IGOR BESERMENJI: Vojvodina bez Vojvodine

30 May 2015

Dremajuća katastrofa i politika saopštenjem

Radikalski lider Vojislav Šešelj u svom novom intervjuu kaže da mu se stranka konsolidovala, da je sada u redovima radikala mirno, stabilno. Kaže da je 2008. bilo drugačije, pa mu se stranka raspala. Verovatno imajući to u vidu očekuje i neki rezultat na budućim izborima. Nipošto mu ne želim da rezultat i ostvari, ali nemoguće je ne primetiti da gospodin Šešelj ili ne prati istraživanja javnog mnjenja ili i dalje naivno veruje da je on sam na dvadeset posto podrške, kao što je rekao pre nekoliko meseci u jednoj emisiji. Činjenica je da stranke desne orijentacije u Srbiji trenutno mnogo bolje mobilišu svoje pristalice, ali je isto tako tačno i da srpska desnica (još uvek) nije ujedinjena i da kao takva predstavlja samo konglomerat usitnjenih delova dremajuće katastrofe, moram reći i sa po kojom sasvim ozbiljnom budalom. Po buđenju, moglo bi da se uništi i ono malo probranog i dobrog što je izmučenu državu Srbiju zadesilo u prethodnim godinama, poput prvih koraka ka EU i uopšte, pokazanu delimičnu volju da se iz stanja društva ekvivalentnom amazonskim plemenima proviri u civilizaciju. Nadam se da zbog ovog stavljanja amazonskih plemena u tako negativan kontekst poređenja sa Srbijom od pre dvadesetak godina neću biti pogrešno shvaćen, kao onomad kada se „zbog poređenja afričkih naroda sa kanibalima“ Vesna Pešić odrekla Čede Jovanovića. Ne, radi se o činjenici da je Srbija do pre petnaest godina zaista bila sasvim crna rupa evropskog kontinenta, te da je makar u tom smislu „nešto“ urađeno pa smo stigli do sivila, a svakako verujem da amazonska plemena i danas imaju čestitije ljude u svojim prvim redovima od nas. Mi smo se pokazali, pa i gospodin Šešelj je primer kako smo i šta smo birali.

Ekstremne desnice se plaši i premijer Aleksandar Vučić, koji je u nedavnom intervjuu rekao da i danas Vojislava Šešelja doživljava kao ozbiljnijeg političkog protivnika od Borka Stefanovića i Balše Božovića. Da stvar bude gora, istraživanja zaista pokazuju da je premijer ili sasvim, ili skoro sasvim u pravu. Posle svih godina provedenih u Srbiji naučio sam da je verovati raznim istraživanjima naivno i budalasto, ali se uzdam u to da ne mogu baš ni toliko da omanu (čitaj: slažu), pa je kad se sve sabere i oduzme, jasno da je ona nikad lustrirana ekipa sastavljena od SNS, SPS, SRS, uz Dveri i još poneki, da parafraziram sjajnog Igora Mihaljevića, „otpadak otpadaka“, u stabilnoj većini. Dve su vrste „strašnog“ u ovoj izjavi premijera. Prvo, nadrealna činjenica da se on, proizvod ekstremne desnice, plaši ekstremne desnice, a potom sa neverovatnom lakoćom priča kako svi u razredu njegovog sina podržavaju Dveri i radikale. Drugo se tiče istinitosti njegove tvrdnje da mu je u 2015. bivši vođa, koji punu deceniju nije bio na tlu države, ozbiljniji politički protivnik od svega što je 2000. iznedrila. I tu je premijer Vučić nažalost sasvim (ili skoro sasvim) u pravu, a krivica za to apsolutno nije njegova.

Ako ću se ponovo pozvati na tih nekoliko istraživanja koja smo imali prilike da vidimo prethodnih nedelja, izgleda da umiruća postpetooktobarska Srbija danas ne može da dobaci preko 10-15 procenata podrške onima koji bi prešli cenzus. I za to je apsolutno sama kriva, jer je postpetooktobarska Srbija na pragu da postane mit, ako to već i nije postala. Ovakav rezultat za ono što se često naziva građanskom i demokratskom Srbijom, u situaciji kada se budi ekstremna desnica a unutrašnja politika premijera Vučića ne nailazi na veliku podršku u javnosti, bio bi poražavujuć. Malo ko ili niko među nama ne poznaje bilo koga ko podržava Srpsku naprednu stranku, a da nije zaposlen u javnom preduzeću ili na smišljanju internet komentara. Tačno je da svi ljudi koje znam, a koji su članovi SNS, odavno ne doživljavaju ozbiljno ni Njega ni stranku, niti znaju ima li stranka kojoj pripadaju neki program. Tamo su svi „zbog radi sebe“, kako kaže jedna moja komšinica. Pa o čemu se onda radi, kako 50 posto podrške prema istraživanjima? Lažu? Ok, neka je i 30, opet je mnogo, gde živi ta podrška koju nigde na ulici ne srećemo?

