IGOR BESERMENJI: Vi možete promeniti svet

14 Dec 2014

O poruci koju nam je poslala Malala Jusafzai

Malala Jusafzai, devojčica iz Pakistana koja se bori za dečija prava i dostupnost obrazovanja deci, postala je najmlađa dobitnica Nobelove nagrade za mir ikada. Zbog ovakvih trenutaka u istoriji, a ovaj će biti jedan od tih koji će zauzeti svoje mesto na mapi veoma značajnih, mislim da je vredno iznova podsetiti na to da nijedna borba nije uzaludna i da nijedan cilj nije nedostižan.

Mi danas živimo u društvu u kojem je reći da imate ambiciju da se bavite politikom – postala jeres. Razumljivo, jer od stotine političara koje sam ugostio tokom godina kada sam se bavio novinarskim poslom, verovatno mogu da izbrojim na prste jedne ruke one koji su bili ubedljivi u iznošenju svojih uverenja. Mogao sam da primetim da malo ko među njima zaista veruje da će njegov ili njen angažman u politici promeniti bilo šta u ulici u kojoj žive, a kamoli u gradu, zemlji ili svetu. Da će možda baš on ili ona biti nova nada u očima građanki i građana, nova nada ove zemlje. Ne razumem ulazak u politiku ako ova vrsta vere u sopstvene dobre namere i mogućnost za njihovo ostvarenje ne postoje. Ne razumem ako je sve samo pristajanje na rutinu, protokol i izvršavanje tuđe volje zarad isključivo ličnih interesa ili možda još i gore: ako ne postoji ubeđenje da možete biti vredniji i uspešniji od prethodnika. Ne razumem ulazak u politiku u kojem se ne vidi dalje od novca i crne kožne fotelje. Politika može da pruži i mnogo više od toga. Poput Malale, možete stvarno da napravite nešto vredno, za istoriju, možete zapravo da pomognete ljudima i promenite nečije živote. Zbog toga oni koji u politici vide malo dalje od novca i crne kožne fotelje, moraju prvo da postanu imuni na osude ili podsmeh demoralisane većine u Srbiji. Vredi verovati u ozbiljne i nove ljude u politici, uprkos tome što nas dosadašnja iskustva uglavnom demantuju.

Vesnu Pusić, hrvatsku ministarku za spoljne i evropske poslove, smatram najodgovornijom političarkom u regionu u ovom trenutku i nekim na koga se vredi ugledati ako ste državnik ili političar. Njene izjave su odmerene, stav jasan, a nastup ubedljiviji od onog koji ima većina naših političara. Konačno, svako njeno obraćanje koje sam imao prilike da gledam je obraćanje odgovorne žene na visokoj poziciji koja zna da svaka njena reč ima veliku težinu, te sebi ne dozvoljava ispade niti karikiranja, a šarlatanstvo je za nju nepoznat pojam, dok je većini naših političara svojstvena osobina kojom se rado koriste u koketiranju sa publikom. Naravno, naglašavam da je ovo samo moj lični doživljaj. U kontekstu vođenja spoljne politike, gospođa Pusić je vodeća političarka u regionu.  I ne samo to, ona je i liderka, žena koja svojim kvalitetom u radu može da održi mnogo lekcija svojim muškim kolegama. Imajući u vidu nju, koja onda kada premijer Hrvatske Milanović otkaže dolazak na Samit Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope u Srbiji zbog nedovoljnog ograđivanja srpske vlasti od Šešeljevih izjava, poruči da dolazi, zvuči loše kada srpska vlast kaže da vodimo najodgovorniju politiku u regionu. Nije istina. Da jeste, Vučić i Dačić se ne bi brecali na svaku izjavu diplomata iz regiona koja im nije po volji, kao pubertetlije kada im roditelji zabrane izlazak. “Neće nama niko držati lekcije” i slične izjave, kada dolaze od srpskih državnika, neodgovorne su, loše po imidž njih samih i cele zemlje. A to je bio i sastavni deo retorike prethodne vlasti. Srbija, koja je devedesetih s pravom stekla loš ugled u svetu zbog svoje ratne i ratnohuškačke politike, a dvehiljaditih i do danas pokazala da nije spremna da se suštinski ogradi od posledica koje je izazvala kao najveći krivac za stradanja sopstvenog i drugih naroda – u najmanju ruku ne bi trebalo da bude osiona u odnosu sa drugima, nakon relativno kratkog perioda koji je protekao od rata.

