnosno ko je alternativa dogovoru aktera vojvođanske vlasti. Zbog toga imam i strpljenje i nadu. I zato što navijam za Vojvodinu, želim da se vojvođanski političari dogovore u korist svih nas. Još uvek nije onako loše kako bi možda moglo da bude, a o tom mračnijem scenariju ne želim da razmišljam. Vojvodina je opet na čekanju, ali se nadam da će čekanje doneti rezultat zbog sadašnjih i budućih generacija. Stoga, ma koliko “posvađano” zvučale poruke aktera vojvođanske vlasti ovih dana, mislim da su i sami svesni da će se na temeljima događaja iz ovog perioda graditi politika Vojvodine onih koji će je voditi u budućnosti i zato je vrlo važno da se nadamo da će dogovor biti u interesu Vojvodine, a to je čini mi se nešto što Vojvođani odavno nisu iskusili.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!