Za mene tu više nema nikakve misterije jer, isto tako, ne poznajem nikoga ko može mirne duše da glasa za Demokratsku stranku, a da joj sasvim veruje, jer nije pokazala ozbiljne znake ozdravljenja niti je promenila svoj način delovanja a ni ponudu, o čemu je verno posvedočila „vlada u senci“, koju potom nisu jasno podržali ni neki viđeniji funkcioneri stranke. Ako se i glasa za DS, glasa se jer još uvek želimo da sačuvamo nešto od onoga što smo već prežvakali, a onda shvatili da danas žvaćemo nešto mnogo gore. Na kraju, sam taj potez iz senke pokazao se kao promašaj, niko ne zna da li i šta ta vlada radi, a DS se još jednom pokazala slabom u očima građana. Uglavnom, sve slabo i loše od bivše velike stranke, a po logici stvari ne bi trebalo da bude tako, jer je prostor za delovanje, bez obzira na premijerovu medijsku gardu, veliki.

I nije samo DS zatajila, već cela opozicija. Očekivali bismo da su preležali groznicu izborne večeri, koju su zaradili po objavljivanju rezultata marta 2014. Međutim, nije tako. Ni više od godinu dana kasnije, praktično ne znate šta opozicija radi, ni da li je spremna za prvi veliki test, vojvođanske izbore. Ukratko, deluju kao da su juče izgubili izbore, bez akcije, bez inicijativa, bez komunikacionih kanala sa građanima. Svako u opoziciji našao je neku svoju rupu iz koje viri bez ideje šta dalje, ili makar tako to deluje. Ispada kao da Vučić poseduje u najmanju ruku Kenedijev šarm ili snagu ekvivalentnu Putinu u Rusiji, a u stvarnosti je samo – Vučić, uz sve osobine koje biste mu sami dopisali u ove redove, a oko kojih bismo se verovatno lako složili. Opozicija ništa nije uradila ni za svoje novo lice, ni programski, ni u smislu delovanja. Još uvek u tim strankama nema ni novih ljudi, neopterećenih izbornim porazima i izneverenim partijskim programima u svojoj biografiji. I stranka čiji sam član od 18. godine, Liga socijaldemokrata Vojvodine, stala je, a sve što se danas o njoj zna jeste ko joj je predsednik. Malo ko želi o tome da govori, ali to je istina. Građani danas ne znaju kuda ide Liga. Nenad Čanak kaže da je vreme da Liga ostvari svoju istorijsku ulogu u Vojvodini. Odlično, hajde, radujem se tome, ali čini mi se da sam i to od gospodina Čanka, već jednom čuo. Dva puta? Tri puta? To neće biti urađeno sa osam ili dvanaest ili petnaest odsto podrške. Kada stagnirate, to morate najpre sebi da priznate, da biste napredovali. Opozicija i dalje pati od nedostatka samokritike u svojim redovima, jer gospodine Pajtiću, nije samokritika reći u emisiji „DS je grešila“, već pokazati na delu šta je novo, kako je sada i šta će biti od sada. To zanima ljude. To nismo videli. Samokritike i inicijative nema ni među članstvom, a moralo bi biti. Najčešće, već godinama, čujem: „Čekaj.“ Ne znam šta se to toliko čeka, ali znam da su mnogima životi prošli u čekanju. To je loše.

Elektrovojvodina će biti, makar iz moje perspektive, veliki test za stranke koje sede u vladi Vojvodine. Ministar energetike rekao je da vlada Srbije neće odustati od koncepta reorganizacije Elektroprivrede Srbije, prema kojoj će se EV utopiti u jedno jedinstveno preduzeće, čime će se samo nastaviti vojvođanski potop, ubijanje sposobnog na račun nesposobnih. Ukratko, čovek je u dve rečenice pokazao da ga ni najmanje ne zanima zaključak koji je o tome usvojila vojvođanska skupština, kao što ih i inače, ništa što dolazi iz Vojvodine, ne zanima, iako se tiče našeg hleba. Dakle šta ćemo uraditi po ovom pitanju? Da li ćemo pisati saopštenja dok nam naprednjački poslanici besramno poručuju da nemamo pojma i da Vojvodina nema pravo da raspravlja o Elektrovojvodini? Šta sada, pošto će proces prema Antićevim rečima da se nastavi? Izbori će biti za sedam ili deset meseci, a mislim da svi možemo da se složimo oko toga da bi bilo poražavajuće da ih dobiju oni kojima je i danas jedina dobra Vojvodina – Vojvodina bez Vojvodine. Građani su saopštenja bacili u kantu, pravu i virtuelnu.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!