Istina, Pusićeva je poručila da Samit neće biti povod za bilateralne susrete, što je sasvim u redu. S druge strane, umesto da se zaista u dve rečenice ogradi od Šešeljevih izjava o buđenju sna o velikosrpskoj imperiji, Vučić vodi verbalni rat sa regionalnim i evropskim liderima o tome ko je i zašto uopšte oslobađao Šešelja. Jedno “Šešelj je prošlost srpske politike i Srbija kao odgovorna država neće dopustiti da on stvara probleme u odnosima sa susedima” – izvadilo bi stvar, ali naravno, prevelik je srpski inat i ponos u lidera da bismo tako nešto čuli. Problem sa srpskim političkim liderima je u tome što ni lično, a ni u ime države, nisu sposobni da se suoče sa teretom proteklih decenija. Oni vode rat, što kao pojedinci sa samima sobom i svojom prošlošću koja je umnogome obeležena upravo ratnim devedesetim i mržnjom prema susedima koju su predugo i javno gajili, što kao državnici koji se evo već godinama uče jednoj emancipovanijoj verziji sebe. Prvo je njihova borba sa sopstvenim demonima, ali ovo drugo je opasnije jer to njihovo (ne)suočavanje u tom svom delu postaje deo regionalne i spoljne politike koja se vodi u ime svih nas.

I ako je Milanovićeva odluka u vezi nedolaska na Samit Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope možda bila nagla s aspekta hrvatske uloge u regionu, dolazak Vesne Pusić je pragmatična odluka, a poruka da nema bilateralnih susreta tokom Samita, odluka s pravom merom, dok srpska vlast ne odluči da pokaže dozu odgovornosti u vezi sa bremenom zvanim Šešelj. S druge strane, na srpskoj strani uglavnom nema ko da “izvadi stvar”. Nema, jer vlast je oličena u jednom čoveku, premijeru. Ivica Dačić verovatno i ne želi i ne ume da preuzme ulogu nekog ko bi bio glas razuma kada premijerov kompas za spoljnu politiku otkaže. Ministar spoljnih poslova Srbije na sopstveni pristanak prezentuje samo dekor, loš, u srpskoj spoljnoj politici. Od izjava “Mislim Kale, mislim brdo” do nedavnog pevačkog nastupa na rođendanu u porodici Ražnatović za čijeg se prijatelja i poštovaoca izdaje, ministar Dačić živi od politike, a da se njome bavi samo onda kada treba da bude zabavljač na lošem engleskom jeziku. Predsednik države i njegovi ispadi su sopstvena i dobro poznata liga u karikaturalnosti, od fotografija sa poluzvaničnih zabava na kojima razdrljanog odela i sumnjivog stanja prisebnosti visi o ramenu folk pevača, do upitne fakultetske diplome i takođe očajnog engleskog jezika. I pored svega, Srbima se u magnovenju priča o tome kako vodimo najodgovorniju politiku u regionu.

Konačno, vreme je za nove ljude u srpskoj politici, odavno. Oni se nalaze u novom talasu mladih i onih koji su već dugo u nekom trećem redu institucija i stranaka a kojima nikada nije pružena prava šansa. Oni se nalaze samo među onima koji su došli sa idejom i verom da mogu da naprave nešto veliko od svog političkog angažovanja, ne među onima koji su došli da pristanu na postojeće stanje i podignu ruku kad treba da se podrži svaka odluka lidera, ili po posao u javnom sektoru i pristojniju platu od one koju danas imaju. Novi ljudi su među onima koji neće nositi teret mračnih devedesetih ili propuštenih šansi prve decenije dvehiljaditih u svojim biografijama.

Mi nismo ovde samo da uzmemo nagradu, dobijemo ovu medalju i odemo kući. Mi smo ovde da kažemo, naročito deci, da se moraju boriti za svoja prava. Vi možete promeniti svet”, rekla je Malala prilikom preuzimanja svoje nagrade. Neki bi u sličnoj poruci mladima da mogu da promene političke okolnosti u Srbiji videli fatamorganu, ja vidim jedinu poruku u koju vredi verovati.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!